Za demokratiju, protiv vladavine jednog čoveka
Dragi prijatelji, dragi gosti, dame i gospodo,
Pozdravimo jednim dugim aplauzom rađanje demokratije i osnivanje Demokratske stranke u Jugoslaviji!
Mi jesmo nova stranka, novih ljudi novog vremena, ali istovremeno želimo da ono što je bilo najlepše i najčestitije u našoj političkoj tradiciji čuvamo i poštujemo i molim vas da pozdravimo sve prisutne članove stare Demokratske stranke. Borba za demokratiju, za demokratske procese ne počinje danas, ni sa nama. Ona se vodila neprekidno svih ovih godina takozvanog “trpnog stanja”. U toj borbi mnogi su ljudi stradali, na razne načine i mi želimo da pozdravimo sve koji su pružali otpor tiraniji, gušenju sloboda, represivnim merama, diskriminaciji i povredi ljudskih prava.
Dozvolite mi zato da pozdravim one sa dugim stažom u tom otporu, koji su se otrgli i suprotstavili. Među našim gostima se nalaze Milovan Đilas i Dobrica Ćosić, tu su i mnogi pojedinci i mnoga udruženja, koja su se uporno zalagala za demokratska načela i stvaralačke slobode i pomagala da naš društveni život postane koliko je moguće podnošljiv. Bez tih ljudi danas bi teže bila zamisliva demokratska opozicija. Zbog toga mi dozvolite da pozdravim predstavnike tri udruženja koja su se tokom poslednjih decenija nepokolebljivo i neprekidno zalagala za demokratska načela i slobode, a protiv politike diskriminacije, za slobodu misli i izražavanja a protiv cenzure i zabrana i pre svega za slobodu udruživanja, protiv monopola jedne partije. To su Udruženje književnika Srbije, Filozofsko društvo Srbije i Sociološko društvo Srbije.
Pored ovih društava stvorena su i razna udruženja, najčešće uprkos zabranama, koja su delala uporno na buđenju demokratske svesti, pružajući neprekidni otpor svim oblicima represije. To su pre svega Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja, Odbor za zaštitu umetničkih sloboda, Odbor za zaštitu ljudskih prava i Jugoslovenski forum za ljudska prava.
U stvaranju demokratskog poretka i demokratskog političkog života mi želimo da sarađujemo sa svim udruženjima i strankama koje dele slične poglede i imaju slične programe. U tom smislu saradnju smo do sada ostvarili s predstavnicima Demokratske stranke iz Podgorice, zatim Udruženja za unapređenje demokratskih procesa iz Nikšića, Demokratskog foruma iz Beograda i beogradskog ogranka Udruženja za demokratsku inicijativu. Imamo najbolje odnose sa novim Demokratskim udruženjem iz Skoplja i Demokratskom omladinom iz Slovenije i očekujemo njihov dolazak na našu Skupštinu.
I na kraju, dozvolite mi nekoliko reči pre nego što pređemo na dnevni red. Ovo jeste izuzetan trenutak u našem političkom životu. Činjenica da se ovoliki broj ljudi okupio uz samo jednu najavu, i jednu inicijativu male grupe ljudi, govori o visokoj demokratskoj svesti i značajnim demokratskim potencijalima naših ljudi, o njihovoj odluci da najzad postanu politički subjekti i da učestvuju u odlukama bitnim za sudbinu naše zemlje.
Ovom prilikom želeo bih samo da podsetim na sledeće. Uz oduševljenje koje svi mi danas delimo, moramo imati i izvestan oprez. Iako smo, verovatno, svi mi, neko više neko manje, ali ipak intenzivno, želeli demokratski poredak, on ipak dolazi na izvestan način iznenadno brzo, kao jedna ponuđena mogućnost. Morali bismo biti svesni činjenice da su nam, pored naše borbe za demokratski poredak, još neke okolnosti išle na ruku da možemo danas da prisustvujemo rađanju Demokratske stranke. Mislim da je jasno da ovaj trenutak dolazi i kao velika iznudica u kojoj su se našli dosadašnji vlastodršci, primorani da popuste pred snažnim zahtevom vremena koje traži da se despotiji i strahu suprotstave sloboda i razum. Vreme je za taj veliki politički i društveni preobražaj. Popustili su najzad i najtvrdokorniji i najvlastoljubiviji autokrati.
Ali, to nas obavezuje na dvostruku opreznost: prvo, ne treba da smetnemo s uma da je ovo rezultat jednog velikog talasa koji je naišao i prohujao istočnom Evropom, a budući da smo i mi u Evropi, morao je zahvatiti i nas i, drugo, moramo raditi sa punom svešću da tek treba izgraditi demokratsku kulturu, demokratske institucije, demokratske procedure i demokratske navike, privići se dijalogu, odučiti se od mržnje, naučiti se sporazumevanju i toleranciji, a pre svega, poštovanju demokratskih vrednosti i pravila. Tek pod tim uslovima možemo računati da ćemo stvoriti jedno uljuđeno, prosperitetno društvo, koje će biti dobrodošlo i ravnopravno u zajednici evropskih društava.
Dozvolite mi da u ovom času stvaranja Demokratske stranke kažem nekoliko reči i o samoj demokratiji, koju svi volimo, ali će nam biti potrebno vremena da je upoznamo i da se za nju izborimo. Demokratija je veoma star politički oblik i verovatno niko danas ne može tačno reći otkad potiče. Prvi je pominje istoričar Herodot i na jedan zanimljiv način definiše kao „vladavinu naroda, vladavinu koja već u svome imenu ima neku lepotu, ali ono što je za nju važno jeste ravnopravnost svih građana” i prednost demokratije je kaže Herodot „što se u njoj nikada ne mogu događati one stvari koje se događaju u vladavini jednog čoveka.” Sada, svi mi imamo punu svest o tome da bi naša zemlja danas izgledala drukčije da smo živeli u demokratiji, a ne u vladavini jednog čoveka. Ovo je trenutak ne samo rađanja demokratije, već i obnove republikanskog principa, pa se nadamo da se više nikakvi kultovi, nikakve neodgovorne vladavine, nikakva autokratija i diktatura ne može utemeljiti u našem društvu. Autokratija, kao i tiranija, ponižava građane čak i kad je najblaža, jer ih primorava na pasivnost i pokornost, lišava ih narodnog suvereniteta, tog krvlju izborenog prava naroda da slobodno bira i smenjuje vlast. U demokratiji se narod neće zaklinjati ni jednom čoveku pa ni svojim predsednicima, već će se svi predstavnici naroda zaklinjati samo narodu i strepeti od naroda.
U demokratiji se ljudi slobodno udružuju da ostvare svoj projekt, da šire svoja uverenja, da rešavaju svoje probleme, da društvu ponude neka bolja rešenja za njegove potrebe i probleme. U demokratiji ljudi slobodno govore, propagiraju svoje ideje, kritikuju pojave koje im se čine po društvo štetne, a naročito drže pod javnom paskom vlast. To je demokratsko javno mnjenje, “budno oko naroda” koje ukazuje na zloupotrebe vlasti.
Podela vlasti, parlamentarna opozicija i nezavisno sudstvo institucionalna su brana kvarenju vlasti putem monopola moći jednog čoveka ili jedne partije. Od danas niko u ovoj zemlji neće moći bezbrižno da vlada sam, bez opozicije i kontrole. Ni jedan čovek, ni jedna stranka, neće to moći, jer smo mi, Demokratska stranka, sada tu. Ovde ćemo da se razvijamo, da jačamo i dugo trajemo, nekad kao vlast, a nekad kao opozicija, ali uvek u skladu s najboljim interesima građana.
