Mogu sasvim lepo da živim bez svake televizije, pa tako i hrvatske. Televizor, doduše, opet imam, ali uglavom skuplja prašinu, a i nemam kablovsku, tako da od HRT-a nema ništa. Da li me to sekira? Ni najmanje. Sve do one tačke do koje se podrazumeva da bih mogao, kad god poželim, da imam pristup HRT. Sada, međutim, neko – izvesna RRA – hoće da mi zabrani da gledam ono što inače, u normalnim okolnostima ni ne gledam; odjednom, to što me inače mnogo ne interesuje počinje da mi nedostaje. Je li to normalno? Da, ništa normalnije od toga. Ne radi se o inatu ili hiru, nego o elementarnom shvatanju slobode. To vam je kao sa slobodom kretanja: neko stalno nekuda putuje, s kraja na kraj sveta, a neko drugi nigde ne mrda iz kruga od dve-tri ulice, ali ta dva građanina potpuno su ravnopravna u svom pravu na kretanje, i sve dok je tako, sve je u najboljem redu. Kako ko koristi to pravo, lična je stvar svakog pojedinca ili pojedinke, ali to pravo podjednako je neotuđivo za sve.

Šta je povod ovom razmatranju očiglednog? Naravno, najava da bi RRA mogla da ultimativno zahteva od kablovskih distributera da ukinu HRT i ostale regionalne (u prevodu: televizije koje program emituju na kompozitnom BHSCG jeziku) televizije, a sve zbog konfuzije oko (ne)plaćenih prava na ovaj ili onaj (uvozni) programski sadržaj. Stvar zvuči fino i legalistički, na prvi pogled nema ničega ružno “političkog” u toj priči, sve se svodi na preventivnu zaštitu autorskih prava, a ko će za to imati razumevanja ako ne onaj ko je i sam, sto mu gromova, nekakav autor?

Nevolja je u tome što nigde nema više politike nego u nepolitičkim stvarima; to jest, u javnom i društvenom prostoru nema nikakvih turbulencija koje ne bi nužno imale političke (nus)efekte, čak i ako to nije namera onih koji je pokreću. U ovom slučaju, taj razorni efekat zove se ukidanje prava na izbor. Neko će reći: pa zar i bez regionalne konkurencije ne postoje desetine, na kablovskoj mreži čak stotine dostupnih kanala? Da, naravno. To me uvek podseti na onu lepu Springstinovu “57 channels and nothing on”. Dakle, sa stanovišta “tihe većine” kojoj je televizija glavni, često i jedini izvor informisanja i saznanja, i koja pri tome slabo stoji sa stranim jezicima, to izobilje je još šarenija šarena laža nego što to po sebi jeste. Naime, da se ne lažemo i ne prenemažemo: ono što njima realno treba, osim domaćih kanala, jeste upravo regionalna konkurencija, sve drugo tek su zgodne slikovnice, i ne mnogo više od toga. Otuda se u Srbiji toliko gleda HRT (ali i RTL, Nova, BHT, OBN, TVCG… šta god) ili u Hrvatskoj RTS, Pink etc.

Zapetljancije oko autorskih prava posledica su neprirodne rascepkanosti tržišta – mnogo minijaturnih enklava koje dele u osnovi isti jezik, sa groteskno precenjenim folklornim nijansama; sa poslovnog stanovišta, krajnje iracionalno i preskupo – a koja je, pak, tekovina ratnih devedesetih, kada drugačije nije ni moglo da se radi. E, kada neko to žalosno zatečeno stanje, umesto da počne da ga nekako koordinisano prevazilazi, hoće da obogotvori, petrifikuje, proglasi Merom Stvari kojoj se stvarnost od sada pa zauvek ima prilagođavati, onda to jeste politički akt par ekselans. Po svojim posledicama, sprovođenje ovakve ideje znači povratak u devedesete, u doba apsolutne plemenske medijske autarhije, u kojoj je svaka sjebana mala potkontinentalna nacija pokorno slušala samo po jedan Glas Gospodara, a sa druge strane plemenske međe nalazilo se Veliko Ništa, o kojem ne treba ništa saznavati drugačije nego kroz filtere svojih sopstvenih medijskih i političkih vračeva.

Eto kako se predmoderni ciljevi, upisani nevidljivim mastilom u ovakve akcije, mogu lepo zamaskirati “postmodernom” brigom za autorska prava, ili tako već nešto korisno i legalističko: u ime apsolutne zaštite neke španske serije ili engleske fudbalske utakmice, žrtvuje se pravo građanina da na većini najdostupniji i najjeftiniji način participira u širem i pluralističkijem sagledavanju sopstvenog okruženja. Ako to nije čista politika, onda politika ni ne postoji.

 
Dnevni unos (010),

Peščanik.net, 30. 10. 2009.


The following two tabs change content below.
Rođen u Skoplju 1965. Novinar, kolumnista, kritičar, urednik kulture u nedeljniku Vreme iz Beograda. Komentator Radija Slobodna Evropa. Objavio 21 knjigu eseja, kolumni, kritika, priča. Pisao za sve relevantnije medije u regionu, između ostalih za Feral Tribune, Peščanik, Našu borbu, Autonomiju, BH Dane, ljubljanski Dnevnik, Globus, Jutarnji list. Živi u Novom Sadu.