Sunovrat Srbije

IV glava iz monografije Beogradskog centra za bezbednosnu politiku „Upad u zabranjenu zonu“, koja izlazi iz štampe na proleće 2025.

Nezasiti krčmar

Vraćajući se još jedanput kao farsa, što bi rekao Karl Marks, ali nabijena pogubnim znamenjima, Istorija je svima onima u Srbiji, koji iz bioloških ili drugih razloga nisu doživeli njena pređašnja ozbiljenja, zgotovila priliku da je sada po skraćenom kursu, skrojenog makazama Vučić Aleksandra i SNS, žive u njenom ubitačnom izdanju.

U trenucima nastanka ovog teksta (2024) već dvanaest tegobnih i teskobnih godina duga, razobručena vladavina šešeljevskih izdanaka u liku Vučića i firerske mu SNS, neizbežno je i višestruko uvećala ukupni istorijski ceh Srbije. Koji joj je sve to vreme uvećavan golemim, i takoreći neotplativim, kaznenim kamatama na njeno uporno civilizacijsko kašnjenje. Zapavši u dužničko ropstvo, Srbija i njeni žitelji su sada stigli do tačke na kojoj više nije u pitanju njihova bilo kakva platežnost, već goli opstanak.

Mesta nema, jakako, za ikakvo čuđenje. Pravo bi čudo, u stvari, bilo da su Vučić&com ispunili ijedno od obećanja, koja su im donela izbornu pobedu 2012. godine. Ničeg čudnog, zato, nema ni u tome što je vrlo brzo ogoljena autoritarno-cezaristička priroda i svrha njihovog projekta za bezdušno gospodarenje Srbijom. Bila bi, međutim, velika grehota prema istoriji, ali i prema Tadiću, Koštunici i njihovim partijama, lišiti narečene velikih zasluga za ondašnji politički uspon i za današnju strahovladu Vučića.¹

Uz to, „ne se znaje“, što kažu Leskovčani, šta su i koliko u to uložili spoljni umešači u dresu EU, Nemačke i SAD, te čime su sve skriveno trgovali, i još uvek trguju, sa nadirućim a razdirućim Vučićem. U ništa manjoj meri, mada je izazovno utvrditi u kolikoj, važan deo posrednih i posredovanih zasluga za hrleći povratak Srbije u prošlost, odnosno za snažni dolazak prošlosti u Srbiju,² pripada neostaljinističkim vrhovnicima i režimima iz Rusije, Kine, Mađarske, Turske i njima sličnim. Da bude grđe, potonji su Vučiću i ekipi (p)ostali jedini uzor-modeli i glavni mentori za uspešno i sveobuhvatno satiranje srpskog društva i preostale mu države. Razmahala se, tom zgodom, već ukorenjena i višekratno potvrđena sklonost ka plagiranju ovdašnjih SNS dičnika, pa se Srbiji i njenim žiteljima sve otvorenije kezi „sibirska“ budućnost.³

Pre nego što ovde budu pogašena sva svetla, valja priznati da su žitelji Srbije posednici presudnih zasluga i nosioci dičnih odličja za još jedno svoje uspešno – da li i konačno? – bekstvo od modernizacije i demokratizacije rodnog im otačastva. Kao što to u totalitarizujućem poretku inače nalaže čaršijski red, na kraju dana jedino njima uredno pristižu sve pogubne posledice svog pređašnjeg i tekućeg – glasačkog i ostalog – antidemokratskog pregnuća. Oni zato ne mogu, sve i kad hoće, izbeći da plaćaju punu cenu za rastuće troškove o(p)stanka Vučića na vlasti.

Nema, dabome, tog kantara kojim se može tačno izmeriti koliki udeo u svemu tome ima dvovekovni a dragovoljni boravak Srbije i njenih političkih elita tokom Moderne na marginama evropske istorije i civilizacije. A koliki udeo ima, otud pristigla, njihova trajna uskraćenost za dobrobiti demokratski uređenog društva slobodnih građana. Pouzdanom merenju udela u Vučićevom šnjuru izmiče i doprinos posvemašnje, a iz vrha države dirigovane – socijalne, političke i duhovne – korumpiranosti njegovih podanika. Nemerljiv je, takođe, i udeo širokopojasnog i dubinskog straha puka ovdašnjeg od – što stvarnih što izmišljenih – zala i antisrpskih zlomisli i nauma glavnih političkih činilaca savremenog sveta. I prvih mu (do juče bratskih) komšija, dabome.

Ne treba, ipak, previđati niti potcenjivati spremnost i sposobnost Vučića i njegovih seiza za svojeručnu i osebujnu proizvodnju i ukorenjivanje zla u Srbiji. Iako su učili od najboljih – uključujući među njih i ovdašnje samozvane demokrate nacionalističko-šovinističkog usmerenja, koji su im, uostalom, da ponovimo to još jedanput, politički pripremili i raščistili teren – Vučiću i druzima se ne može odreći kreativnost u osmišljavanju i primeni postupaka za trajno i temeljno razaranje političke (državne) i socijalne zajednice Srbije. Na stranu to što bi narečenima silesija autoritarno-diktatorskih prethodnika iz svih dosadašnjih JU-srpskih državnih prikazanja mogla s punim pravom osporiti autorstvo i originalnost.