Pozivam vas da još jednim aplauzom posvećenom demokratiji označimo početak Osnivačke skupštine Demokratske stranke.
Dom omladine, 03. februar 1990.
Peščanik.net, 13.02.2010.
Prvi program Demokratske stranke
Polazeći od uverenja da je narodu odgovorna vlada bitan uslov valjanog razvoja svakog, pa i našeg društva i da Jugoslavija, da bi našla izlaz iz svojih višestrukih teškoća, mora krenuti putem radikalnih reformi, ka privrednom sistemu prave konkurencije i izgrađenog modernog tržišta i, što je još važnije, ka političkom poretku slobodnih izbora i pluralističke, višestranačke demokratije, a pošto postojeći politički sistem u Jugoslaviji, sazdan na potpunoj dominaciji komunističke stranke, predstavlja glavnu prepreku za uspostavljanje političke demokratije u ovoj zemlji i izlasku iz postojeće ekonomske i političke krize, odlučili smo da, sa svim građanima koji dele slična uverenja i političku volju, osnujemo
DEMOKRATSKU STRANKU
Naša stranka će se, pod jednakim uslovima i u regularnom zakonskom nadmetanju sa drugim političičkim strankama, savezima i udruženjima, boriti za ostvarivanje svog programa širenjem demokratskih ideja, pridobijanjem birača, učešćem na izborima, a u slučaju uspeha na njima, i učestvovanjem u radu predstavničkih tela i u vršenju državne vlasti. Ovu stranku osnivamo nezavisno od stvarnih izgleda na uspeh naše stranke u neposrednoj budućnosti, čvrsto uvereni da će ovaj naš poduhvat doprineti što bržem uspostavljanju demokratskog višestranačkog sistema sa opozicijom, jer je to najbolji način da se uspostavi odgovorna i smenjiva vlada, obezbede slobode i prava građana, a celokupni državni i politički poredak uistinu zasnuje na načelu narodnog suvereniteta. Da bi celokupna javnost, članovi i pristalice Demokratske stranke znali šta od ove stranke mogu da očekuju i čemu sa njom mogu da teže, ističemo njena osnovna načela i programske ciljeve:
OSNOVNA NAČELA
I. Osnovna prava. Ustav ove zemlje mora uistinu biti utemeljenje slobode, tako što će utvrditi neprikosnovenu sferu osnovnih sloboda i prava i postaviti jasne granice svakoj samovoljnoj vlasti. To se, među ostalim, može postići i uvođenjem ustavnih i druih jemstava za osnovne slobode i prava, a naročito za ličnu slobodu, slobodu savesti i veroispovesti, slobodu misli i opredeljenja, slobodu govora i javnog istupanja, slobodu izbora i javnog okupljanja, slobodu štampe, slobodu udruživanja i ostalih, građanskih i političkih sloboda, slobodu kretanja i izbora zanimanja, slobodu putovanja u inostranstvo i povratka u zemlju, pravo na privatnost i dr.
II. Parlamentarizam. Predstavničko telo, izabrano na slobodnim, neposrednim i tajnim izborima, imenovaće i smenjnvaće vladu, a slobodna javnost će kontrolisati izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast. U političkom smislu to će biti višestranački sistem sa opozicijom.
III. Demokratski federalizam. Unutrašnje uređenje Jugoslavije treba da bude federativno, pod uslovom da ga prihvate svi narodi koji tvore Jugoslaviju. Novi istorijski sporazum o unutrašnjem uređenju Jugoslavije mogu postići samo legitimno izabrani predstavnici svakog jugoslovenskog naroda ponaosob. Federalno ustrojstvo Jugoslavije može se dovesti u sklad s osnovnim načelima demokratije ako se uz ravnopravnost federalnih jedinica zajemči i ravnopravnost građana kao pojedinaca. Takođe valja obezbediti ustavne mogućnosti da se u okviru pojedinih federalnih jedinica obrazuju teritorijalne autonomije ukoliko to stanovništvo, na teritorijama sa posebnim etničkim sastavom ili kulturno-istorijskim identitetom, referendumom odluči.
IV. Tržišna privreda. Privreda treba da omogući pojedincima da ostvare svoje ciljeve i povećaju svoju dobrobit. Ukoliko to čini, efikasna je i pravična. To se najbolje postiže podsticanjem preduzimljivosti, a ova pretpostavlja postojanje privrednih sloboda. Čovek mora da bude slobodan da radi, trguje, stiče i raspolaže. Svojina mu mora biti zaštićena, a preduzeće samostalno. Privredne slobode se moraju zaštititi privrednom politikom koja podstiče preduzetništvo i obezbeđuje odgovarajuću socijalnu pravdu.
PROGRAMSKI CILJEVI
Ukidanje monopola vlasti jedne političke stranke, kao i svakog oblika partijske države. Uvođenje potpune slobode udruživanja u političke stranke, udruženja i saveze, po sistemu prijave bez ikakvog prethodnog odobrenja ili provere, i bez ikakvog uslovljavanja ideološkim razlozima ili organizacionim uslovima. Vlast mora biti izborna i smenjiva, što znači da se stiče jedino poverenjem naroda na slobodnim, neposrednim i tajnim izborima za sva predstavnička tela, a gubi onog trenutka kada to poverenje naroda na izborima bude uskraćeno. Slobodni izbori podrazumevaju, među ostalim, i slobodno isticanje kandidata različitih političkih opredeljenja, kao i slobodno delovanje i mirno okupljanje radi širenja vlastitih programskih zamisli i pridobijanja podrške birača na izborima.
Obezbeđenje ustavnih jemstava za potpunu slobodu štampe i odsustvo zvanične ili prikrivene cenzure. Izdavanje novina i drugih javnih glasila i emitovanje televizijskih i radio programa mora da bude dostupno svim građanima i njihovnm udruženjima po sistemu prijave i bez prethodnog odobrenja, kako nijedna društvena grupa ili stranka ne bi ma u čemu bila povlašćena. Uspostavljanje vladavine prava koja ne podrazumeva samo zakonsku pravdu, odnosno pravdu odmerenu u tzv. pozitivnim pravnim propisima već i odgovarajuća svojstva samih zakona koji moraju ispunjavati dva suštinska uslova: oni, s jedne strane, treba da budu opšta, tačno određena i nedvosmisleno krizi, retko nastaju samo dalekovidošću i dobrom voljom ljudi na vlasti, one traže angažovanje svih kojima istovremeno leže na srcu sloboda pojedinca i dobrobit zajednice. Raspršeni i usamljeni pojedinci, ma koliko odlučni i smeli, nemaju nikakvih izgleda u nadmetanju sa organizovanom grupom ili strankom na vlasti. Njen pravi suparnik jedino mogu biti alternativne odnosno opozicione političke stranke. Iz tog saznanja proistekla je i ova naša inicijativa za osnivanje Demokratske stranke. Stoga pristupamo njenom osnivanju i pozivamo sve građane koji prihvataju navedena osnovna načela i ciljeve da nam pristupe.
