(Re)kapitulacija patriotske kulture 2012.

Od 30. jula, kada je Bratislav Petković stupio na dužnost ministra kulture, prošlo je dovoljno vremena tako da se već mogu oceniti njegov rad na toj poziciji, izmeriti data obećanja i sumirati polugodišnji rezultati. Ministar Petković je stupio na ovu funkciju sa velikim infrastrukturnim ambicijama preseljenja i otvaranja novih i starih muzeja a što je još važnije, došao je sa veoma jasnim konceptom kulture, koju je on u danima pripreme za ovaj odgovorni državni posao, nazvao patriotskom. Iako je on ubrzo negirao gotovo sve što je izneo na stranicama Politike, ispostavilo se da je u istrajavanju na najavljenoj platformi bio smrtno ozbiljan. Ne treba zaboraviti da je taj koncept kulture integralni deo politike Srpske napredne stranke, na čijem je programu radio i sam Petković u svom predministarskom životu. U to vreme, kada je ovaj program nastajao, Bratislav Petković je rad prethodnih ministarstava kulture Republike Srbije okarakterisao kao „štetočinski i šibicarski“. Danas imamo Bratislava Petkovića na poziciji ministra kulture. Hajde da pogledamo kako je on radio u proteklom periodu.

Kraj reciklaže

Prva zvanična ministrova poseta nekoj instituciji kulture bila je poseta Muzeju savremene umetnosti. Ministar Petković se tom prilikom uverio da se kraj tom poslu još ne nazire, pa je otišao do muzeja čiji radovi su preko 90 procenata već bili završeni, a novac („šibicarski“) odavno usmeren ka završavanju rekonstrukcije. Bili su to Muzej Jugoslovenske kinoteke, Muzej SPC kao i Muzej Vuka i Dositeja, koji je ovih dana i otvoren uz veliku pompu. Čak je i predsednik Tomislav Nikolić bio na tom otvaranju. (Svima je jasno da bi na svaki način trebalo politički kapitalizovati te retke trenutke dovršavanja bilo čega u Srbiji.) Tom prilikom je predsednik Nikolić govorio o značaju „otvaranja obnovljenih kulturnih institucija“ van okruglih godišnjica, zapitavši se „da li bi nas Vuk i Dositej danas prepoznali“. (Vuk bi ih svakako prepoznao jer se odnos političara i vlastodržaca prema kulturi u Srbiji nije nikada promenio.) Ministar Petković je u skladu sa svojim poznatim manirom „velikih rokada“, rekao „da bi ovaj muzej mogao da se zove i Muzej Dositeja i Vuka“ i na tome se završila ukupna naprednjačka aktivnost oko revitalizacije ove institucije, čija rekonstrukcija je bila skoro gotova početkom jula ove godine. Bivši ministar Predrag Marković je prilikom svoje poslednje radne posete ovom muzeju izneo podatke o investiciji države u rekonstrukciju koja je iznosila oko 64 miliona dinara. Zbog toga je njegov naslednik nedavno mogao da otvori vrata ove institucije za javnost. Isto važi i za Muzej SPC kao i za Muzej Jugoslovenske kinoteke. Stoga je ministar Petković rekonstrukcije ovih institucija okarakterisao kao veoma uspešne dok je Narodnu biblioteku Srbije, koja je otvorena za korisnike u septempbru 2011. uzeo kao primer najgore rekonstrukcije. Kako bi se i u slučaju NBS pojavio u ulozi „spasioca nacije“, Petković je obećao da će njegovo ministarstvo finansirati rekonstrukciju trezora NBS u kome su deponovani srednjovekovni rukopisi. Radi se o prostoru ne većem od 150 kvadratnih metara, koji u odnosu na 6 hiljada rekonstruisanih kvadrata predstavlja tek mali segment u ogromnom prostoru biblioteke. Međutim, za nove kulturne i političke elite, mesto gde se čuvaju srednjovekovni rukopisi, na kojima se danas gradi novi identitet nacije (iako sami rukopisi nisu ni obrađeni ni proučeni kako treba), treba da funkcioniše kao mitski generator budućnosti. Otpirilike kao i sahrana patrijarha Pavla, koja u konceptu kulture ministra Petkovića i SNS-a ima status operativnog (uzornog) modela.