Uprkos tome, nije zgoreg popisati i sažeto predočiti udarne tehnike koje je Vučić koristio, i još uvek koristi, kako bi Srbiju i njen živalj bezostatno porobio. Za tu je svrhu manje važno pratiti hronološki redosled njegovih zahvata, kao što na koncu nije od veće koristi ni otkrivanje ili dokazivanje njihove međusobne, a sržne povezanosti. Ovde se, naime, pretpostavlja da Vučić ipak nije mogao imati unapred potpuno pripremljen i detaljno razrađen plan za lično i obesno gazdovanje Srbijom. Već da ga je on postepeno oblikovao i sukcesivno dograđivao po meri i tempu svog gomilanja naredbodavne vlasti i sveprožimajuće, a nekontrolisane političke moći. Pri tom se Vučić ovde prvotno uzima kao personifikacija nastalog režima i nikad odstranjenih ostataka autoritarnog sistema ukorenjenog u doba Miloševića, u čijem jezgru jeste njegova mastodont i oktopodska partija, koja je prodrla u sve pore države i društva, kako bi iz njih što uspešnije isisala sve životne sokove. Utoliko se Vučić i SNS međusobno stalno proizvode, pa propast jednog člana ovog para nužno u provaliju vuče i onog drugog. Sva je, međutim, prilika da bi tom zgodom glavnom žrtvom bili Srbija i svi njeni žitelji.

Van su svake sumnje jedino velika želja i rešenost Vučića da po svaku cenu i svim sredstvima što pre stekne i očuva neograničenu ličnu moć i vlast. Što je više u tome uspevao, Vučić je nužno postajao, hteo ne hteo, zarobljenikom i pukim izvršiocem autonomne unutrašnje logike, te prirođenog i prirodnog htenja svake moći i vlasti da se stalno šire, uvećavaju i oživotvoruju. Otud se i on ponaša – dakako, po diktatu i meri svoje lične (psihičke) jednačine – po oveštaloj mustri da se jednom zaposednuta vlast i stečena moć najbolje čuvaju njihovim bezgraničnim snaženjem i uvećavanjem. A u paru sa tim ide i njegov, za sad stidljivo nagovešteni, strah od toga da mu ličnu (apsolutnu) vlast i moć jedino ozbiljno mogu ugroziti prvi dokolenovići – „mangupi“ iz SNS redova i/ili brojni prilepci iz klijentelističkih kružoka.⁴ Budući lišen ikakvih skrupula, Vučiću nije, uprkos tome, bilo teško niti mu je trebalo previše vremena da stigne u predvorje lične diktature, odnosno na prag državnog terora nad svojim (ne)vernim podanicima.

Popis Vučićevih vlastovoljnih zahvata, kao i glavnih zona njegovog dejstvovanja je ovde zato sačinjen i skiciran spram stepena javne vidljivosti strateških pravaca njegovih udara, kao i spram vrste i količine time izazvanih posledica.

Presudni je Vučićev poduhvat okončan poništavanjem politike kao trajnog i javnog procesa međusobnog pregovaranja svih građana Srbije – u okviru ili pomoću ustanova sistema – o prirodi poretka u kome oni žele i pristaju da žive. U skladu sa tim, potonjima je, o istom trošku, zbiljski uskraćena mogućnost da slobodno biraju ko će ih sve to i kako, i zarad kojih interesa i ciljeva, u tim pregovorima zastupati. U prilog tome Režim koristi bogati arsenal metoda i alatki: počev od javnog progona i medijskog šikaniranja svih drugačije mislećih, ali i članova njihovih porodica, pa preko nasilno-ucenjivačkog istiskivanja iz sve većeg broja građana glasačke i druge lojalnosti, i sve do upotrebe svih dostupnih postupaka i sredstava za njihovo svekoliko korumpiranje. Sve je to okrunjeno, već ukorenjenom praksom Vučića i SNS da nasilno i lopovski prekrajaju izborne rezultate i glasačku volju građana Srbije. Danas je u Srbiji, otud, na delu – umesto Ustavom i zakonom zajamčenog slobodnog nadmetanja političkih zastupnika interesno osposobljenih pojedinaca i društvenih grupa – neprekidni i bespoštedni rat vladajuće partije i Vučića protiv svih svojih političkih takmaca i oponenata, te njihovih pristalica i simpatizera, koji u konačnici vodi ka njihovom nepovratnom odstranjivanju ili potpunom uništenju.

U skladu sa tim, Narodna je Skupština Srbije (opet) pretvorena u arenu za verbalnu, poslovničku, a od skoro i za fizičku tiraniju SNS većine nad opozicionom manjinom. Ova je ustanova ujedno svedena na puki mehanizam za brzometno donošenje lex specialisa i drugih Režimu potrebnih i korisnih zakona. Kao što je i javna uprava, kojom izravno upravljaju Vučićevi namesnici, temeljito politizovana, te služi samo za opsluživanje potreba i interesa vladajuću kaste.