1. ČEMU DEMOKRATSKA STRANKA
Nema više nikakve sumnje u to da je danas, na izmaku dvadesetog veka, bilans četrdesetpetogodišnje vladavine komunističkog režima na ovim našim prostorima, blago rečeno, katastrofalan. Na pragu poslednje decenije ovog stoleća, komunistički način upravljanja neizbežno je doveo najveći broj građana ove zemlje, izuzimajući uski krug komunističkih vlastodržaca, na samu ivicu materijalne bede. Dugovi što su ih Josip Broz i njegovi sledbenici načinili teško da mogu i naši unuci vratiti, a međurepublički odnosi nastali u vreme komunističke vladavine prete da uzmu oblik građanskog rata na nacionalnoj osnovi. Političke slobode u pravom smislu te reči u zemlji još uvek ne postoje. Svi ključni položaji u sredstvima informisanja, državnoj upravi, privredi i sudstvu nalaze se u rukama članova vladajuće stranke, a isti je slučaj i sa Socijalističkim savezom i Savezom sindikata.
Komunisti su, doduše, napustili raniju praksu izbora sa jednim kandidatom, ali su zato svi kandidati koji se na izborima pojavljuju i dalje pripadnici iste, vladajuće partije, pri čemu se obično već unapred zna ko će od njih biti izabran. Ako su raniji komunistički izbori, prema jednom duhovntom poređenju, bili trka sa jednim konjem, ovi sadašnji liče na trku više konja iz iste ergele, s tim što vlasnici ergele favorizuju samo ona grla koja su im najviše po volji.
Uprkos nastojanju – po pravilu iznuđenom – da otvore šire prostore privatnoj inicijativi, lideri vladajuće stranke i dalje ostaju zarobljenici dogme o društvenoj svojini, tvrdeći da tek budućnost treba da pokaže da li ovaj oblik svojine može izdržati konkurenciju sa privatnim preduzetništvom, iako je praksa modernihvremena, a posebno praksa svih socijalističkih zemalja, sasvim očigledno pokazala da je tzv. društvena svojina privredno potpuno neefikasna i da povrh toga za svog stvarnog vlasnika ima vladajuću klasu komunističkih upravljača.
I pored izvesnih pokušaja distanciranja od sopstvene komunističke prošlosti, komunisti nemaju nameru da se odlučno i bez kolebanja odreknu idolatrije Josipa Broza Tita uzdignute na rang državnog principa, uveravajući nas pri tom da se nemamo rašta stideti vremena u kome je ovom zemljom gospodario jedan od najvećih rasipnika među vladarima novijeg doba, sa kojim se mogu meriti samo neki afrički carevi i neki svrgnuti lideri socijalističkih režima na Istoku.
U spoljnoj politici komunisti i dalje, umesto da unapređuju saradnju sa zemljama demokratske političke orijentacije, ostaju pri politici tzv. nesvrstanosti, koja podrazumeva savezničke, a ponekad čak i vazalske odnose sa nizom totalitarnih režima u kojima caruju verski fanatizam i kult autoritarnih vođa. Svi ovi dalekosežni i neizlečivi nedostaci postojećeg političkog sistema imaju najdublji koren u instituciji jednopartijskog monopola i jedini način da se ovi nedostaci otklone predstavlja uvođenje višestranačkog političkog uređenja. Za drugi takav način istorija ne zna.
Stoga će se Demokratska stranka zalagati svim demokratskim sredstvima za uspostavljanje višestranačkog političkog sistema i za ukidanje monopola vladajuće komunističke partije. Demokratska stranka uverena je da se porazne posledice komunističke vladavine mogu najefikasnije i najdalekosežnije otkloniti prihvatanjem i realizovanjem programa za koji se ona zalaže i na koji je uostalom i sam njen naziv obavezuje.
2. POLITIČKE I GRAĐANSKE SLOBODE I PRAVA
Polazeći od činjenice da je naročito od početka osamdesetih godina u Jugoslaiji došlo do jačanja kritičke javnosti i do širenja različitih demokratskih inicijativa, kao i do liberalizacije postojećeg poretka, Demokratska stranka smatra da sve ove promene nipošto ne mogu baciti u zasenak jednu drugu činjenicu: sami temelji poretka i osnovne ideje u mnogo čemu bitnom nisu izmenjene. Bitne političke slobode i prava – sloboda misli i izražavanja, sloboda savesti i veroispovesti, sloboda štampe, sloboda udruživanja i okupljanja i pravo podnošenja predstavki državnim organima – više su rezultat iznuđene, malje ili veće trpeljivosti republičkih i pokrajinskih komunističkih stranaka, nego što predstavljaju izvorna prava pojedinca nasuprot državi, zaštićeno područje individualnog i kolektivnog delovanja. Utoliko je još uvek aktuelna tvrdnja koju je izrekao jedan od komunističkih vođa prilikom donošenja prvog jugoslovenskog ustava, da „demokratska prava nisu ništa što apsolutno važi za sva vremena već se zavisno od datih prilika mogu proširiti ili suziti, dati ili uzeti”.
Demokratska stranka zastupa sasvim drugačije shvatanje ljudskih prava. Za nju ta prava mogu biti jedino ono što su zapravo u demokratskoj političkoj tradiciji: prirodna, neotuđiva prava čoveka koja mu rođenjem pripadaju i koja davanjem ili oduzimanjem, proširivanjem ili sužavanjem gube svoje izvorno značenje. Demokratska stranka odbacuje shvatanje no kome se vršenje ovih prava mora kretati u okvirima viših kolektivnih interesa („interesi socijalističke zajednice“) koje je do sada neprikosnoveno tumačila vladajuća stranka, postavljajući se kao oličenje interesa državne zajednice, njene sadašnjosti i budućnosti. Za Demokratsku stranku osnovna prava imaju obeležja opštih i jednakih prava koja pripadaju svakom pojedincu kao ljudskoj ličnosti bez obzira na njegov odnos prema nosiocima vlasti i vladajućim društvenim vrednostima.
Nijedno od osnovnih političkih prava ne znači ništa bez odgovarajućih pravnih i sudskih garancija. U tom smislu najpoznatiji liberalni ustavi i zakoni prošlog veka utvrđivali su, kada je recimo o slobodi štampe reč, da ovo pravo ne može biti podvrgnuto nikakvoj preventivnoj meri (cenzuri, kauciji, administrativnoj dozvoli). Stav da sloboda štampe ne podleže prethodnom odobrenju državne vlasti, a da se za eventualne protivpravne radnje može odgovarati samo naknadno, ne zahteva nikakvo posebno objašnjenje: nema osnovnih prava ukoliko je njihovo vršenje podvrgnuto prethodnoj dozvoli državne vlasti. Prava pojedinaca ne mogu se zasnivati na odobravanju javne vlasti jednostavno zato što ova prava stoje iznad prava države i društva.
Demokratska stranka zato će se zalagati za donošenje novih zakonskih propisa o štampi kojima bi se građanima zajamčilo da mogu pokretati listove bez prethodnih dozvola. Kada je pak reč o državnim sredstvima masovnih komunikacija (radiju i televiziji), ova sredstva trebalo bi da se koriste na takav način koji bi omogućio njihovu nezavisnost od javne vlasti, kao i iznošenje i zastupanje različitih političkih uverenja. Političkim strankama, sindikalnim organizacijama i drugim udruženjima moralo bi biti zajamčeno, saglasno unapred propisanim merilima, pravo na korišćenje određenog vremena na radiju i televiziji, posebno u izbornom periodu. Ovo pravo bi trebalo da bude stavljeno na raspolaganje i verskim zajednicama.
