Иако се закони америчких држава разликују по степену предности које дају брачним над ванбрачним заједницама, те предности су свуда суштинске. Брачни парови имају погодније пореске стопе и могућности осигурања, наследни статус, радну компензацију, као и прилику да доносе медицинске одлуке у вези са својим партнерима. Према томе, забрана истополних бракова у скоро свим државама је узрок суштинских економских и других губитака.

Ова дискриминација се понекад правда чињеницом да ће разнополни парови много вероватније подизати децу и да би државе требало да храбре бракове мушкараца и жена као законски санкционисаних веза које промовишу породичну стабилност. Овај аргумент, међутим, не нуди оправдање за дискриминацију: стабилност разнополних бракова не угрожава охрабривање стабилности истополног партнерства. Дискриминација се такође брани и по другим основама – да је за дете боље ако га подижу родитељи различитог пола. Нема аутентичних доказа за ову тврдњу. Истополним паровим је у многим државама дозвољено да усвајају децу која би такође имала користи од законски санкционисане стабилности својих родитеља.

Неке присталице забране истополних бракова због тога допуштају могућност да државе признају посебан статус „грађанске заједнице“ за истополне парове, што су Вермонт, Калифорнија, Конектикат и неколико страних држава већ учиниле. Ова заједница није призната као брак, али свеједно пружа многе законске и материјалне предности брака. Такав корак смањује дискриминацију, али је не укида. Институција брака је јединствена: она је посебан вид удруживања и обавезивања са дугим историјским, друштвеним и личним значајем. Она сваком пару значи нешто друго. За неке је она пре свега унија која благосиља секс, за друге друштвени статус, а за треће потврда најдубље посвећености. Али свако од ових значења зависи од асоцијација које су уграђене у ову институцију кроз векове искуства. Немогуће је сада креирати нови облик посвећености са једнаким интензитетом значења, као што није могуће створити замену за поезију или љубав. Статус брака је, према томе, за оне којима је допуштен, друштвено богатство незамењиве вредности: он омогућава двема особама да заједно обогаћују своје животе на начин који је незамислив ван брака. Знамо да се људи истог пола често воле са истом страшћу као и људи различитог пола и да, као и хетеросексуалци, желе предности и искуства брачног стања. Ако хетеросексуалним паровима одобравамо приступ овом дивном богатству, а ускраћујемо га хомосексуалнима, онда омогућавамо једнима, али не и другима да остваре оно што и једни и други сматрају значајном вредношћу у својим животима.

Статус грађанске заједнице можда пружа многе законске и материјалне предности брака, али он нема друштвени и лични значај брака, који поседује и духовну димензију коју грађанска заједница нема. За многе људе важна је религиозна димензија брака, коју неки истополни парови желе једнако као и хетеросексуалци. За друге је у питању партиципација у историјским и културним традицијама за којом жуде обе врсте парове. Али шта год да је у питању, ако има разлога да се овај статус ускрати геј паровима, они чине недостатном и грађанску заједницу.

Једини аутентични аргумент против геј брака је структурно исти као аргумент за религиозну заклетву на верност, али су улози, наравно, много већи. Оптужница против геј брака, изложена са највећом благонаклоношћу, заснива се на премиси да је институција брака, као што сам већ рекао, јединствено и немерљиво вредно културно богатство. Њен значај, па стога и њена вредност, развијали су се вековима, и претпоставка да је брак заједница мушкарца и жене толико је укорењена у нашем заједничком схватању, да би се ова институција претворила у нешто сасвим друго ако би та претпоставка била доведена у питање или изгубљена. Као што се можемо борити за очување значења и вредности било ког другог природног или уметничког богатства, тако би требало да се боримо и за очување овог једнинствено вредног културног богатства.

Чини ми се да је ово најснажнији аргумент против геј брака. Он поставља и још једно, веће и значајније питање. Ко би требало да има контролу, и на који начин, над моралном, етичком и естетском културом у којој сви живимо и која дефинише значење наших друштвених и правних институција и обликује наше животе на тако много начина?

Комплексну људску културу обликују многе силе, али поменућу само две. Она је обликована органски, дискретним одлукама појединаца о томе шта ће производити и шта купити и по којој цени, о томе шта ће читати и говорити, о томе шта ће носити, какву музику слушати и коме се богу, ако иједноме, молити. Наша култура је у великој мери резултат милиона таквих одлука које људи као појединци чине, једну по једну, свакога дана. Али наша култура је такође обликована и законом, то јест, колективним одлукама донетим од стране изабраних законодаваца о томе како морамо да се понашамо. Висина интересних стопа које одређује Одбор за федералне резерве обликује нашу економску културу, уредбе о зонама дозвољене градње обликују нашу естетску културу, закони о грађанским правима обликују нашу моралну културу. Како ћемо одлучити на које аспекте културе треба утицати колективно на овај начин, а које треба препустити органским процесима индивидуалних одлука?