Ovakvu sudbinu nije mogao izbeći ni pravosudni sistem Srbije. Zato ovdašnje tužilaštvo najvećma postupa samo u krajnjoj nuždi, te po javnim i/ili skrivenim uputima Vrhovnika i njegovih skutonoša. Dočim sudije, uz retke i časne izuzetke, dele pravdu po unapred im zadatim uzusima i spram naručenih (naloženih) rezultata, a po meri (ne)skrivenih interesa, potreba i ciljeva Glavnog žreca Srbije. Otud i sudovi i tužilaštva u Srbiji prvotno i nadasve deluju kao zaštitari Režima i njegovih čelnih dužnosnika. Jer, umesto da štite i jemče ustavnost i zakonitost, oni su svoje SNS nalogodavce sasvim izuzeli iz pravnog poretka i učinili ih nedodirljivim – zakonu nedostupnim. Istom su ih oslobodili od svake odgovornosti za masivno i masovno kršenje Ustava i zakona, kao i za brojna druga nepočinstva.

Čim je učvrstio svoj tron, Vučić je u igru uveo i SPC. Od tad njene vladike i prvi među njima (Porfirije Perić), neometano i agresivno – kao ideološka (svetosavska) kaznena ekspedicija – krstare po javnom i političkom polju, te po nacionalnoj prošlosti i budućnosti, nominalno sekularne Srbije. A sve to u htenju da (svom) Svemoćniku pripomognu da na vreme otkrije i na paklene muke stavi sve ovdašnje nevernike i inovernike. Budući davno svikao na tržišno (pijačarsko) poslovanje, ovaj vrli i prepodobni kler svoje usluge papreno naplaćuje ne samo od građana⁵ već i od državnog budžeta, u koji inače ne unosi ništa, budući da je oslobođen od plaćanja ikakvog poreza. To ga (kler) uopšte ne ometa u tome da iz džepa građana (državnog budžeta), zahvata koliko god i kad god mu zatreba.⁶ Štaviše, SPC je zahvaljujući poslovnom njuhu svojih čelnih kanonika, kao i neobuzdanim novčanim davanjima države Srbije, postala, uz sve ostalo, veliki građevinski investitor i preduzimač, te strastveni sakupljač sveg ovozemaljskog blaga, inače neprenosivog u zagrobne vladičanske dvore i sefove.

U međuvremenu su, što dnevnoj što krajnjoj, potrebi Vučića i Režima privedeni, ali po bagatelnoj ceni, ovdašnji sistem obrazovanja – od osnovnog do univerzitetskog, kao i onaj za socijalno, penzijsko i zdravstveno osiguranje. Istom je pod čvrstu partijsku kontrolu stavljen i celokupni državni sistem zdravstvene zaštite. Ovom zahvatu nisu mogle izbeći ni naučne ustanove niti, inače zakržljale i pothranjene, ustanove kulture. Naučne su perjanice u Srbiji otud, uz plagijatore, postali partijski poslušnici i idolopoklonici (ketmani) Vođe. Dočim je posao potpunog uprostačenja i završne kičerizacije kulture i umetnosti dopao raznim i bezbrojnim karleušama.

Za sve to vreme, a pod okriljem političke i patriotske buke Vučića, ubrzavana je prvobitna (krvava) akumulacija partijskog i ličnog kapitala pripadnika vladajuće vrhuške. Za tu se svrhu, po osvajanju vlasti, hitro krenulo u nasilnu i završnu izmenu zatečene vlasničke strukture i nasleđenih svojinskih odnosa (prava). Sledstveno tome su golemi delovi državne svojine, te ranije stečenog društvenog, ali i raspoloživog prirodnog bogatstva Srbije, prodati (predati), pod sumnjivim okolnostima, znanim i neznanim inostranim i mesnim ortacima Vođe i njegovih doglavnika. Belodanim je u svemu tome postalo to da Vučić sve vreme javno nastupa i dela kao (na)silni zastupnik stranog korporativnog i/ili spekulativnog kapitala, te kao odsudni zaštitnik njegovih (i svojih, jakako) interesa.