Sve što je rečeno o slobodi štampe odnosi se i na slobodu udruživanja i okupljanja. Nema slobode udruživanja i okupljanja u pravom smislu reči ukoliko je ova sloboda podređena prethodnom odobrenju vlasti, a takvo je stanje stvari prema svim dosada važećim zakonima o udruženjima građana i javnim skupovima. Nedavne izjave komunnstičkih lidera da oni „nemaju razloga, niti žele da administrativno otežavaju formiranje političkih partija“ samo pokazuju na posredan način da pravo udruživanja još uvek ne predstavlja isključivo i izvorno pravo građana koji se udružuju.
Sloboda udruživanja ograničava se i poznatom ustavnom klauzulom o povlašćenom položaju vladajuće partije, odnosno formulacijom o njenoj vodećoj ulozi kao posledici „zakonitosti istorijskog razvitka“. Na ovaj način se ozakonjuje monopolski položaj vladajuće partije i dovodi u pitanje sloboda udruživanja kao opšte i jednako pravo svih građana. Najnoviji zvanični politički programi u kojima se na rečima odbacuje partijska država i monopol vladajuće stranke pokazuju da ovo shvatanje nije napušteno jer se, kao što je to učinjeno u programu Predsedništva SR Srbije za reformu političkog sistema, umesto o „rukovodećoj ulozi“ komunističke partije govori o njenoj „integrativnoj ulozi“ kao „značajnoj i nezaobilaznoj“.
Demokratska stranka posebno ističe da se proteklih skoro pola veka sistem komunističke vladavine u Jugoslaviji zasnivao na posebnom obliku političkog aparthejda koji je omogućavao da manjina, koju su činili članovi komunističke stranke, bude skoro u potpunosti predstavljena u različitim zakonodavnim telima, na vodećim položajima u upravi, u sudstvu, na rukovodećim mestima u privredi, armiji itd. Čak su i rukovodstva jedine političke organizacije (Socijalističkog saveza) u kojoj su formalno trebalo da budu zastupljeni i nekomunisti ostala do danas gotovo u potpunosti sastavljena od komunista. Demokratska stranka će se zato zalagati za stvaranje uslova za slobodno takmičenje svih političkih stranaka i njihovo uticanje pod jednakim uslovima na biračko telo. Jedino takvi izbori omogućili bi da uticaj vladajuće stranke bude srazmeran uticaju koji uživa u biračkom telu. Da bi se ovo postiglo potrebno je doneti nove zakone o izborima, udruženjima, javnim skupovima i štampi, kojima bi se, za razliku od zakona po kojem se nedavno glasalo u Srbiji, sve osnovne političke slobode i prava garantovali a ne ograničavali. Posebno je neophodno zakonom urediti izvore i način finansiranja političkih stranaka.
Izvesno je da sva navedena politička prava pretpostavljaju i ništa manje čvrste garancije građanskih odnosno ličnih prava. Demokratska stranka će zato zahtevati ukidanje svih oblika ograničavanja građanskih prava kojih ima u obilju u sadašnjim ustavima i zakonodavstvu, ona će se zalagati za stvarno ukidanje različitih oblika „verbalnog delikta“ u saveznom i republičkom zakonodavstvu, kao i za ukidanje sličnih nedovoljno jasnih, bezobalnih inkriminacija. Ona će, najzad, postaviti i pitanje svih slučajeva proizvoljnog i diskrecionog odlučivanja organa uprave o slobodama i pravima građana (povodom preventivnog hapšenja i konfiniranja, diskrecionog prava davanja i oduzimanja građanima putnih isprava, mera kojima se odstupa od nepovredivosti tajne pisama i sredstava opštenja).
Demokratska stranka će se posebno zalagati za neprikosnovenost slobode savesti i veroispovesti, koja podrazumeva i slobodu delovanja crkve odnosno verske zajednice. Postojećim propisima o odvojenosti crkve od države onemogućeno je bilo kakvo uplitanje crkve u poslove države, ali nije sprečena mogućnost uplitanja države u poslove vere i crkve, o čemu najbolje svedoče važeći zakoni o verskim zajednicama. Još su veća ograničenja koja verskom životu nameću organi koji primenjuju ove restriktivne zakone. Takav stav prema veri i crkvi je nelegitiman. Demokratska stranka će podržati donošenje ustavnih i zakonskih rešenja kojima se utvrđuje nepovredivost slobode savesti i veroispovesti, slobodan pristup verskih zajednica svim sredstvima javnog informisanja, posebno televiziji, slobodna prodaja verske štampe na svim javnim prodajnim mestima, pravo sveštenika da posećuju vernike u bolnicama i zatvorima, pravo vojnika vernika da posećuju bogomolje u vreme bogosluženja i pravo vernika da pod jednakim uslovima stiču sve važnije položaje u državi, prosveti i kulturi.
3. SOCIJALNO-EKONOMSKA I KULTURNA PRAVA
Jedna od najvećih obmana vlastodržaca u svim komunističkim režimima je bilo obećanje da će nova vlast u uslovima kolektivističke privrede obezbediti znatno veća socijalno-ekonomska prava od onih koja građani uživaju u društvima slobodne privatne inicijative. Odbacujući ovakva neodgovorna obećanja, Demokratska stranka smatra da jedino tržišna privreda i slobodno preduzetništvo mogu da obezbede odgovarajuće blagostanje naroda i praktično korišćenje proklamovanih socijalno-ekonomskih prava. Pod tom pretpostavkom ona izlaže svoj socijalni program.
Polazeći od načela da se demokratski poredak može izgraditi i održavati razvijanjem ideala slobode, ljudskih prava i socijalne pravde, Demokratska stranka će nastojati da ovi ideali podupiru jedni druge, da budu usklađeni, a ne suprotstavljeni. Ona smatra da je pojedinac, kao politički subjekt, sa zaštićenim slobodama i pravima preduslov slobodnog demokratskog društva. Stoga ćemo nastojati da se u naše društvo ugrade načela socijalnih i kulturnih prava koja su tekovina razvijenih demokratskih društava. Isto tako, Demokratska stranka će se zalagati za poštovanje preuzetih međunarodnih obaveza proisteklih iz ratifikovanog Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.
Demokratska stranka će posebno nastojati da radno zakonodavstvo bude izgrađeno na temeljima danas priznatih civilizacijskih normi. To znači da će se zalagati za stvaranje mogućnosti da svako sebi obezbeđuje sredstva za život iz slobodno prihvaćenog i odgovarajuće plaćenog rada. Smatramo da zakonom treba utvrditi i garantovati minimalnu naknadu za rad. Demokratska stranka polazi od načela da zaposleni ne smeju biti podvrgnuti diskriminaciji u nagrađivanju, bez obzira na bilo kakve razlike u polu, političkim uverenjima, veri i drugim ličnim svojstvima. Naročito ćemo zahtevati ukidanje svake neravnopravnosti žena u radnom odnosu. Zalagaćemo se za bezbedne i higijenske uslove rada – koje zakon garantuje, za plaćeni odmor i praznične dane, za postepeno i racionalno skraćivanje radnog vremena.
Posebna briga Demokratske stranke biće ustrojstvo slobodnih sindikata, što znači da ćemo se boriti za sindikate nezavisne od bilo koje državne ili društvene institucije, zavisne jedino od pravila svoje organizacije slobodno izabrane, koja se rukovodi ekonomskim i socijalnim interesima svojih članova. Demokratska stranka će se zalagati za pravo na štrajk, koje vlada neće moći da proizvoljno ograničava ili ukida. Poslodavci ili predstavnici države moraće da uvažavaju slobodno izabrane štrajkačke odbore odnosno sindikalne predstavnike kao ravnopravne partnere u rešavanju sporova.
