539

Uredba Evropske komisije bi trebalo, kažu, da nosi broj 539. Ticala bi se nas: omogućila bi ponovno brzo podizanje šengenskog zida oko Srbije. Zašto?

Ako je to samo zbog „lažnih azilanata”, a među takvima je, po podacima iz evropskih centrala, najviše Roma, onda je reč o evrorasizmu. Na primeru Roma je on već bio pokazan, kad je Francuska predvodila podizanje sličnih zidova prema rumunskim Romima. Romi se nikako ne uklapaju u Evropu kapitala i kontrolisane radne snage. Što bi još rekao davni Huserl – otac fenomenologije, verovatno najvažnijeg filozofskog pravca XX veka, nemački Jevrejin, i sam žrtva nacizma – oni, Romi, „stalno tu nešto vagabundiraju”. Hitler je Rome uništavao jednako kao i Jevreje. Jevreji su od svoje žrtve podigli zaštitni zid – državu Izrael – kako bi se sačuvali. Učinili su to američkim metodom, pa su, na žalost, cenu platili i plaćaju Palestinci, onako kako su nastanak američke republike platili „indijanski” narodi. Romi nemaju državu koja bi ih štitila, koja bi uopšte mogla da čuva sećanje na njihova vekovna stradanja, iako, mora se naglasiti, Romi nisu skrivili nijedan od zločina u kojima su se, između sebe, i po drugim kontinentima, vekovima vežbale evropske nacije, naročito one „stare” i „kulturne”.

Sve mi se čini, i daleko da sam u tome usamljen, da će Uredba 539 sa ponovnim uvođenjem viza imati pre veze sa Kosovom. Tačno je: Srbija u priličnoj većini glupo veruje svojim političarima da je moguća kopula između EU i Kosova – famozno „i Evropa i Kosovo” – odnosno papirnata halucinacija iz preambule srbijanskog ustava. To nije moguće. SAD i EU su tukle bombama po nama u proleće 1999. i preotele Kosovo od Srbije. Možda s razlogom, utoliko što tamošnji Albanci više nisu želeli i ne žele da žive u državi Srbiji, koja je pokazala zapanjujuć nedostatak sluha za problem svoje nekadašnje pokrajine, i gde je Milošević, podržan opštenarodnim referendumom, dokazivao svoj politički autizam. Ali Milošević nije jedini grešan što nas je idiotski neodgovorno izložio bombama. Rat Solane i Klarka, odnosno Klintona i Blera, nije se ticao samo Kosova: bombe su toliko padale po Novom Sadu, Beogradu, Nišu kao da je u NATO centrali neko okrenuo mapu naopako. Naravno da je nije okrenuo naopako. Rat je bio planiran i izveden kao agresija iz vazduha – bombama i projektilima, kao i propagandom evroameričkih „globalnih” televizija – kako bi vodeći lideri Zapada dokazali svoju odlučnost, produžili život NATO paktu za kasnije radove u Evroaziji, a sebi i publici spektakularno udovoljili posle frustracija u zaustavljanju prethodnih ratova u Hrvatskoj, a naročito u Bosni. U kojem su, na lukave načine, itekako potpirivali vatru na radost balkanskih palikuća.

Kosovo su, još od onog tamo leta, na sebe značajno preuzeli Nemci od Amerikanaca, u očitoj želji da svoju ekonomsku i finansijsku dominaciju u Evropi – a u EU posebno – overe politički. Razgovor Merkelove i Tadića u Beogradu krajem avgusta prošle godine, kad su izneti pred Tadića tada novi zahtevi – a kojima je on pokušao u kratkom roku da nekako udovolji, dugo uljuljkivan briselskim obećanjem da su Kosovo i srbijanske evrointegracije „dva odvojena koloseka” – realno su značili da se u Srbiji favorizuje strana suprotna Tadiću. Nisam toliko naivan pa da sumnjam u poznavanje unutrašnjih prilika od strane nemačke diplomatije, naročito u njenoj beogradskoj ispostavi. Tesna pobeda Nikolića je Nemačkoj otvorila nove balkanske vidike: da nastavi sa demonstracijom svoje evropske premoći još otvorenije jer sada u Srbiji ima Nikolića, ex-radikala i nacionalistu, pa je politički i medijski lakše zavrtati zvaničnoj Srbiji ruku, i da što dalje istera na čistac oko nezavisnog Kosova. Ako bi Nemačkoj uspelo da slomi otpor Srbije na primeru Kosova – makar i u formi „međudržavnog sporazuma” Beograda i Prištine – ili, barem da pokaže kako je njen pritisak na Beograd jači nego raniji diplomatski pritisci SAD, to bi joj garantovalo značajno preimućstvo unutar, a delom i izvan evropskog prostora. Pokazala bi da je ponovo evropska sila sa velikim potencijalom. Tim pre što, s obzirom na svoju nacističku prošlost, sebe još odlučnije markira kao državu i naciju koja je raskrstila toliko sa svojom istorijom da sada može da ganja i druge za koje oceni da su se upetljali u jače nacionalističko bunilo. Nemci dugo pamte, Srbi su im bili neprijatelji više puta u prošlom veku, a kako im nisu saveznici na kraju prošlog i na početku ovog stoleća, eto još jednog koraka u prebacivanju tereta istorijskog velikog greha na tuđa i zgodna ramena.