Pristanak svojih ortaka na bogate i takoreći besplatne darove, ova je vlast dodatno nagradila izdašnim subvencijama. Dakako, o trošku svih građana i iz njihove kasice – državnog budžeta. Privodi se, uz to, kraju novi talas razuđene pljačkaške privatizacije poslednjih ostataka državne i društvene imovine,⁷ po uglavnom nameštenim konkursima i tenderima, a u korist novobogataša SNS porekla.⁸ Istom je dodatni kanal za prelivanje društvenog bogatstva i budžetskih para u partijske i/ili privatne džepove, zgotovljen preskupim održavanjem u životu množine propalih javnih i državnih preduzeća.⁹

Štaviše, neka od njih su čak gigantizovana – poput Telekoma, Er Srbije,¹⁰ Železnica Srbije, Srbijagasa i ovima sličnih. I iz ovog poduhvata vlastodršci, uz ekonomske, crpu i brojne druge koristi. To im, uz ostalo, omogućava da životni i radni opstanak zaposlenika ovih preduzeća, ali i njihovih porodica, još čvršće učine zavisnim od svoje (zlo)volje i političkih (izbornih) potreba svoje partije. Kad se na sve to dodaju ogromna zahvatanja iz budžeta, obogaćena skupim novcem iz ino-državnih zajmova, za još neostvarene ili nedovršene projekte – tipa Beogradski metro, EXPO 2027, Prokop, Autobuska stanica u Beogradu i tako redom – čini se da je samo pitanje vremena kada će i kako Srbija i njeni žitelji bankrotirati (spasti na prosjački štap). Sva je prilika to tim lakše, jače i brže, jer se Režim ne libi da na razne načine direktno (o)pljačka i svoje podanike. Prva su mu meta bili penzioneri, kojima je protivustavno i nezakonito ukinuo ranije stečena prava.

Da bi utabao put za svoj osvajački pohod, Vučić je odmah po ustoličenju započeo operaciju radikalnog (radikalskog) ukidanja slobodne i kritičke javnosti u Srbiji. Hitro je stavio pod ličnu kontrolu centralne državne medije, a napose nacionalne TV emitere,¹¹ te od njih napravio svoju tribinu za svakodnevno javno pljuvanje svačega i svakoga. Istom je potencijalne medijske rivale ili ometače sklonio (utišao) umnožavanjem i svestranim povlašćivanjem tabloidnih čuvara svog lika i dela. Za uzvrat, oni ga netremice i bučno štite i od navodnih, nikad sudski potvrđenih, bezbrojnih napada na njegov život. Istini za volju, Vučić još uvek nije oživeo čuveni Zakon o informisanju iz vremena svog ministarskog službovanja u režimu Milošević Slobodana. Ne treba, međutim, unapred gubiti svaku nadu – ume i hoće on to.

Režimski su mediji ujedno glavna alatka za pokušaj nesmiljenog stvaranja i usađivanja Vučićevog kulta ličnosti. U tom poduhvatu, ma koliko on smehotresan bio, učestvuju sve ustanove sistema i njihovi čelnici. Za tu je svrhu Vučić za svoje poslušnike upriličio nedovršivo javno nadmetanje u ulizištvu, dajući im tako šansu da bez zazora ospolje svoje beskičmenjaštvo.

Mada žarko želi sebe da upiše u povest Srbije po svom neimarstvu (neznane cene koštanja) i izmišljenom dobročinstvu, Vučić sve čini da zametne tragova svojih (ne)dela. Zato je sve svoje zakulisne radnje i skrivena utaljivanja mesnih i vanjskih ortaka, proglasio za državnu (poslovnu, vojnu) tajnu, kako bi (trajno?) sprečio javnost i građane Srbije da saznaju punu cenu njihovog koštanja.

Ne čudi stoga što je pod okriljem Vučića i njegovog režima u Srbiji nabujala i krupna i kapilarna korupcija,¹² dočim je organizovani kriminal još jače procvetao.¹³ Da bude teže, postoje ozbiljne sumnje, kao u „slučaju Jovanjica“,¹⁴ da se sve to dešava uz pokroviteljstvo i/ili uz učešće delova državnih organa zaduženih za borbu protiv ovih pošasti.

Povrh svega, „zlatno se doba“ u Srbiji izravno istiskuje i uteruje uz primenu državne sile i prinude. Prvi su, zarad „Beograda na vodi“, stradali Savamala i tamošnji vlasnici zemljišta i nekretnina, da bi danas na red stigli, uz susedne delove Beograda i seljani i njihova imanja iz Jadra i ostalih litijumskih dolina. Dočim brojnim ostalim nevoljnicima doakati lako mogu sudski izvršitelji i drugi (para)državni uterivači dugova.

Utoliko se može, na samo metaforički, ustvrditi da vlast Vučića i njegovih satrapa u osnovi funkcioniše po sistemu spojenih toljaga. Drugim rečima, režim je za svaku oblast života i/ili vrstu delatnosti istesao posebnu (čvornovatu) toljagu, kojom u (svoj) red uteruje vaskoliko društvo i sve njegove članove. Svaka toljaga ima, po pravilu, dvostruku namenu. Prva joj je da na silu i po svaku cenu iz građana ovdašnjih istiskuju političku poslušnost i (glasačku) odanost Vođi, odnosno da sprečava javno, udruženo i svako drugo protivljenje njemu. Svaka od tih toljaga, biva međutim, još češće i žešće korišćena za zaštitu Vođe i njegovih izmećara od posledica svojih nepočinstava. Njenom se upotrebom nadasve hoće sprečiti bilo kakvo – sudsko, skupštinsko i javno merenje i/ili sankcionisanje njihove pojedinačne materijalne, moralne, političke i krivične odgovornosti za sunovrat Srbije.