Demokratska stranka će se zalagati za socijalno obezbeđenje najugroženijih članova društva i široko postavljeno pravo socijalnog osiguranja. Demokratska stranka će se takođe zalagati za elementarnu zdravstvenu zaštitu svakog člana društvene zajednice, za unapređenje zdravstvenih ustanova i podizanje standarda lečenja. Polazeći od načela ravnopravnosti, Demokratska stranka će podržati pravo svakog člana društva na besplatno javno obrazovanje. Zalagaćemo se za obrazovanje kao proces slobodnog protoka ideja. Tražićemo ukidanje svih ideoloških monopola u nastavnim planovima, pre svega ukidanje marksizma kao posebnog nastavnog predmeta – jer se time pogled na svet jedne stranke prisilno, zakonima o obrazovanju, nameće svim učenicima.
Demokratska stranka će se zalagati za osetno poboljšanje društvenog statusa i materijalnog položaja školstva – pre svega boljim plaćanjem nastavnog osoblja i razvijanjem sistema i mreža stipendiranja učenika i studenata.
4. PARLAMENT, OPOZICIJA I ODGOVORNA VLADA
Demokratska stranka će se zalagati za afirmaciju institucija predstavničke demokratije, polazeći od stava da i pored velikih društveno-ekonomskih i tehnoloških promena na izmaku ovoga veka parlament čini središnju političku ustanovu u demokratskim porecima. Demokratski karakter ove ustanove se sastoji i u tome što omogućava kritiku politike vladajuće stranke, odnosno kritiku vladine politike, sudelovanje u procesu odlučivanja i kontrolu vlade. Međutim, i najbolje zamišljen parlament ne može garantovati funkcionisanje demokratskog sistema vlasti bez mreže kontrolnih institucija i – svakako – slobodne javnosti. Uloga i prava biračkog tela svakako su značajan činilac u kontroli rada parlamenta. Tome treba dodati nezavisno sudstvo i dobro uređen odnos između zakonodavne i izvršne vlasti.
Osnovnu pretpostavku za funkcionisanje modernog parlamenta predstavlja stranački pluralizam. Zbog ovakvog odnosa između stranačkog sistema i parlamenta najznačajniji deo ovog drugog čini opozicija. Funkcija parlamenata nije samo da odlučuju već i da pred očima javnosti omoguće iznošenje argumenata vladajuće stranke (ili stranaka) i opozicije. Skrećući uporno pažnju javnosti na nedostatke vladine politike, parlamentarna opozicija utiče da vlada bude odgovorna. Bez opozicije nema zato ni odgovorne vlade ni parlamenta u tradicionalnom demokratskom smislu reči.
Demokratska stranka je svesna činjenice da danas, više nego između dva rata, veliki deo opozicije ima nacionalni a ne politički karakter. Ta činjenica, kao i činjenica da bi sa uvođenjem demokratskog poretka posle skoro pola veka, stranački sistem mogao biti krajnje fragmentovan, odnosno da bi postojala mogućnost delovanja velikog broja političkih stranaka, morala bi uticati da se odgovarajuća pitanja vezana za izbor i rad parlamenta regulišu na način koji bi omogućio što punije predstavljanje različitih političkih struja u parlamentu, ali ne po cenu da to dovede do velike političke nestabilnosti, kriza i neefikasnosti vlade. Sve se ovo naravno može preduprediti izbornim zakonima i pravilima o radu parlamenta.
Demokratska stranka će se zalagati i za podsticanje saradnje i udruženog delovanja sa opozicionim strankama sličnog ili bliskog političkog programa i za što skorije održavanje slobodnih, pluralističkih izbora za ustavotvorne skupštine i Jugoslavije i svih federalnih jedinica, koje bi odlučivale o budućem ustrojstvu zemlje. Jedini izlaz iz postojeće društvene, ekonomske i političke krize je u ovakvnm izborima ako se ima na umu da ni sadašnja savezna skupština ni skupštine federalnih jedinica po načinu na koji su konstituisane nisu legitimni predstavnički organi.
5. DRŽAVNO UREĐENJE I NACIONALNO PITANJE
Nacionalno pitanje je za Demokratsku stranku pre svega demokratsko pitanje. Uspostavljanje pluralističkog demokratskog poretka – višestranačkog sistema sa opozicijom – i ustavnih i drugih jemstava ljudske sigurnosti i slobode – svakako bi doprinelo smanjenju postojećih etipčkih sukoba, ako već, zbog velike etničke, konfesionalne i kulturno-istorijske heterogenosti Jugoslavije, nije mogućno njihovo trajno razrešenje. Štaviše, doslednijim poštovanjem osnovnih ljudskih i građanskih prava, ukidanjem jednostranačkog monopola vlasti i uspostavljanjem demokratskog poretka bila bi smanjena mogućnost neprestane zloupotrebe nerešenog nacionalnog pitanja zarad ovekovečenja monopolskog položaja vladajuće stranke. Tome se, međutim, najviše suprotstavlja sama komunistička stranka, koja, ma koliko nejedinstvena i unutar sebe podeljena, ima jedan jedinstveni cilj – da zadrži ako ne monopolski ono bar vladajući položaj u postojećem političkom poretku. U tu svrhu komunisti nastoje da iskoriste zatečene etničke sukobe i da se u svakoj federalnoj jedinici ponaosob nametnu kao jedini zaštitnik ugroženog etničkog odnosno nacionalnog interesa i da time izbegnu uspostavljanje demokratskog poretka i rizik gubljenja vlasti na slobodnim izborima.
Ako unutrašnje uređenje Jugoslavije treba da bude federativno, kao što misli Demokratska stranka, onda ono to može biti samo pod uslovom da ga prihvate svi narodi koji tvore Jugoslaviju. Pored pogubnih posledica do kojih je dovelo, postojeće državno uređenje u kojem preovlađuju konfederativni elementi ne odgovara jugoslovenskoj državnoj zajednici prvenstveno zato što su unutrašnje granice između pojedinih federalnih jedinica povučene prema različitim i međusobno suprotstavljenim načelima – načelu etničke homogenosti i načelu kulturno-istorijskog identiteta.
Federativna Jugoslavija, kao dobrovoljna zajednica ravnopravnih naroda, mora da počiva na njihovoj saglasnosti u izvornom značenju ovog pojma. Ukoliko kod pojedinih jugoslovenskih naroda postoji sumnja u postojanje ove saglasnosti danas, to bi trebalo proveriti na demokratski i proceduralno valjan način. Novi sporazum o unutrašnjem uređenju Jugoslavije mogu postići samo legitimno izabrani predstavnici svakog jugoslovenskog naroda ponaosob. Otuda se novi Ustav Jugoslavije može doneti tek posle provedenih neposrednih, uistinu slobodnih i tajnih izbora.
Prilikom podele nadležnosti između federacije, s jedne, i federalnih jedinica, s druge strane, saveznim organima valja predati sve one funkcije koje su neophodne za uspešno funkcionisanje tržišne privrede i očuvanje integriteta zemlje. Zaštita osnoviph sloboda i prava, kako individualnih tako i kolektivnih, posebno nacionalnih, treba da bude u poslednjem stepenu u nadležnosti saveznih organa, koji u slučaju gaženja tih prava moraju neposredno intervenisati kad god to organi u federalnim jedinicama propuste da blagovremeno učine.
