Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Parlamentarni TV rijaliti nad kojim se već deceniju i po zgražavamo samo je odraz u ogledalu – slika Srbije. Cirkuske predstave, farse, nesposobni, nepismeni i primitivni poslanici se nisu pojavili ovih dana ili meseci. Kao što i oni koji se trude da parlament zaista održi kvalitet zakodavne, nadzorne i kontrolne uloge nisu iščezli. I nije to nešto svojstveno samo Srbiji.

Ali ono što je svojstveno i posebno intenzivirano u poslednje vreme jeste udruženi poduhvat dokazivanja da je parlament isključivo poligon za uvrede i primitivizam, da koristi od njega nema i ne može biti. A koji izlaz nam režim preko svojih medija nudi? Možda nam ovakav parlament uopšte nije potreban, a možda će biti bolje (i parlament bolji) kad postignemo stvarno jedinstvo, o kome je Vučić govorio sa toliko entuzijazma pred izbore, kada je očekivao da poveća svoj poslanički saldo. U prevodu – kada u njemu bude sedelo 250 atlagića, rističevića, martinovića. Neometani će čitati, deklamovati i recitovati pohvale i neće morati da otvaraju oči narodu, odgovarajući na neprincipijelne napade na Vladu i premijera. Jer uloga Novog parlamenta jeste odbrana časti, lika i dela Vlade i premijera.

Skupština Srbije je samo jedna u nizu institucija na udaru “udruženog poduhvata” rasturanja i gaženja svih institucija i prebacivanja svih mehanizama odlučivanja u ruke jednog čoveka. Umornog, nenaspavanog, na momente uplašenog, ali brižnog. U Novoj Srbiji koju nam nudi nema podele na grane vlasti. Ustavni sud donosi presude koje se poklapaju sa stavom ministra pravde. Na sednicama Visokog saveta sudstva stavovi se usklađuju sa “uzgrednim” opaskama ministarke. Premijer sa malobrojnim novinarima koji se usude da ga pitaju o Savamali polemiše šta je prioritet za policiju i tužilaštvo – pojedinačna krivična dela ili odbijanje policije da postupa i zaštiti pravnu državu (što on naziva slučajem rušenja tri barake). A onda kaže da ne može da sruši malo veću baraku u Novom Pazaru, jer ne želi da izazove međunacionalne sukobe.

Problem je u tome što u pravnoj državi ni premijer ni njegovih “1000 pripadnika žandarmerije” ne treba da ruše niti da odlučuju o sankcionisanju nelegalne gradnje, krivičnog dela već više od 10 godina. Ali u Novoj Srbiji odluka je na premijeru. Hoće li govor na konferenciji za novinare uživo prenošenoj na većini TV stanica i njegova procena o upotrebi “1000 pripadnika žandarmerije” postati merilo za sve u Novoj Srbiji? Neće se rušiti vikendice predsednika da se ne bi pobunilo Nikolićevo krilo SNS-a i da ne bismo izgubili jedinstvo potrebno za povećanje plata i penzija uprkos MMF-u, ili za sprečavanje da Kosovo postane članica UNESCO-a? Neće se boriti protiv huligana da se ne izazovu sukobi žandarma i “navijača” i da se “ne digne Srbin na Srbina”? Ali će se žandarmi postrojavati iza dr Ministra kad režimski tabloidni portparoli proglase da neprijatelj sprema državni udar.

Da li je premijer okružen sa 1000 pripadnika žandarmerije, na ruševinama institucija, slika za koju nas poslanici vladajuće koalicije, uz podršku tabloida pripremaju?

Što se parlamenta tiče, Pekić nam je tu sliku skicirao još pre četiri decenije u “Zlatnom runu”, u raspravi smeštenoj u 1941. godinu:

“Nіje stoga čudo štо mi, koji Parlament posmatramo s ulice, stičemo utisak da u njemu sede i o našoj se sudbini staraju sve sami idioti, lopuže i zlotvori. Ono što mi o našim poslanicima mislimo, samo je slabašna generalizacija onoga što oni kažu jedan о drugome, а što kažu, našminkana kopija оnоgа što misle… Situacija, međutim, iako beznadežna, nije baš sasvim teška. Očigledan izlaz je u nemačkoj ili ruskoj jednostranačkoj diktaturi. Taj izlaz je, razume se, psihološki, takorekuć utvaran, pa ipak је bolji nego nikakav. Rajhstag je, naime, pored Sovjeta, jedini svetski parlament u kome je, i teorijski і praktično, nemoguće naći ijednu budalu, lopova ili nepriјatelјa naroda. Budući da u Rajhstagu sede pripadnici jedine, Nacionalsocijalističke partije, koji о njoj, kao i sve stranke o sebi, uostalom, nајlерšе misle – inače јој ne bi pripadali, zar ne, bili bi socijaldemokrati u nekom od logora – і da nemа drugih partija, čije bi predstavnike nazivali magarcima, lopužama i narodnim izrodima, ispada da su Nemci najzad na svome, zastupljeni ljudima od stvarnog роverenja i vrednosti, najzad u sjajnu budućnost povedeni. Što ćе se to putovanje, ро svoj prilici, završiti slomom epskih razmera, neće imati nikakvog duševnog efekta nа naciju. Nacija ćе znati, za ljubav samopoštovanja moraće da zna, da nije upropašćena pogreškama nekompetentnih vođa nego posredstvom istorijskog vis maior-a. Ova logička i optička iluzija najpouzdaniji је psihološki temеlј diktature, koja ima izvesnog oslonca u voljі naroda. Osim vojske i policije, dabome. Ali oni nіsu iluzija. Vojska i policija su nekako redovno ѕtvarnost. Ako iluzija omane, neko se mora brinuti za poredak. Ta logička i optička iluzija zasnovana је na jednoj od najstarijih i najupornijih ljudskih zabluda – zabludi vlastite nepogrešivosti: niko, naime, nije budala dа za vođu bira ljude koji će ga u propast odvući, što је pri višestranačkom poretku ne samo moguće već i neizbežno, prejudiсirano samim izbornim pravilima igre. Ро prirodi demokratije, ma koga izabrao, izabraćeš magarca, lopužu i narodnog neprijatelja. U diktaturi, ma izbor pao na pet stotina kliničkih imbecila, to jednostavno nije moguće.”

Mislite o tome.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 19.11.2016.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Zlatko Minić

Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).

Latest posts by Zlatko Minić (see all)

Author: Zlatko Minić

Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).