Ova vlast, otud, može da, na primer, uz pomoć neke od svojih toljaga – finansijske ili poreske policije – svakog, politički nepodobnog, sitnog ili krupnog preduzetnika otera u stečaj (bankrot). Kao što svog izabranika (potajnog finansijera) može hitro da vine među novobogataše, tako što će mu oprostiti dug za porez, ili ga sasvim osloboditi njegovog plaćanja. Ili, tako što će mu dodeliti izvođenje velikih investicionih zahvata države. Isto tako, nekom, Vođi odanom, javnom (državnom) službeniku, partijskom se toljagom može prokrčiti, uprkos njegovoj nestručnosti i/ili nesposobnosti, put do najviših državnih dužnosti i zvanja. Kao što istom toljagom bilo kome (svakome?) može nepovratno biti ukinuto pravo na rad, a time u konačnici i na život.¹⁵ Ukoliko je, pak, neko, kojim slučajem, ogrezao u korupciji ili je učesnik u organizovanom kriminalu, državna ga toljaga, ako i kad hoće, lako i brzo može uterati u zatvor. Međutim, ista ga ta toljaga – posebno kad je u rukama moćnog partijskog vrhovnika i advokata – može, uz svesrdnu sudijsku i tužilačku pripomoć, zasigurno iščupati iz kandži zakona.

Ako je neko kojim slučajem naučnik, a po definiciji i autonomna ličnost, njegovo će znanje i akademska dostignuća, kad to Režimu zatreba, javno istoljagati potpune neznalice i laici na čelu sa Vučićem. Kao što, nasuprot tome, neznanje i naučna anonimnost, poduprti ličnom odanošću Vođi i Režimu, neće podobnom pojedincu biti prepreka da se uz vlastodržačku toljagu uspne čak i do SANU i besmrtnosti. Dočim, svetsku a našu (nepostojeću) slavu, kao i gomilu postojećih para, partijskom izabraniku u kulturi i umetnosti lako može pribaviti glavni posednik državne toljage, kao što i protivniku Režima on može sprečiti svaki pristup javnoj sceni. U zahvatu je državne toljage, uz sve ostalo, i sport, kojom nepoćudni bivaju iz njega odstranjivani, dočim poćudnima zapada da u njemu gazduju,¹⁶ pa se u foteljama ovdašnjih sportskih saveza nađe i po koji, zakonu izmakao, osvedočeni lopov i prevarant.¹⁷

Primenom državne toljage, u svakom od množine njenih obličja, na koncu neopozivo biva u svim oblastima života i vrstama delatnosti ukinut princip meritornosti. Otud je u današnjoj Srbiji svaka stručnost – osim one koja izrađuje kakav takav alibi Vođi za neku od njegovih proizvoljnih odluka, ili koja služi kao dokaz lične privrženosti Njemu – postala suvišnom. U skladu sa tim je normalizovana praksa po kojoj svi članovi SNS mogu sve da rade i svašta da postignu. To tim brže, jače i uspešnije, jer cenu svog nestručnog (štetočinskog) delovanja bez ustezanja isporučuju svim žiteljima Srbije.

Vučić je, kao i svaki drugi talentovani pripravnik za diktatora, na vreme, jakako, shvatio da najpre mora pod svoju izravnu kontrolu da stavi državne aparate sile i prinude. Jer mu jedino toljaga kojom oni raspolažu, može pribaviti i osigurati, pa makar i samo prividno ili privremeno, apsolutnu vlast i moć.

Radikalski štim

Početni je korak u pretvaranju državnog dela bezbednosnog sektora Srbije u svoj, rezervisani, domen,¹⁸ Vučić načinio još kao prvi potpredsednik Vlade (2012-2014). Reč je, podsećanja radi, o funkciji koja je tada ad hoc izmišljena za njega, kako bi on mogao iz potiha da nagomilava sve veću, ne samo bezbednosnu, vlast i moć. On je po tom osnovu, uostalom, tada postavljen za sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, pa mu je pripala i uloga koordinatora službi bezbednosti. Stečeni paket bezbednosne moći Vučić je potom (pre)nosio sa sobom na svaku sledeću državnu funkciju. Usput ga je neprekidno dopunjavao i uvećavao.

Tokom predsedavanja Vladom (2014-2017) Vučić je stekao i izvršnu vlast nad ministarstvima i drugim državnim organima nadležnim za bezbednost, pa ih je za to vreme – personalno, pravno, sistemski i politički – (pre)oblikovao za svoje vlastovoljne svrhe i potrebe. Da bi ga, nedugo nakon ustoličenja za predsednika Srbije, njegovi čauši izvikali za, po Ustavu i zakonu nepostojećeg, „vrhovnog komandanta“ svega što živi i miče se u Srbiji. Otud je mogućno, uz ostalo, da ministar odbrane godišnji izveštaj o radu svoju ustanove, podnosi, za to nenadležnom, Vučiću a ne Vladi i Narodnoj skupštini.¹⁹

Pošto je, u međuvremenu, zaposeo čitav javni i medijski prostor, Vučić je vojsku, policiju i Službe, kao i njihove operativne šefove prividno i privremeno povukao iz (dnevno)političkog polja. Da bih ih, međutim, uoči svakih izbora vraćao na javnu scenu i koristio kao svoje udarne agitprop odrede. Ali, i kao preteću a pričuvnu državnu toljagu za iznuđivanje pobedničkog rezultata. Time je, svako malo, poništavana ustavna i zakonska obaveza vojske, policije i Službi da pri obavljanju svojih poslova postupaju u skladu sa načelom političke, ideološke i interesne nepristranosti.

Za sve ovo vreme Vučić je, koristeći brojne i raznovrsne postupke i alatke, postepeno i uspešno zarobljavao državni deo, inače zapuštenog i zarozanog, sektora bezbednosti Srbije. Pripale mu komandne ovlasti predsednika Srbije, on je hitro iskoristio da od Vojske sačini glavnog – fizičkog i simboličnog – čuvara i jemca svoje vlasti i moći.²⁰ Ona mu za sad, doduše i na sreću, služi samo kao strateška rezerva, čiji je glavni zadatak da mu, u slučaju krajnje nužde, fizičkom silom sačuva tron. Čini se sasvim racionalan izbor, jer mu taj posao sad svakodnevno i uspešno obavljaju politizovani i korumpirani delovi policije i Službi, uz vatrenu i batinašku podršku kriminalizovanih navijačkih postrojbi.²¹ Istom zgodom su BIA i vojne Službe, ponovo i ne slučajno, preuzele ulogu političke policije i aktivnog učesnika u javnom, medijskom i tužilačko-sudskom progonu oponenata Vučićeve vlasti.

Pošto Srbijom gazduje partijska država, Vučić je u sektoru bezbednosti obnovio i osnažio vladavinu partijskih i svojih ličnih komesara – u liku raznih stefanovića, gašića, dačića, vulina i drugih orlića. Potom im je, izmenama zakona, svestrano povećao ovlašćenja za samovoljno (diskreciono) odlučivanje. Rečenima je to, uz sve ostalo, dozvolilo da po partijskim i Vođinim (ličnim, ideološkim i političkim) merilima, radikalski i ubrzano menjaju socijalni profil i personalni sastav potčinjenih aparata državne prinude.

Prva je zjapeća breša probijena dodelom zakonskih ovlasti nadležnim ministrima i direktorima Službi, da samovoljno odlučuju o prijemu u službu, kao i o otpuštanju iz nje (politički) nepodobnih zaposlenika. Time je utrt put za masivni priliv članova SNS i njenih simpatizera u rečeni sektor. Da bi državni aparati sile mogli da odigraju namenjenu im pretorijansku ulogu, ujedno su sustavno snižavani ulazni kriterijumi za prijem u njihovu službu. Taj se mehanizam posebno primenjuje pri popuni sve brojnijih specijalnih jedinica Vojske, policije i Službi. Otud su životna dob i školska sprema kandidata postali, uz ostalo, manje važno merilo.²²

Sržnu dobit Vučiću, međutim, donosi to što on na taj način pribavlja pogodan i podatan socijalni materijal, koji, po pravilu, lakše podleže ideološkom, političkom i kaplarskom drilu. A posledično je, vrlo verovatno, i mnogo više spreman da nasilnim sredstvima čuva Vođu. Na to upućuje i rast broja i snage vojnih, policijskih i tajnoslužbujućih jedinica specijalne namene.²³ Njihova se lojalnost, povrh toga, kupuju većim platama²⁴ i davanjem drugih socijalnih pogodnosti – poput jeftinog i brzog rešavanja stambenih problema.²⁵

Na stranu to što se obilnim favorizovanjem pretorijanaca u vojnu, policijsku i tajnoslužbujuću organizaciju i među njihove pripadnike unosi dodatna doza nejednakosti, neravnopravnosti i surevnjivosti, čime i njihov profesionalni moral može na koncu biti dodatno razaran. Dakako, samo u meri u kojoj takav moral u njima uopšte postoji. Sumnju u to nalaže, pre svega, činjenica da za Vučićevog vakta nije zabeležen nijedan slučaj unutrašnjeg profesionalnog otpora političkoj i siledžijskoj (zlo)upotrebi pripadnika i/ili jedinica vojske, policije i Službi.²⁶ Razlog za to, na primer, u Vojsci treba, između ostalog, tražiti u činjenici da su Ministarstvo odbrane i nadležni tužioci združenom akcijom rasturili Vojni sindikat Srbije, a njenog čelnika na duže smestili u pritvor.²⁷ Za divno čudo u policiji je to izvedeno nešto suptilnije, te policajce i ostale službenike MUP navodno zastupa – sve braneći svakog ministra i njegovu vrhušku – mnoštvo sindikata policijskih, sumnjive nezavisnosti i (ne)znanih namera.