Tu se malo šta može učiniti. Za uprošćen pogled jedne značajne sile u usponu kao što je Nemačka, naši argumenti da nisu baš svi u Srbiji krivi, niti odgovorni za ratne havarije iz 90-ih, koje su baš nas, Srbe, najviše i koštale, samo su finese bez značaja. Nije od značaja ni podatak da je Nikolić pobedio tesnom većinom, da je sadašnja vlast u Srbiji osvojena uz jednu trećinu biračkog tela. Nešto drugo je od značaja, usudio bih se da kažem i to ću učiniti bez mnogo uvijanja. Tim pre što će ponovno uvođenje viza pogoditi bolji deo Srbije; krimosi, tajkuni i politički polusvet putovaće lako, kao i ranije.

Naime, kao što je današnja pretenzija Srbije da može povratiti Kosovo u svoj „ustavni poredak” jedna halucinacija, vrsta fantomskog uda posle amputacije, to jest odbijanje Srbije – odbijanje svakako indukovanom nacionalizmom kao demagoškom zamenom za realnu, pametniju politiku – da prizna svoj ratni poraz iz 1999. godine (ratni poraz, dame i gospodo, po pravilu označava gubitak dela teritorije, tim više što na tom delu živi narod koji sa nama više ne želi da živi, takođe zaslepljen vlastitim nacionalizmom), tako i koncentrisano insistiranje evropskih sila na fait accompli nezavisnosti Kosova, da se pod ekonomskim, političkim, diplomatskim i raznim drugim batinama Srbija „privede pameti”, tj. realnosti, zaboravlja na obrnut ali simetričan način da je Kosovo samostalno, nezavisno od Srbije, priznala to Srbija ili ne. Ova situacija, u Briselu ne manje blesava nego u Beogradu, gde se Evropska unija ponaša kao da nezavisnost Kosova – i, naročito, suštinska nezrelost te nove države – imalo zavisi od Srbije, podseća me na poznate Ničeove reči o prvoj zapovesti (umalo ne rekoh: preambuli) iz hrišćanskog vjeruju: „Kakav je to Bog”, pita cinično Niče, „kad od čoveka, bića sitnog i ništavnog u svakom pogledu, zahteva da Mu prizna postojanje?” – Srpsko inadžijsko odbijanje da se prihvati novostvoreno stanje na Kosovu, tj. vlastiti poraz, nije manje od iracionalnosti evropskih sila, podržano od strane prekookeanskog gorile, kako bi srpsko priznanje Kosova donelo mir na Balkanu. Možda, za deceniju ili nešto duže. Ali mir na Balkanu bi se morao graditi, ako je do toga Balkanu i Evropi, na drugačijim osnovama, a ne na resantimanskim i kratkovidim.

U tom svetlu, pritisak ponovnim uvođenjem viza, restitucijom šengenskog zida, što barem iz vesti i sa usta nekoliko briselskih i nemačkih zvaničnika emitovanih ovih dana zvuči kao realna opasnost po nas, stavlja svakoga u Srbiji – a ne samo nacionaliste – pred ozbiljnu dilemu oko „evrointegracija”. Ne da se – barem meni, i ponovo verujem da u tome uopšte nisam usamljen – u glupoj jednačini „i Evropa i Kosovo”, kao rešenje dileme bira Kosovo, a odbacuje Evropa. Već u dilemi da li u nemačkoj konstrukciji Evrope Srbija može naći sebi neko mesto koje nije samo mesto poniznog parije što moljaka za parče hleba i izvinjava se na svaki šušanj. Mi smo – upornim radom naših vajnih državnika, političkog polusveta, alavih tajkuna i opštom zapuštenošću društva – sebe doveli do položaja gladnice i prosjaka, a natovarili i krivice koje nisu do kraja naše. Zapušteni, istučeni, zbunjeni i sluđeni morali bismo se sami dovesti u elementarni red. Sve mi se čini da opšta formula – i prošle vlasti, i ove sada, uz svu neiskrenost i šarlatanstvo – o tome da „Evropa nema alternativu” stoji najviše kao maska za nedostatak vlastite ideje o tome gde smo, šta smo, i kuda dalje idemo. Evropa kao alibi, Evropa kao maska, Evropa kao iluzija – to je, uprkos svemu, najmanje što je nama samima potrebno. Svejedno je da li će Srbija priznati Kosovo ili neće – od toga ama baš ništa u realnosti ne zavisi; pitanje je da li će Srbija priznati Evropu, kao realnost određenih merila, više valjanih i manje valjanih, a da bi to mogla, Srbija treba da prvo otkrije šta je ona sama. Da prizna sebe sebi. Onda će tek moći da otkrije i šta je Evropa. Ne uvek slatka, već takva kakva je. Sa kojom se treba nositi, onako kako to čine male nacije, poput Čeha ili Bugara.

Kad mi sami, među sobom, prekinemo s politikom, ekonomijom i kulturom pašićevskog „laži i odlaži”, sa muljanjem, maglama i baruštinom u kojoj smo do grla, tada će nam i evropski vidik biti jasniji i manje će zavisiti od evropskih prebijanja dugova. Što će valjda biti dobro i za Evropu, a za nas itekako.

 
Libreto, 16.10.2012.

Peščanik.net, 16.10.2012.