Postojeće federativno uređenje Jugoslavije valja dovesti u sklad s osnovnim načelima demokratije tako što će se uz ravnopravnost federalnih jedinica zajemčiti i ravnopravnost građana kao pojedinaca. To se, kao i u drugim demokratskim federacijama, može postići uvođenjem dvodome strukture saveznog parlamenta u čijem bi jednom domu bile jednako predstavljene sve federalne jedinice bez obzira na veličinu, dok bi u drugom domu građani bili birani u brojčano približno jednakim izbornim okruzima u skladu s klasičnim načelom „jedan čovek – jedan glas“. Samo na ovaj način dužno uvažavanje dobijaju kako prava građana kao pojedinaca, tako i prava većine odnosno manjine.
Pored toga što bi demokratski federalni poredak u našoj zemlji trebalo da obezbedi ravnopravnost federalnih jedinica, neophodna su i odgovarajuća ustavna jemstva ravnopravnosti nacija koje se u većini slučajeva ne mogu poistovetiti sa svojim matičnim jedinicama. Kako, dakle, izvan matičnih federalnih jedinica žive znatni, pa i veliki delovi pojedinih jugoslovenskih naroda, odgovarajućim institucionalnim i drugim sredstvima treba omogućiti njihovu kulturnu i duhovnu integraciju i puno potvrđivanje njihovog duhovno-istorijskog identiteta. Ravnopravnost svih jezika i pisama kao glavnih nosilaca i čuvara duhovnog i kulturnog identiteta svakog naroda, mora biti jače zaštićena ustavom i zakonima i doslednije ostvarena u praksi. Radi sprečavanja asimilacije, svim manjinama kao i svakom narodu treba omogućiti obrazovanje na maternjem jeziku. Delovima naroda koji žive izvan matične federalne jedinice mora se dozvoliti puni nacionalni i kulturni identitet i duhovna pripadnost svom narodu, kao što korišćenje istog prava treba omogućiti i svim drugim manjinama ma gde one živele. Svim tim ljudima valja omogućiti obrazovanje kulturnih ustanova i odgovarajućih udruženja kako bi sa svojom maticom razvijali jedinstvenu kulturu i duhovno-istorijsku samosvest svog naroda. Da bi se to postiglo, Ustavom i zakonom treba zajemčiti slobodu osnivanja kulturnih ustanova i udruženja, naročito onih pripadnika pojedinih jugoslovenskih naroda koji žive izvan matične federalne jedinice.
Ustavni položaj svih federalnih jedinica koje tvore federaciju u načelu mora biti jednak. Ukoliko se saveznim Ustavom zadre u pravo samoorganizovanja jedne federalne jedinice, to treba činiti na osnovu opšteg načela koje, pod istim uslovima, omogućuje istovetno regulisanje unutrašnjeg uređenja ostalih federalnih jedinica. Zbog toga bi valjalo obezbediti ustavne mogućnosti da se u okviru pojedinih federalnih jedinica obrazuju teritorijalne autonomije ukoliko to stanovništvo, na teritorijama sa posebnim etničkim sastavom ili kulturno-istorijskim identitetom, referendumom odluči. Konačnu odluku o obrazovanju autonomnih pokrajina donosila bi skupština federalne jedinice. Prava i dužnosti autonomnih pokrajina treba da budu uža od nadležnosti federalne jedinice, u skladu sa onim što se u razvijenom svetu i pravnoj teoriji uobičajeno podrazumeva pod pojmom teritorijalne autonomije.
6. PRIVREDNE SLOBODE, SVOJINA I PREDUZETNIŠTVO
Pluralističko društvo ne može da uzvisi samo jednu moralnu, kulturnu, političku ili privrednu vrednost. Otuda demokratsko društvo počiva na slobodi izbora individualnog života, što podrazumeva slobodu izbora zanimanja, zaposlenja i svih drugih vidova privrednog delanja. Drukčije rečeno, demokratija počiva na privrednim slobodama koje podrazumevaju dobrovoljnost u svim poslovima. Stoga će se Demokratska stranka zalagati za uspostavljanje i očuvanje slobodne privrede.
Da bi čovek mogao da ostvari svoje ciljeve, mora mu biti omogućeno da snosi posledice svojih delanja. Ukoliko ne bi tako bilo, on ne bi mogao da uspostavi racionalnu vezu između onoga što čini i onoga što dobija. Ovo načelo „svakome prema zasluzi“ osnov je osamostaljivanja privrednih subjekata i racionalnog odlučivanja. A da bi ono moglo da se očuva, neophodno je da ljudi imaju pravo da uživaju ono što su stekli i da time raspolažu. Potrebno je pravo svojine, posebno privatne, i njegova zaštita. Stoga se Demokratska stranka zalaže za zaštitu svakog oblika svojine i za privatnu svojinu kao temelj slobodne privrede.
Ljudi delaju iz mnogih razloga, ali poslovni odnosi se zasnivaju na predviđanju da će, bar u izvesnoj meri, ljudi činiti ono što im je u interesu. Zbog toga je središnja kategorija privrednog života posao, čijem nalaženju, sklapanju i širenju, ne smeju da se stavljaju nikakve granice, osim onih koje povlače određena moralna načela i demokratski usvojeni zakoni. Svaka regulacija privrednog života mora da polazi od toga da se poštuje poslovnost i slobodna inicijativa, uz usaglašavanje standarda i vođenje računa o javnom interesu, tamo gde se demokratski utvrdi da on postoji i dotle dok postoji. Stoga će se Demokratska stranka zalagati za nesputanu slobodnu inicijativu.
Da bi sistem privrednih sloboda mogao da deluje, potrebno je da bude na odgovarajući način institucionalizovan. Osnovna ustanova slobodne privrede je tržište. U takvom privrednom sistemu svi koriste tržište rada, kapitala, znanja, prirodnih izvora, novca, deviza, robe i usluga, čime se potpomaže racionalno raspoređivanje činilaca proizvodnje i efikasna raspodela dohotka. Tržište ima posebno značajnu ulogu u ulaganju kapitala, koje je izvor privrednog napretka. Stoga će Demokratska stranka nastojati da se uspostavi tržišna privreda.
Ovakva privreda nije u suprotnosti sa mešovitom privredom, ukoliko se pod njom podrazumeva postojanje javne svojine, ulaganje u obrazovanje, nauku, zdravstvo i u javna dobra, a i odgovarajuća raspodela, kako bi se obezbedila socijalna pravda. Tržište ne zna za granice koje ne samo da ga sputavaju već vode privrednoj zatvorenosti koja je izvor najgorih neracionalnosti. Pokazalo se da su otvorene privrede, one koje su se izlagale svetskoj konkurenciji i koje su konvertibilnošću valute obezbeđivale finansijsku disciplinu, ostvarile veći privredni razvoj i osposobile se za ravnopravno učešće u svetskoj trgovini. Stoga će Demokratska stranka težiti otvorenoj privredi.
Danas su nacionalizmi u privredi do te mere prevaziđeni da čitava Evropa teži udruživanju. Ovaj proces je prirodni nastavak razvoja liberalnih načela u Zapadnoj Evropi, čime se otvara mogućnost za širenje tržišta, poslovnih i profesionalnih mogućnosti, a i za što je moguće veći doprinos različitih kultura opštem napretku. Stoga Demokratska stranka namerava da traži pristupanje Jugoslavije Zajednškom tržištu i nastoji da ovoj zemlji izbori dostojno mesto u zajednici evropskih naroda.