Crkva, sahrane i godišnjice

Sumarno gledano, ministar Petković se od 30. jula do danas najviše bavio „kulturom“ problema SPC-a. Najčešće slike u vestima su prizori ministra sa skrušeno spojenim rukama u društvu crkvenih velikodostojnika. U prvom mesecu njegovog rada, najfrekventnije aktivnosti zabeležene su u ozračju SPC ili rojalističkog kalendara: ministar je besedio na Žičkom duhovnom saboru u Kraljevu, otvorio i podržao Dane duhovnog preobraženja u Despotovcu i na koncu posetio patrijarha Irineja sa kojim je ubrzo sklopio i važan protokol o saradnji. U tome periodu su predstavnici njegovog ministarstva obišli Oplenac (prvi put), povodom 91. godišnjice smrti kralja Petra Prvog. Drugi veliki pohod na Oplenac bio je povodom naprednjačkog performansa prenosa posmrtnih ostataka kneza Pavla Karađorđevića i njegove porodice u kriptu crkve Sv. Đorđa. Ne treba zaboraviti da je u ovom periodu ministar Petković sklopio i dva fantastična protokola o saradnji: prvi je bio sa Belorusijom i ticao se kulturne razmene između dve zemlje, dok je sa Irakom potpisan protokol o saradnji koji bi trebalo da unapredi „stanje u domenu medija i informisanja“. Verujem da su svi predstavnici medija u Srbiji odahnuli kada su čuli ovu vest. Konačno i neki duh modernizacije koji će urediti medijski prostor Srbije. S druge strane, kada je u pitanju osnovni posao ministarstva kulture, a to je uređenje i planiranje kulturne politike, donošenje novih zakona, strategija i podzakonskih akata, sve stoji u mestu, iako ministar Petković kaže da (neimenovani) „tim stručnjaka“ na tome radi od njegovog dolaska na čelo ovog resora. Tako je obećana Nacionalna strategija razvoja kulture ostala da čeka neka druga vremena, dok je donošenje Paketa medijskih zakona odloženo za 31. mart 2013. Uvođenje poreskih olakšica za one koji investiraju u kulturu ostao je na razini razmišljanja, a proklizao je i republički otkup knjiga za 2012. Zaista, postavlja se pitanje, šta je ovo ministarstvo uradilo u prethodnom periodu.

Ka proletkultu

Moglo bi se reći da je ministar Petković najprilježnije radio na formiranju komisije za dodelu popularnih nacionalnih penzija, očigledno pod pritiskom partijskih i koalicionaih partnera, „zaslužnih“ kulturnih delatnika. Komisija je pretrpela i jednu kadrovsku izmenu a ovih dana je ušla u veliko finale sa pričom o Zorici Brunclik, brišući imena zaista značajnih aktera u ovoj kulturi poput kritičara Bože Koprivice. Takođe, ministar Petković se izborio za najmanji budžet za kulturu u istoriji Srbije, od Miloša Obrenovića do danas i bez stida ostao na mestu ministra. Takođe, osporio je finansiranje Egzita i širokogrudo podržao Kustendorf 2013. Na kraju, da sve ne bude crno, ostaju dve sfere u kojima se Bratislav Petković pokazao kao pravi ekspert. Bilo je dirljivo njegovo poznavanje starih automobila kada je spočitao Slovencima da nam vrate „15 (Titovih) automobila od kapitalne vrednosti“: „mercedes“ Aleksandra Lera, Staljinov „pakard“, Pavelićev „horh“, dvorski „krajsler“ itd. Druga veoma uspešna stvar kojom se Bratislav Petković bavi je poslastičarnica zbog koje je, pre stupanja na dužnost, dugovao 80 miliona dinara za porez, što je tokom ovih 155 dana uspešno otplatio. Prema njegovim rečima, u te dugove je upao jer „nije verovao da će srednja klasa u Srbiji nestati“ zbog koje se on, eto, zadužio 100 hiljada eura ne bi li toj klasi omogućio što prijatniji boravak u svojoj poslastičari. Zadivljujuća je Petkovićeva sposobnost snalaženja u sivim zonama srpske ekonomije i prava. U svakom slučaju, 2012. je jedna od njegovih poslovno najuspešnijih godina – privatno. Nama, ostalima, sledi sporo napredovanje ka klasnoj svesti i proletkultu.

Peščanik.net, 29.12.2012.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)