Бањалука, 25.12.2018.
Наше савремено друштво достојно је презира, колико је и глупо. Шта је одсуство јавног мнијења? То је равнодушност према правди, истини и било каквом осјећају дуга. Равнодушност према свему неопходном. Цинични презир према размишљању и људском достојанству. (А. С. Пушкин према: Андреј Тарковски, Мартирологијум, 3.2.1974.)
Гледао сам прекјуче, згрченог срца, слике из мог студентског града Бањалуке. Немилосрдну полицију, послату од стране корумпиране власти која је опстала послије изборне крађе у октобру, како насрће на ненаоружан народ, који од марта протестује због убиства Давида Драгичевића.
Власт Републике Српске на челу са Милорадом Додиком (без обзира на то што је он сада српски члан Предсједништва БиХ), Жељком Цвијановић, предсједницом РС, Драганом Лукачом, министром унутрашњих послова и Игором Радојичићем, градоначелником Бањалуке показала је прекјуче своје право лице.
Лице је то бестидно, зло, незајажљиво. Лице које изазива мучнину и презир.
Потпомогнути режимским медијима сатанизовали су претходно породицу убијеног младића и све људе окупљене око групе Правда за Давида, и потом сачекали римокатолички Божић, нерадни дан у већем дијелу Европе и свим страним представништвима у БиХ, да пошаљу полицију и специјалце на народ. Притом су ухапсили родитеље убијеног младића, више чланова групе и неколико опозиционих политичара и новинара. Протестујући народ је растјериван са свих тргова, да би се на крају сабио око храма Христа Спаситеља у самом средишту града. Храм је био закључан.
У међувремену је трг на којем су грађани мјесецима протестовали и назвали га Давидов трг пометен од стране комуналаца и са њега су уклоњени сви знаци и симболи грађанског бунта. Власт физички спрјечава приближавање тргу.
Да би се боље схватио прекјучерашњи бањалучки „крвави Божић“, подсјетимо се позадине приче.
Све је, у суштини, узроковано на овај или онај начин предизборном кампањом за минуле изборе у октобру 2018.
Предизборна битка трајала је још од општинских избора 2016. са несмањеном жестином. Због све већег економског пропадања власт се по први пут забринула за сопствене позиције и одлучила да „запуца“ из најтеже артиљерије. А онда се поткрај зиме, у марту нешто догодило.
Једне вечери је нестао Давид Драгичевић. Очајна породица се оглашавала по медијима. Д. је, наводно, прије нестанка слао узнемирујуће поруке. Неколико дана касније, на ушћу једног градског потока у ријеку Врбас пронађен је Д. Гдје је био до тада, како је завршио у потоку и умро – питања су без одговора.
Упркос својој уобичајеној неспретности и спорости, овим поводом су се веома брзо огласили високи полицијско-криминалистички службеници и смрт Д. означили као ненасилну. Мртвом младићу пребачено је да је наркоман (имао је дредове, што није помогло општем утиску криминалистичких стручњака); на прес-конференцији је речено како је покојни Д. учествовао у тучи, опљачкао једну кућу у Бањалуци и потом, вјероватно под дејством наркотика, са моста пао у поток и удавио се.
Од тренутка када је ова егзотична теорија изречена јављају се сумње у истинитост полицијског извјештаја. Оне долазе најприје од стране породице настрадалог младића, а потом се у читаву причу укључују грађани Бањалуке, који осјећају да се нешто „десило“ – власт се никад толико хитро не бави злочинима и криминалом.
Јавност ће тек касније добити на увид фотографије са поновљене обдукције, на којима се види измучено младо тијело, поломљене вилице избијених зуба, натеченог лица са модрицама и повредама по читавом тијелу. Смрт је, према извјештају мог бившег професора, судског патолога, наступила „задесно“, а на тијелу није нашао значајнијих „већих повреда“. Само приказане фотографије, у заиста лошој резолуцији, противријече његовом извјештају. И да би се то схватило ником није потребна диплома медицинског факултета.
На тим фотографијама се такође види тело које не изгледа као да је 6 дана плутало у потоку.
Како полицијском извјештају не вјерује нико, народ почиње да се свакодневно окупља на Тргу Крајине, протестује против власти и захтијева истину. Покрет Правда за Давида прераста у масовни покрет. Режимски медији покушавају да дискредитују настрадалог младића и његовог оца, те да „дешавање народа“ прикажу као дјеловање опозиције и покушај страних тајних служби да сруше тренутну власт. И васколико српство.
Упркос томе, протести и даље трају и шире се. Давидова смрт ујединила је, чини се, читав регион, и власт је почела да показује знаке панике.
