„Ovo je naša jedina zemlja, a stranci nam je oduzimaju… Ne možemo da brinemo o celom svetu. Nemamo dovoljno ni za nas… Ljudi ne rade, a poslove preuzimaju ilegalni stranci… Naša prva obaveza je da zaštitimo naše žene i decu.“ Ovo liči na govore na skupu britanskog desničara Tomija Robinsona ili na protestima ispred nekog hotela za azilante. Ali antiimigrantski sentiment je zarazio i Južnu Afriku. Tokom poslednjih meseci u toj zemlji vodi se brutalna kampanja protiv afričkih imigranata, u kojoj su najmanje četiri osobe ubijene, na hiljade proterano iz svojih kuća, dok su vlade mnogih afričkih zemalja prinuđene da organizuju masovne evakuacije svojih državljana iz Južne Afrike. U mnogim mestima demonstranti su išli od vrata do vrata zahtevajući proveru dokumenata stanara. Proterano je stotine stranaca koji su bili primorani da spavaju na ulicama ili u improvizovanim kampovima. Demonstranti su blokirali bolnice i domove zdravlja i zabranili pristup svim nedržavljanima Južne Afrike.
Većinu protesta i veliki deo nasilja organizovale su dve grupe. Prva je Operation Dudula, što na zuluu znači „ukloniti silom“. Pojavila se početkom 2020-ih organizujući napade na migrante koji se bave trgovinom, a danas su registrovana politička stranka. Druga grupa je March and March koja sebe opisuje kao samonikli (grassroots) pokret građana i koristi zulu nacionalističku simboliku. „Abahambe!“ („Neka odu!“ na zulu jeziku) je glavni poklič ovog pokreta. Demonstranti tvrde da ciljaju samo migrante bez dokumenata, ali se u praksi gotovo uopšte ne pravi razlika između legalnih i ilegalnih migranata. Bilo je zahteva i da se iz zemlje proteraju državljanke Južne Afrike koje su u braku sa strancima.
Antiimigrantski pokret ima podršku siromašnih i nezaposlenih. Južna Afrika je zemlja sa verovatno najvećom društvenom nejednakošću na svetu, koja je dodatno porasla od kraja aparthejda. Džini koeficijent je mera dohodovne nejednakosti u kojoj 0 predstavlja savršenu jednakost, a 1 maksimalnu nejednakost. Za evropske zemlje ovaj koeficijent iznosi oko 0,25-0,35, za SAD 0,41, a za podsaharsku Afriku kao celinu 0,58. Za Južnoafričku Republiku on iznosi 0,63. Najbogatijih 10% stanovništva Južnoafričke Republike uživa između 71% i 85% ukupnog bogatstva, dok se siromašnija polovina bori za svega 4-7%.
Zvanična stopa nezaposlenosti iznosi 32%, dok „proširena“ stopa, kojom su obuhvaćeni i oni koji su odustali od traženja posla i stoga je preciznija, iznosi 43,7%. Među mladima od 15 do 24 godine, više od 60% je nezaposleno.
Svako osmo domaćinstvo i dalje živi u „neformalnim naseljima“ – u barakama. Više od polovine domaćinstava nema tekuću vodu, dok 14 miliona ljudi nema toalet povezan sa kanalizacijom. Istraživanja pokazuju da je „procenat stanovništva sa pouzdanim pristupom vodosnabdevanju trenutno manji nego što je bio 1994. godine“, kada je aparthejd okončan.
Težak položaj južnoafričke radničke klase i njihov osećaj da su obećanja iz perioda nakon aparthejda izneverena potpuno su stvarni. Ali to ima vrlo malo veze sa migrantima. Prema jednoj proceni, čak i kada bi svi stranci bili proterani, a sva njihova radna mesta dodeljena domaćem stanovništvu, stopa nezaposlenosti bi i dalje iznosila 37,6%.
Nejednakost je, kako primećuje ekonomista Kvezi Mabasa, proizvod politika koje sprovode država i privatni sektor. Deindustrijalizacija, liberalizacija trgovine i deregulacija finansijskih tržišta doprinele su uništavanju „sektora koji su istorijski zapošljavali velike delove crnačke radničke klase“. Dok mali broj radnika uživa standardna radna prava, većina „radi na nesigurnim poslovima uz minimalnu zaštitu prava“, što olakšava „njihovu eksploataciju kroz fleksibilnost tržišta rada“.
Politike štednje dodatno su produbile siromaštvo, dok je državna korupcija, često organizovana preko Afričkog nacionalnog kongresa (ANC), postala toliko rasprostranjena i povezana sa organizovanim kriminalom, uključujući i fenomen poznat kao zarobljena država – da je potkopala demokratske procese i onesposobila pružanje osnovnih javnih usluga, uključujući snabdevanje vodom i električnom energijom. Tako je stvorena, kako se navodi u jednom izveštaju, „samoodrživa, samoodbrambena i rastuća kriminalna ekonomija“.
Tokom proteklih 30 godina, primećuje pisac Dankan Nortije, „Južna Afrika je bila veoma uspešna u smišljanju slogana“, ali „sve manje ljudi oseća da ti slogani nešto znače“. Moralni autoritet koji je ANC stekao svojom ulogom u rušenju aparthejda odavno je iščezao. Grupe poput Operation Dudula i March and March daju priliku „onima koji su se osećali zapostavljeno da nešto i urade, da učestvuju u nekoj opipljivoj akciji, što je mnogo više od izneverenih obećanja“. To je, zaključuje Nortije, primer „mobilisanja marginalizovanih protiv marginalizovanih“, dok „oni na vlasti sede po strani i smeškaju se“.
Mnogi pripadnici političke klase ogrezle u korupciji aktivno su doprinosili raspirivanju antiimigrantskog raspoloženja. Pokret March and March naročito je blizak novoj političkoj partiji uMkhonto Wesizwe, koju danas predvodi bivši predsednik Džejkob Zuma, koji je veći deo života proveo kao jedan od vodećih ljudi ANC-a i bio povezan sa korupcionaškim aferama. Kroz ovakvu političku agitaciju, strano poreklo se, kako kaže politički filozof Anje-Nkventi Njamnjoh, „predstavlja kao nešto opasno, destabilizujuće, opterećujuće i moralno sumnjivo“.
Lokalni faktori nesumnjivo su odigrali važnu ulogu u podsticanju ksenofobičnog nasilja koje danas potresa Južnu Afriku. Ali isti procesi se uočavaju u Britaniji, Sjedinjenim Američkim Državama, Indiji i drugim zemljama širom sveta. Južna Afrika na najočitiji način pokazuje šta se događa kada gnev izneverene radničke klase postane sredstvo koje pojedini delovi elite koriste da skrenu pažnju sa sopstvene odgovornosti i spreče sprovođenje političkih i ekonomskih politika neophodnih za stvarne društvene promene.
The Observer, 12.07.2026.
Prevela Luna Đorđević
Peščanik.net, 16.07.2026.