Zarobivši državni deo sektora bezbednosti, Vučić i njegovi su direktno ovladali (stalno rastućim) delom državnog budžeta namenjenog vojsci, policiji i Službama. Korist za njih ogromna, a šteta za Srbiju neznana i nemerljiva. To tim veća, jer su oni sebe jednostrano oslobodili obaveze da Skupštinu i javnost Srbije redovno izveštavaju o tome kako i za šta sve te novce troše. Štaviše, Skupština je potpuno isključena iz procesa, navodne, modernizacije i donaoružavanja Vojske Srbije. Kao što poslanici, uostalom, nisu nikad javno ispitivali razloge zbog kojih Vučić u ime Srbije podstiče i vodi regionalnu trku u naoružavanju. U stranu su ujedno sklonjeni i svi nezavisni državni organi. Niko otud ne zna pouzdano kojim se sve to razlozima i interesima rukovodi Vučić kad, na primer, bira koja će i kakva oružja i oruđa, a nadasve zašto i od koga, biti kupljena za vojsku. Kao što niko ne zna koliko Srbiju u stvari koštaju, i u kojoj valuti bivaju plaćeni, pokloni nekih stranih država u oružju i opremi.²⁸

Kako bi učvrstila monopolsko i nekontrolisano trošenje ovog dela državnog budžeta, ovdašnja je vlast napustila režim javnih nabavki, pa je veliku većinu nabavki za vojsku, policiju i Službe prebacila u kategoriju posebnih (tajnih) nabavki, koje se obavljaju po (tajnoj i neposrednoj) pogodbi.²⁹ Zlatonosnog izvorišta su se, povrh toga, Vučić i Režim domogli stavljanjem pod čvrstu i izravnu kontrolu takozvane namenske industrije, te državne i privatne trgovine oružjem.

Da bi dodatno kupili lojalnost vojnih, policijskih i tajnoslužbujućih vrhuški Vučić i režim su ih izuzeli iz pravnog poretka, te odsudno zaštitili od dejstva važećih zakona. Istom su zgodom izvan dohvata zakona stavljeni i njihovi civilni naredbodavci, pa još uvek niko od njih nije pred sudom odgovarao, pored ostalog, za „slučaj helikopter“³⁰ ili za pogibiju starešine Vojske na Pešterskoj visoravni.³¹ Povrh toga, Režim praktikuje i njihovu retroaktivnu zaštitu, pa su tako, na primer, glavno osumnjičeni pripadnici SDB (BIA) za ubistvo Slavka Ćuruvije, nakon 25 godina i sudski proglašeni nevinima.

Uprkos svim predočenim poduhvatima, Vučić i njegovi nisu uspeli, niti to mogu, da sebi u prilog reše bezbednosnu jednačinu sa više nepoznatih, kako bi prevladali ličnu „bezbednosnu dilemu“. Naime, ma koliko im svakodnevno i javno temenali nadležni ministri i čelni generali, oni znaju da im to nije zalog za to da će im svi pripadnici vojske, policije i Službi bezrezervno, beskrajno i bezostatno čuvati i sačuvati vlast i moć. Niko otud, pa ni Vučić, ne zna u kom će to trenutku temeljna i vrtložna kriza³² države i političke zajednice Srbije, podstaći naoružane čuvare Vučića da stanu na stranu svojih sugrađana, odnosno da sebi potraže nove (druge) političke gospodare. Vučića o tome, uostalom, izravno poučavaju, ne tako davna, loša iskustva Miloševića sa svojim pretorijancima.

Autor je bio višegodišnji predsednik Upravnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i jedan je od osnivača te organizacije. Diplomirao je na Vazduhoplovnoj vojnoj akademiji u Zadru 1966. i na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 1973, gde je i magistrirao 1979. i doktorirao 1983. godine.

U periodu 1972-73. radio je kao istraživač-saradnik u Vojnom centru za andragoška, psihološka i sociološka istraživanja u Beogradu. Najveći deo vojne karijere proveo je kao nastavnik u Visokoj vojnopolitičkoj školi JNA (1972-92). Od 1992. do 1994. bio je profesor Vojne sociologije na Vojnoj akademiji u Beogradu. Na sopstveni zahtev napustio je Vojsku Jugoslavije u činu pukovnika januara 1994. godine. Sledećih pet godina proveo je u Odeljenju za sociološka istraživanja Instituta društvenih nauka iz Beograda.

Sa grupom saradnika 1997. osnovao je Centar za civilno vojne odnose, koji je 2010. preimenovan u Beogradski centar za bezbednosnu politiku. Od 2002. do 2014. radio je kao profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na predmetima iz oblasti međunarodne bezbednosti.

Peščanik.net, 02.01.2025.

1. Ponešto o tome vidi u: Miroslav Hadžić, Ustavna zamisao kontrole i nadzora poslenika bezbednosti u Srbiji, BCBP, Beograd, 2019.
2. O tome vidi: Dubravka Stojanović, Prošlost dolazi, Biblioteka XX vek, treće izdanje, Beograd 2024.
3. Tu skoro je i Vulin Aleksandar dobio poklon skicu zakona od „tetke iz Sibirske tajge“, te je namerio da njom ukine civilno društvo i slobodno misleće građane Srbije.
4. Više o tome vidi: Miroslav Hadžić, Ustavna zamisao kontrole i nadzora poslenika bezbednosti u Srbiji, op. izvor, str. 40-46.
5. U Donjem Sremu tim povodom kruži ova, kažu istinita, anegdota: Pošto je lokalni popa zacepio cenu opela za nekog pokojnika – 100 dojč maraka u vreme milionske inflacije, parohijani se požališe nadležnom vladiki. Nakon što je saslušao dotičnog popu i procenio njegovu vađevinu, vladika je zaključio: „Alo bre, čak i da si ga oživeo, mnogo si naplatio.“
6. Glavni izgovor za to je dogradnja Svetosavskog hrama u Beogradu, za koju niko ne zna da li će i ikada biti okončana.
7. U tome treba tražiti jedan od razloga zašto Vučić i SNS nisu nikad ispunili svoje predizborno obećanje da će preispitati i sankcionisati čuvene a sumnjive privatizacije iz vremena vladavine DOS-a.
8. Podsećanja rada, tome je, uz ostalo, poslužilo i preimenovanje, bez ikakve nadoknade, zemljišta u posedu države u građevinsko zemljište. Na stranu eksproprijacijski (nasilni) upad države u privatni posed množine ovdašnjih sitnih zemljoposednika.
9. O tome svedoči i lista najvećih poreskih dužnika.
10. Više o tome vidi: Miša Brkić, Ima jedan plan.
11. Dakako, uz zdušnu pomoć raznih bujoševića i lj. stefanovića, kao i Regulatornog tela za elektronske medije.
12. Detaljnije vidi: Zaključci o mogućnostima i izazovima borbe protiv korupcije, u: Procena sistema društvenog integriteta – Srbija 2023, Transparentnost Srbija, dostupno ovde, pristupljeno 11.12.2024.
13. Prema Globalnom indeksu organizovanog kriminala za 2023. godinu koji je 26. septembra objavila Globalna inicijativa za borbu protiv transnacionalnog organizovanog kriminala (GI-TOC), Srbija zauzima treće mesto u Evropi; više detalja ovde; pristupljeno 11.12.2024.
14. Detalje vidi ovde; pristupljeno 11.12.2024.
15. O tome izravno svedoči golgota ovdašnjih uzbunjivača javnosti.
16. Jednom od svojih prvih odluka Tomislav je Nikolić, kao predsednik Srbije, abolirao Dragana Džajića; vidi ovde, pristupljeno 12.12.2024.
17. Svedok tome je gazdovanje fudbalom Slaviše Kokeze; više detalja ovde, pristupljeno 02.01.2025.
18. Koji je uporedo proširen samovoljnim preuzimanjem i spoljne politike Srbije.
19. Uporedi, pristupljeno 11.12.2024.
20. Tome nadasve služe njegove posete vojnim kasarnama, vežbama vojnih jedinica kao i izložbama vojnog naoružanja i opreme. Istu je zgodu Vučić iskoristio i da javno reklamira dronove Željka Pink Mitrovića; vidi ovde, pristupljeno 11.12.2024.
21. Pomniju analizu prethodno rečenog vidi u: Miroslav Hadžić, Bezbednosna razmeđa Srbije, u: Srpski izazovi u svetlu globalnih trendova treće decenije 21. veka, urednici Jovan Komšić i Aleksandra Petrović, Konrad Adenauer Stiftung, Škola političke ekologije Zasavica, Beograd, 2021, str. 235-253.
22. Vidi ovde, pristupljeno 12.12.2024.
23. Tako je Vlada Srbije odobrila formiranje posebne naoružane jedinice u okviru BIA, vraćajući time u život repliku JSO iz vremena Miloševićeve strahovlade, uporedi, pristupljeno 11.12.2024.
24. O tome vidi ovde, pristupljeno 11.12.2024.
25. 021, tag Stanovi za bezbednjake.
26. Istini za volju, takvo se što nije događalo ni za vreme vladavine Miloševića i prvih mu vojnopolicijskih slugu – Kadijevića, Stanišića i raznih badža.
27. Uporedi, pristupljeno 12.12.2024.
28. Ima se na umu i poklon Rusije, vidi ovde, pristupljeno 11.12.2024.
29. Vidi o tome ovde, pristupljeno 11.12.2024.
30. Vidi: Miloš Vasić, Slučaj helikopter – politička anatomija tragedije, pristupljeno 12.12.2024.
31. Uporedi, pristupljeno 12.12.2024.
32. Detaljnije o mogućnim scenarijima zaoštravanja i/ili razrešavanja unutrašnje krize vidi: Miroslav Hadžić, Bezbednosna razmeđa Srbije, op. izvor, str. 245-253.