Догађаји који су услиједили након Давидове смрти разоткрили су ружну, црвљиву политичку реалност у којој обитавају не само становници града Бањалуке или Републике Српске – то је реалност читавог региона. Одједном, становништво је постало свјесно корупције, бахатости, непотизма, насилности и безочности владајућих структура, које су нам свима украле преко 15 година живота.
Математика је чудна ствар: СДС, националистичка странка, која је данас у опозицији, била је на (апсолутној) власти свега 6-7 година. Већину тог времена трајао је рат. Данашња владајућа партија, подржавана од разних коалиционих партнера на власти је са прекидима око 15 година. Од тога „у комаду“ око 13. У току тог периода, владајућа партија СНСД прошла је преображај од либералне, проевропске љевичарске партије до бастиона најгорег национал-шовинизма. Прорачунатим и незаконитим потезима (митом и политичким понудама) уништили су најјаче опозиционе партије, узели медије под апсолутну контролу и започели период меке диктатуре: још нису почели са званичним политичким процесима и отварањем логора за политичке противнике или егзекуцијама, али то је једино што још недостаје.
Уз то, велику подршку и додатне гласове владајућем режиму обезбјеђује и Српска православна црква. Умјесто да стане уз народ, у тренутку његовог финансијског и биолошког суноврата, СПЦ је по ко зна који пут стала уз власт и показала колико јој је до народа на који се позива стало.
А тај народ је свакако у слободном паду. Очигледно је требало да један младић изгуби живот, да власт тим поводом лаже, па да се сви одједном пробуде из отровног полусна у који је читаво друштво национализмом и лажима уљуљкала садашња владајућа елита.
На крају 2018. године, једина особа која је успјела да артикулише незадовољство и несрећу народа је отац једног убијеног дјечака.
Бол и несрећа која је задесила овог човјека довела га је у стање очигледног нервног растројства; он је, међутим, остао стабилан и достојанствен када је ријеч о наступању према систему и држави. Остао је поштен и чист, иако је веома привлачан опозицији; остао је онај нацијом неоптерећени Србин, рањен у протеклом рату, а отворен према свима и свакоме; група окупљена око убијеног Давида је остала такође достојанствена, ненационалистичка.
Давор Драгичевић, Крајишник, тако је покренуо револуцију у Босни и Херцеговини: побунио се против државе која је у својој бахатости убила једног, прије своје смрти безначајног, безопасног дјечака – који је њему све и свја: син.
Давид је симбол свих нас: он представља наше убијене наде, очекивања, жеље, снове. Давор је најхрабрији међу нама: подигао је глас и песницу против тираније са којом већина сарађује, вољно или невољно.
Тог и таквог Давора, ратног војног инвалида и оца убијеног младића, МУП РС је ухапсио, а недуго затим и његову супругу Сузану, мати убијеног Давида.
И потом су почели немири.
Гледајући слике из мени некад драгог града, у којем још увијек живи доста људи које волим, кроз читаво моје биће су прострујали огорченост, бескрајна туга и срџба.
Гледајући како полиција, коју оптужују да је учествовала у отмици, убиству и прикривању убиства младог Давида, хапси његове родитеље, сјетио сам се једне поеме Пабла Неруде. Зове се Непријатељи и захвалан сам пријатељу Филипу што ју је ad hoc превео на наш језик:
Тражим казну!
Донијели су овамо своје пушке пуне барута,
наредили су немилосрдно истребљење;
овдје су нашли народ који је пјевао,
народ повезан дужношћу и љубављу;
витка је дјевојка пала са својом заставом,
а насмијешена младеж се рањена спустила крај ње,
док је народ у чуђењу гледао како мртви падају
у бијесу и жалости.
Тада, на том мјесту, гдје су падали убијени,
заставе су спуштене, како би се умочиле у крв
и поново подигле пред убојицама.
За те мртве, наше мртве, тражим казну.
За оне који лију крв за домовину. Тражим казну.
За вођу који је наредио ову смрт. Тражим казну.
За издајника унапријеђеног због тог злочина. Тражим казну.
За онога који је дао наредбу за агонију. Тражим казну.
За оне који су бранили злочин. Тражим казну.
Не желим да ми пруже руку умочену у крв. Тражим казну.
Не желим их као амбасадоре, ни тихе у својим домовима;
желим видјети да им се суди, на овом тргу, на овом мјесту.
Желим казну.
Протест у Београду, Плато код Филозофског, 26.12.2018.
Пешчаник.нет, 27.12.2018.
Сродни линкови:
