Прекјуче сам изигравао туристичког водича, и преводиоца. Рођак из Аустралије, са својих двоје пријатеља (сви студенти историје умјетности, у неку руку), на путу из Фиренце ка Београду, свратио је у Бањалуку.
Тешко да је Бањалука идеална средина између Фиренце и Београда, гледано са становишта људи које интересује умјетност, или било каква љепота. Поготово не зими. То је проблем свих градова у Босни и Херцеговини: ако се искључе планине или језера која их окружују, мало шта остане за показивање онима којима ти градови нису свакодневица, те их нису прихватили таквима какви заиста јесу, а зими су безмало сви незанимљива и умртвљена мјеста прекривена прљавим, црним снијегом.
У Бањалуци је, као и у остатку државе, историја узајамног рушења и разграђивања оставила трага. А ни земљотрес није помогао.
У суштини, изузев тврђаве Кастел, која се већ деценијама урушава сама од себе, шта показати туристима који дођу у Бањалуку? Зграду Владе? Бесмислених стаклених зграда не мањка нигдје. Градско средиште се пређе за неколико минута.
Срећа па се балканска кухиња свима свиђа, те се на крају све сведе на то. Један фрањевац ми је некад рекао: „Бјежи из краја у којем хвале воду и зрак!“, а вјерјем да се томе може прибројати и храна – то значи да ничег другог значајног у том крају ни нема.
Ствар донекле поправљају вјерски објекти: проблем је само што су, са културног становишта, они најзначајнији срушени, а већина није адекватно обновљена. Изузев Саборног храма, остале бањалучке православне цркве су једноличне и архитектонски незанимљиве. Изузев Ферхад-пашине џамије, остале џамије су обнављане тако да буду пространије, модерније и са вишим мунарама, него раније – што их такође не чини занимљивим. Репрезентативни објекти Римокатоличке цркве су махом изван градског центра. Синагога, срушена у Другом свјетском рату, није обновљена до данас.
Како је било хладно, а до најзначајнијег римокатоличког храма, Трапистичког самостана (чији су калуђери први унијели дашак Европе у учмалу турску касабу, и са собом „донијели“ све по чему је град данас познат: сир, пиво и прве хидроцентрале) се мора путовати аутобусом, одлучио сам се за Спасовски храм у центру, и Ферхад-пашину џамију.
Обишли смо храм, који им се допао онако како се свима допада: шарена, и занимљиво „скројена“ црква, скупоцјена извана и изнутра, са мозаиком који се још увијек лагано поставља. Испричао сам им како је рушен у Другом свјетском рату, и обнављан. Пожуривали су ме да их одведем до Ферхадије. Дошли смо у вријеме молитве у месџиду, па само морали чекати пола сата. На крају смо ушли у харем, обишли шедрван, и неки причљиви чичица нас је увео у саму џамију, и провео све до врха главне куполе, по скелама. Причао је о џамији, и ја сам вјерно преводио: кад је изграђена, како је оштећена у земљотресу 1969, како је срушена у рату заједно са осталих 16 бањалучких џамија, како се сад обнавља. Како се мрвљени кречњак мијеша са овчијом вуном и тиме облажу зидови изнутра, како се камен клеше, и како се генерално све обнавља под будним оком Унеска, под чијом је заштитом била.
Ферхадија је, иначе, једино за што су ме странци питали кад су дошли, и очигледно једини објекат који разни водичи предлажу да се обиђе у Бањалуци. Дефинитиво је на њих оставила највећи утисак. Зато што је, једноставно, ненаметљиво лијепа у својој виткости, и сјају својих камених блокова. Оријентално мистична, нарочито ноћу.
Објекат је то који су Бањалучани протјерали из града, у исто вријеме кад су из града протјеривани исти они који су у Приједору обиљежавани бијелим тракама, јер се, као људи, нису могли разликовати од исправних, те су морали бити обиљежени да би се разликовали. Ферхадија је протјерана из града, отприлике у исто вријеме кад је свој повратак у град започео Саборни храм. Ваљда се осјећало испуњавање више воље у протјеривању претпостављених потомака рушитеља храма.
Ипак, Ферхадију је као вриједност препознао свијет. Иако ју град и даље игнорише.
По изласку из џамијског харема, млади странац ме запитао: „Чекај, рекао си да су и ова џамија и она црква биле срушене у различитим ратовима?“. Након потврдног одговора, упитао ме: „Зашто ви рушите цркве једни другима?“
Нисам знао шта да му одговорим. Шта бисте му ви одговорили?
Пешчаник.нет, 24.12.2012.