Postojeće privredno uređenje Jugoslavije, otelotvoreno u tzv. društvenoj svojini, predstavlja direktnu suprotnost svakoj racionalnoj privredi. Da bi se to katastrofalno stanje izmenilo, Demokratska stranka zahteva da se odgovarajućim zakonima neodložno ukine „društvena svojina“ i da se prevede u privatnu i javnu svojinu. U sklopu ove odluke, bez koje su sve privredne reforme samo beznadežne popravke broda koji je već skoro potonuo, neophodno je: a) izraditi detaljnu i preciznu bazu podataka na osnovu koje bi bio oblikovan program različitih formi privatizacije – određivanja procenata i cena delova koji bi bili ponuđeni stranim i domaćim finansijerima, radnicima trenutno zaposlenim u preduzećima, jugoslovenskim bankama, državi itd.; b) sačiniti socijalni program za prekvalifikaciju viška radne snage, kreditiranje prelaska u privatni sektor itd; v) formulisati kriterijume poslovanja privrednih preduzeća koja ostaju u državnoj svojini i g) utvrditi načela za tarifne sporazume između vlasnika i zaposlenog osoblja (u pogledu prava i obaveza obe strane).
7. ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE
Jugoslavija zauzima četvrto mesto u Evropi po zagađenosti životne sredine. Zbog toga je neophodno što hitnije donošenje konkretnog i strogog programa za saniranje postojećeg stanja, kao i za sprečavanje njegovog daljeg pogoršanja. Ovaj program bi obuhvatao kako mere koje odmah valja preduzeti, tako i odgovarajuće dugoročne mere. A da bi se uopšte počelo sa ozbiljnijom zaštitom životne sredine, svi ekološki podaci, koji su sada strogo poverljivi i samo slučajno dospevaju u javnost, moraju da budu javni. Takođe treba što hitnije napraviti i objaviti ekološku mapu u koju bi bila ucrtana kritična područja i imenovani glavni izvori zagađivanja.
Demokratska stranka će uporno nastojati da se preduzmu sledeće mere: da se zatvori nuklearna centrala u Krškom i da se trajno zabrani podizanje nuklearnnh centrala na teritoriji naše zemlje; da se uvede obavezni atest radioaktivnosti za sve sirovine i industrijske otpatke koji se trajno ili povremeno uvoze uJugoslaviju; da Jugoslavija ratifikuje sve evropske konvencije o zaštiti životne sredine, a da se strogo pridržava onih koje je već ratifikovala; da se uvedu visoke kazne i zabrane delatnosti za teške i ponovljene slučajeve zagađivanja životne sredine; da se donese zakon (sa preciznim kriterijumima) protiv transfera prljave industrije u SFRJ, i da se pri izgradnji industrijskih postrojenja zahteva ekološki atest nadležne komisije, koja bi bila formirana pri skupštinama federalnih jedinica.
8. UKIDANJE IDEOLOŠKOG I POLITIČKOG KARAKTERA VOJSKE
Postojeće društveno-političko uređenje Jugoslavije odlikuje se delimičnim ili potpunim stapanjem njegovih osnovnih činilaca (politike, prava, ideologije, vladajuće stranke, ekonomije) koje onemogućava njihovu relativnu autonomiju i demokratsku kontrolu vlasti od strane onih kojima se vlada. Priključivanje vojnog kompleksa ovim međusobno slivenim činiocima nije bilo slučajno nego je počivalo na unutrašnjoj logici poretka izmaklog demokratskoj kontroli i kritici: vojska je, posredstvom stalnog podsećanja na njenu ulogu u ratu, korišćena kao sredstvo za legitimisanje svake tekuće politike, dok su vojni krugovi korišćeni i za odbranu vladajuće stranke i njene ideologije. Tako je vojska uvučena u dnevnu politiku na način koji nije primeren demokratskom poretku. Na jednoj strani, pojedini političari vladajuće stranke pozivaju se na vojsku kao garanta ideološko-političkog status quo-a. Na drugoj strani, visoki vojni rukovodioci se otvoreno mešaju u tekuće političke sukobe, ponekad u ultimativnoj formi i na način koji daleko prevazilazi udeo koji bi kao građani imali u demokratskom postupku donošenja odluka.
Racionalna, a pogotovu demokratska politika podrazumeva jasnu podelu nadležnosti, definisanje svih značajnijih izvora moći i njihovo podvrgavanje pravnoj i političkoj kontroli. A to se ne može postići bez neodložnog i doslednog depolitizovanja vojske. Stoga će Demokratska stranka nastojati da se zakonom ukinu svi ideološki simboli i zabrani osnivanje političkih organizacija u vojsci, bilo da je reč o Savezu komunista Jugoslavije ili bilo kojoj političkoj stranci. Oficiri i vojnici mogu biti članovi političkih stranaka i udruženja, ali to mora biti njihovo građansko pravo odvojeno od njihove profesionalne delatnosti. Ministar vojske bi u načelu trebalo da bude građansko lice, dok bi Generalštab, kao vojno komandno telo, morao da bude personalno i organizaciono odvojen od ministarstva za odbranu, kao vojno-političkog organa vlade. Da bi parlamentarni nadzor nad radom vlade bio delotvoran, upotreba instituta „vojne tajne“ morala bi biti jasno definisana i veoma selektivna.
Demokratska stranka će se takođe zalagati za ukidanje komiteta za opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu i za ukidanje predmeta za opštenarodnu odbranu na univerzitetima. Vojni obveznici moraju biti podrobno obavešteni o svojim osnovnim pravima i dužnostima, a njihove ustavne slobode i prava moraju biti dosledno poštovani, među ostalima, i sloboda savesti i veroispovesti. Zato treba uvažavati prigovor savesti i dozvoliti civilno služenje vojnog roka.
9. UKIDANJE IDEOLOŠKOG I PARTIJSKOG KARAKTERA SLUŽBE DRŽAVNE BEZBEDNOSTI
Pored uobičajenog i svuda u svetu legitimnog praćenja delatnosti stranih obaveštajnih službi na tlu Jugoslavije, najveći deo svoje široko razgranate delatnosti Služba državne bezbednosti je posvećivala uhođenju i proganjanju aktuelnih i potencijalnih političkih suparnika komunističke partije radi očuvanja i ovekovečenja njenog monopola vlasti. Za tu svrhu korišćena su moralno zazorna i u poretku vladavine prava nelegitimna sredstva kao što su prisluškivanje i snimanje telefonskih i druigh razgovora bez odgovarajućeg sudskog naloga, ulaženje u stanove i njihov pretres bez prisustva stanara i odgovarajućeg sudskog naloga, neovlašćeno otvaranje tuđe pošte, proizvoljno lišavanje slobode radi zastrašivanja i ucene, iznuđivanje priznanja i lažnog svedočenja, a nisu izostajala ni fizička zlostavljanja. Zbog koršićenja ovakvih sredstava zarad očuvanja jednopartijskog monopola vlasti Služba državne bezbednosti je bila više partijska nego državna. Stoga Demokratska stranka zahteva da se veza između partije i politike, s jedne, i policije, s druge strane, decenijama učvršćivana u našoj zemlji, prekine u oba smera. Političari ne mogu biti nalogodavci policijskim službama, a policija ne sme da rad svojih službi stavlja na raspolaganje partijskim političarima. Prvi i neophodan korak za to je ukidanje partijskih organizacija u policiji.