Американци, који се противе геј браковима на културним основама које сам управо описао, верују да већина грађана има право да делујући кроз политичке процесе законски обликује религијски и духовни карактер наше заједничке културе. Они који подржавају озакоњење геј бракова, напротив, верују да религијска и духовна култура мора бити обликована органски, појединачним, слободним одлукама свих нас. Које гледиште више одговара нашим заједничким идеалима и принципима људског достојанства?

Ти принципи додељују свакоме од нас одговорност да сами за себе процењујемо и бирамо етичке вредности, уместо да се повинујемо присилним изборима других. Наша култура утиче на наш избор вредности; наше личности су на тај начин делимично састављене и од милона избора које су други направили за себе. Њихови избори у великој мери одређују књиге које читамо, слике које гледамо и оно што инстинктивно чинимо. Овај неизбежни утицај се не коси са личним достојанством појединца.

Али лично достојанство не толерише потчињавање. Оно ми не дозвољава да прихватим да други људи имају право да ми диктирају шта ја треба мислим о томе шта чини добар живот или право да ми забрањују да се понашам онако како желим зато што сматрају да су моје вредности погрешне. Моје лично достојанство ми не дозвољава да прихватим било какву манипулацију мојом културом од стране колективне културе, која се служи моћи и богатством заједнице са циљем да утиче на личне изборе и вредности својих чланова. То је потчињавање. Ја морам да одбацим манипулацију, чак и ако су вредности које треба заштитити или усадити моје сопствене. Моје достојанство је подједнако нарушено насилним покушајем да се моје вредности устоличе, као и покушајем да се оне промене.

Американци у принципу нерадо дају колективну моћ политичкој већини над основама наше економске културе. Социјалистичка друштва људима на власти препуштају моћ да они обликују економску средину одређивањем цена и расподелом средстава и производње. Али ми инсистирамо на слободном тржишту робе и услуга: прецизније, ми инсистирамо на томе да наша економска култура буде обликована скупом индивидуалних одлука које одсликавају индивидуалне жеље и вредности.1 Социјализам централистички контролисане економије увреда је за  слободу, а и за ефикасност нашег система. То је гледиште које са највише ентузијазма заступају конзервативци, који за сферу ванекономске културе преферирају религијски модел. Они не увиђају да је слобода у много већој опасности у религијском него у економском пољу.

Када у аргументу који сам управо конструисао, реч „брак“ заменимо речју „религија“, постаје драматично јасно да културни аргумент против геј брака противречи нашим заједничким идеалима личног достојанства. Све што сам рекао о културном наслеђу и вредностима брака једнако важи и за најважније религијске институције: религија је незамењиво културно богатство у којем милијарде људи проналазе неизмерну и неупоредиву вредност. Њено значење, баш као и значење брака, еволуирало је током векова. Али то значење, опет баш као и у случају брака, подложно је драматичним променама кроз органске процесе, са развојем нових религија и секти и са појавом нових претњи владајућем учењу од стране секуларног развоја науке, или политике, или теорија друштвене правде (феминистички покрет, рецимо, захтева жене свештенице), или успоном и падом у популарној имагинацији различитих форми мистицизма, халуциногеног експериментисања, пантеизма, унитаризма, фундаменталистичких доктрина, радикалних ослободилачких покрета и хиљада других промена у религиозном импулсу које почињу индивидуалном одлуком, а завршавају сеизмичким променама у ономе што религија може да значи и што уистину значи. Амерички религиозни конзервативци ни не помишљају да би културна значења религије требало да буду одређена законима који забрањују људима са новим визијама да стекну назив, законски статус и  пореске и економске олакшице резервисане за религијске организације.

Културни аргумент против геј брака је према томе инконзистентан са инстинктима и увидима уграђенима у заједничку идеју људског достојанства. Тај аргумент претпоставља да је култура која обликује наше вредности власништво само неких од нас, оних који случајно уживају политичку моћ у датом тренутку. Ово је дубоко погрешно: у аутентично слободном друштву свет идеја и вредности припада свакоме и никоме. Ко је спреман да аргументовано тврди – а не да тек изјави – да нисам у праву?

Преузето из текста “Three Questions for America”, Ronald Dworkin

New York Review of Books, vol.53, no.14,

September 21, 2006.

Превео Растислав Динић

Пешчаник.нет, 04.12.2008.

LGBTQIA+

________________

  1. Дистрибутивна правда захтева да наше слободно тржиште буде тако устројено да штити од спољашњих утицаја различитих врста и да штити људе који из других разлога не би били фер третирани простом тржишном расподелом. Али прихватљиво тржиште мора да узме облик који не лишава ниједну групу или особу утицаја на понуду и цену који одражава њене жеље и вредности.