Један млади човјек који је успио да напусти БиХ и почне да гради свој живот у бољој земљи; један други млади човјек, који је успјешан у оном чим се бави и стално је насмијан; још двојица веома младих људи који обећавају много. Сво четворо су се издигли из лоших предиспозиција које им је живот додијелио и напросто исијавају позитивну енергију из себе. Све сам их случајно срео, током свог недавног празничног боравка у отачеству. Ето, они, породица и неколико пријатеља. То је завичај. Остало је све неко безнадежно сивило и туга.
In fuga salus / У бекству је спас. Руководећи се том философијом много нас је напустило завичај. Одлазак младих људи из Босне попримио је посљедњих неколико година библијске размјере. Невидљиви Мојсеј, односно безвизни режим са шенгенским државама, раздвојио је Црвено море и сви хрле ка обећаним земљама далеко од Босне, које је данас чини се мање него што је било 1995. на крају рата.
Мучна је и тешка Босна.
Увијек кад сам кући у јануару за Божић – слави се и Дан Републике (9. јануара).
У посљедњих неколико година због све већег економског пропадања наш Самoдржац користи овај датум за националистичке бестијалије, уз много гостију из Србије, али и осталих угледника као што су предсједник Јужне Осетије, националистички политичари из Аустрије и томе слично.
Дан Републике је фешта мегаломанског србовања потпомогнута од стране Српске Цркве; стални гост на том светковању је увијек патријарх лично. Ове године је и заблагодарио Богу на предсједницима Србије и Републике Српске.
Низ опортуниста је бесконачан. Сваке године буде за нешто одликован Емир Кустурица (ове године барем није бесједио); одликовања добију сви коју су блиски владајућем режиму или га на било који начин подржавају.
Ове године је бесједио Лазар Ристовски. Изгледа престарјело и без бркова га човјек једва може препознати. Причао је о љубавној вези између Републике Српске и Србије:
”Српска је заљубљена у Србију, Србија воли Српску!”
Ја сам наш однос некако увијек схватао више као садо-мазохистичку тајну везу, у којој је једна страна у несрећном браку, а друга не прихвата да је разведена.
На ове ријечи наш се Самодржац насмијао. Свима нама. Потом се мужевно изљубио са Лазаром и пошао ка говорници.
Сваке године прославу Дана Републике прати пропаганда јавног сервиса РС, који настоји да ваљано настави свијетлу традицију Гебелсовог министарства пропаганде. У Бањалуци само фали Лени Рифенштал која би цијелом злу дала барем неки умјетнички ниво.
У тој пропаганди се игнорише чињеница да већина личности које се у програму наводе као важне за српски идентитет и Републику Српску потичу са територије која је у Дејтону допала Федерацији Босне и Херцеговине.
”Тамо гдје су наши преци давни
Име уписали у сваки корак славни”
каже химна РС. Ко су наши преци давни, одакле су дошли и гдје су живјели?
Кад већ поменух Гебелса, он на једном мјесту каже: ”Није довољно да се људи мање или више помире са нашим режимом – да их се доведе до тога да се односе неутрално према нама; ми хоћемо људе толико да ”прерадимо” да нам припадну, да идеолошки увиде да оно што се данас дешава у Њемачкој не само да мора бити прихваћено, већ и да је прихватљиво.”
Бојим се да је актуелни режим већ постигао да преостали гладни народ у апсолутној покорности прихвата све што се дешава као нешто што и треба да се дешава, јер их Самодржац штити од опште пропасти. И за ту заштиту су вољни да плаћају беспоговорно све.
Млади одлазе, говори се откад знам за себе. Данас је то заиста попримило вид сеобе народа. Одлазе читаве породице са дјецом, а преостали се учлањују у Партију или уче неки страни језик.
И док се свечано маршира по топлом јануарском дану центром Бањалуке, у улици поред радници словеначког конзулата са нервозом размишљају о сутрашњем радном дану и новим стотинама људи који подносе захтјеве за радне дозволе, стојећи и по врућини и на киши у непрегледној колони, надајући се да ће добити прилику да србују негдје другдје.
Јер уз евре је лакше србовати.
Пешчаник.нет, 19.01.2018.