Demokratska stranka će se zalagati ne samo za ukidanje ideološkog i partijskog karaktera Službe državne bezbednosti već i za raspuštanje onog njenog dela koji se bavi uhođenjem i proganjanjem unutrašnjih političkih suparnika onih koji su trenutno na vlasti. Rad ovih i svih drugih policijskih službi treba da bude pod strogom sudskom kontrolom i parlamentarnim nadzorom posebne poslaničke komisije. Podaci koje pojedine službe vode o građanima moraju im, na njihov zahtev, biti stavljeni na uvid, uz pravo oštećenog da se obrati sudu radi ispravljanja onih podataka koji ne odgovaraju činjeničkoj istini.
10. SUNARODNICI U RASEJANJU I NAŠE MANJINE U SUSEDNIM ZEMLJAMA
Jedna od najpogubnijih posledica komunističke vladavine u Jugoslaviji je odlazak velikog broja naših ljudi iz zemlje. Sigurno je da je veliki broj iseljenika pošao u svet „trbuhom za kruhom“, što je takođe posledica neuspeha ekonomske politike dosadašnjih vlastodržaca. Međutim, ne mali broj je to učinio zbog ograničavanja slobode stvaralaštva i svih drugih sloboda. Čak i oni koji su otišli iz čisto ekonomskih razloga nisu mogli da suzbiju nezadovoljstvo prema političkom režimu koji je doprineo da donesu tešku odluku o napuštanju rodne zemlje. Stoga će se Demokratska stranka zalagati za povratak svih iseljenika koji to još uvek žele. Ona se zatim zalaže za okončanje građanskog rata, uvođenje amnestije za sve učesnike ovog rata, izuzev ratnih zločinaca po međunarodnom pravu, kao i terorista. Takođe će se založiti i za vraćanje državljanstva svima kojima je oduzeto.
Demokratska stranka će posebnu pažnju posvetiti poboljšanju položaja naših nacionalnnh manjina u susednim državama. Demokratska stranka smatra da je zaštita naših nacionalnih manjina jedan od osnovnih ciljeva spoljne politike države. Pripadnici naših manjina moraju uživati bar ona lična i nacionalna prava koja su međunarodno priznata i zajemčena odgovarajućim univerzalnim i regionalnim pravnim aktima. Kako nacionalne manjine u našoj zemlji uživaju slobode i prava koji su znatno veći od priznatih međunarodnih standarda, neposredni cilj naše spoljne politike mora biti postavljanje pitanja položaja naših nacionalnih manjina na recipročnu osnovu.
11. SPOLJNA POLITIKA
Polazeći od činjenice da je dosadašnja spoljna politika Jugoslavije bila ideološka, dogmatska, autokratski i megalomanski vođena od strane Josipa Broza, ona je, no krajnjim efektima, nanela veliku štetu interesima zemlje. Kao skup dogmi, takva spoljna politika je dovela zemlju do izolacije od glavnih tokova demokratskih kretanja u svetu i svrstala je u bliske odnose sa civilizacijski prevaziđenim režimima najcrnjeg despotizma, tiranije i terorizma, samo zato što su se te tvorevine samoodređivale kao nesvrstane ili socijalističke.
Zbog svoje dogmatske privrženosti socijalizmu i nesvrstanosti, takva spoljna politika je sprečila da se Jugoslavija od početka uključi u procese evropske integracije. Imajući u vidu kobne posledice takve spoljne politike, Demokratska stranka će se, u spoljnoj politici, opredeljivati prvenstveno prema interesima zemlje, uz poštovanje principa međunarodnog prava i drugih normi, posebno prava čoveka, razvijenih u odnosima civilizovanih zemalja.
U tom nastojanju, Demokratska stranka će se zalagati za sledeće ciljeve spoljne politike zemlje: 1. Jugoslavija treba da razvija odnose sa Ujedinjenim nacijama, njihovim specijalizovanim agencijama i drugim univerzalnim međunarodnim organizacijama. 2. Ona takođe treba da razvija odnose sa regionalnim međunarodnim organizacijama, posebno evropskim. 3. U tom okviru, neophodno je da Jugoslavija učini sve što je potrebno kako bi postala članica Evropske zajednice. 4. U odnosu na vojne i političke saveze, u skladu sa svojim interesima, Jugoslavija će voditi neutralnu politiku i u tom smislu razvijati saradnju sa drugim neutralnim zemljama. 5. Prema susedima Jugoslavija će voditi dobrosusedsku spoljnu politiku u skladu sa interesima zemlje i civilizacijskim principima međunarodnih odnosa. 6. U međunarodnim odnosima uopšte Demokratska stranka će se zalagati za razvijanje odnosa sa demokratskim zemljama sveta i sa njima zajedno delovati u pravcu progresivnog razvoja međunarodne zajednice. 7. Demokratska stranka će se posebno zalagati za ponovno uspostavljanje diplomatskih i drugih odnosa sa Izraelom koji je uprkos ratnim okolnostima očuvao demokratski politički sistem i razvijenu privredu i kulturu.
Da bi se sprovela u život razumna spoljna politika, Demokratska stranka smatra da je neophodno kritičko preispitivanje celokupne dosadašnje spoljne politike. Nadalje, neophodno je Ustavom i zakonima obezbediti demokratski postupak odlučivanja, uz nužno učešće javnosti, o svim pitanjima međunarodnih odnosa Jugoslavije.
Beograd, 03. februar 1990.
PRILOG
Spisak članova glavnog odbora, predsednika mesnih odbora i pododbora i poverenika
1. dr Vladan Vasilijević, Beograd
2. Vladimir Gligorov, Beograd
3. prof. dr Zoran Đinđić, Novi Beograd
4. dr Aleksandar Ilić, Beograd
5. Marko Janković, Novi Beograd
6. prof. Ljubomir Tadić, Beograd
7. Đurđe Ninković, Beograd
8. prof. dr Dragoljub Mićunović, N. Beograd
9. Mirko Petrović, Beograd
10. Borislav Pekić, Beograd
11. Kosta Čavoški, Beograd
12. Dušan Vukajlović, Pančevo
13. Milovan Danojlić, Beograd
14. Gojko Đogo, Novi Beograd
15. Slobodan Inić, Beograd
16. Vojislav Koštunica, Beograd
17. Nikola Milošević, Novi Beograd
18. Vida Ognjenović, Beograd
19. Miodrag Perišić, Beograd
20. Aleksandar Saša Petrović, Beograd
21. prof. dr Radoslav Stojanović, Beograd
22. dr Zvezdana Popović, Beograd
23. dr Gradimir Cvetković, Beograd
24. Branislav Arsić, Velika Plana
25. prof. dr Milovan Mitrović, Novi Sad
26. prof. dr Miroslav Egerić
27. Milutin Srećković, Smederevska Palanka
28. prof. dr Vladeta Janković, Beograd
29. Slobodan Mavrenović, Beograd
30. Aleksandar Mandić, Beograd
31. Dragan Radulović, Beograd
32. Dobrilo Nenadić, Arilje
33. dr Milka Čvorić, Beograd
34. Petar Meandžija, Beograd
35. Predrag Zdravković, Beograd, Savski venac
36. Tomislav Stefanović, Beograd, Zvezdara
37. Milorad Popović, Beograd, Vračar
38. Predrag Golubović, Beograd, Palilula
39. Andreja Spasić, Beograd, Stari grad
Peščanik.net, 13.02.2010.
