Оковани Прометеј
Ове године сам добио једну књигу, за којом са трагао неколико година (она је једна са листе коју сам саставио прије неких 5-10 година): „Олако обећана брзина“ Драгише Павловића.
Ове године сам добио једну књигу, за којом са трагао неколико година (она је једна са листе коју сам саставио прије неких 5-10 година): „Олако обећана брзина“ Драгише Павловића.
Гледао сам згрченог срца слике из мог студентског града: полицију послату од корумпиране власти како насрће на ненаоружан народ који протестује због убиства Давида Драгичевића.
Предсједник Републике Српске је одлучио да се вјеронаука уведе и у средње школе у Републици Српској. Против ове одлуке изјаснили су се поједини професори Универзитета у Бањој Луци…
Невидљиви Мојсеј, безвизни режим са шенгенским државама, раздвојио је Црвено море и сви хрле ка обећаним земљама далеко од Босне, које је данас чини се мање него на крају рата.
Врхунац мог настојања да схватим несхватљиво била је моја посјета Сребреници прије коју годину. Било је то за мене, Србина из БиХ, од неописиве важности.
Да би у ЕУ било шта постигао са образовањем стеченим у Србији или БиХ, онај ко је одлучио да оде мора да буде међу бољима из своје генерације.
Рођак из Аустралије, на путу из Фиренце ка Београду, свратио је у Бањалуку.
Локални избори нуде једну велику ствар: гласање за индивидуе које познајемо.
Почела је кампања за локалне изборе у БиХ: предстоји нам мјесец патње и социјалног светогрђа, од којег се сакрити нећемо нигдје.
Требињци су се почели бунити због овог вандализма, јер данас аустоугарска кула, сутра потопљени мост, прекосутра нечија кућа.
Много би се поука могло извући из Стефановог житија, али оно није било окосница програма обиљежавања 20 година РС.
И на самрти задња мисао фукари је: куд нисам боља, па да и ја бијем фукару.
У Србији ће ускоро избори, терористички акт у Сарајеву и радикални ислам су дошли као поручени.
Нобелов комитет нема „чисте руке“ кад је ријеч о политички мотивисаном додјељивању награда, али то се, ипак, не дешава толико често као што се мисли.
У мјесецима, у којима се чини да се читав познати нам свијет изокренуо, усудио бих се рећи да смо ми, можда, најсрећнији народ Европе.
У Сребреници смо затекли само два дјечака који су играли фудбал на пустом школском игралишту.
Ова чудна земља, богата само рушевинама и изворском водом, опстаје неким усудом, ево већ 15 година.
Босни пред изборе би најбоље пристајала Мјесечева соната из филма Слон.
У читавом овом нереду најјадније ми изгледају млађи људи, који су постали експоненти политичких партија и њихових најчешће црвљивих идеја.
Српско питање у Хрватској је завршило тако како јесте зато што од краја 80-их оно и није било питање, већ одговор.
На помен Сребренице велики број Срба ће реаговати исто као Нијемци на “вијест” да су Јудеји убијани, спаљивани, мучени.
7. маја је бх. Дан џамија. За Бањолучане мање битан датум, иако су баш они заслужни за њега – 07.05.1993. срушена је најзнаменитија бх. џамија.
У Добровољачкој улици било је мирно, ма колико су многи навијали да падне барем један камен на нечију главу.
Прије 6 дана обиљежено је 65 година од пробоја јасеновачких логораша.