Koja revolucija nije „pojela svoju decu”, izneverila nade, bila iskorišćena za ciljeve drugačije – i čak suprotne – od onih zarad kojih je pokrenuta? To je bilo sa onom u Francuskoj 1789, u Rusiji 1917, pa što ne bi bilo i sa ovom u Srbiji pre 12 godina.
Značaj jedne revolucije, uostalom, ne meri se po njenim kratkotrajnim, već dugotrajnim učincima. Ukoliko je 5. oktobar ime za demokratsku revoluciju u Srbiji onda naglasak još uvek stoji na ovom poslednjem: u Srbiji. Srbija je zemlja troma, nesklona promenama, a kamoli revolucijama (korenitim preokretima životnih a ne samo političkih vrednosti); Srbi jesu skloni nasilju, ali nasilje je defanzivo, da bi se sprečile promene, a ne podstakle. Sećam se prvih rasprava u sedmicama posle 5. oktobra, kad se debatovalo na temu da li je to bila buna, ustanak ili pak revolucija. Od oznake revolucije se brzo odustalo, i to ne zbog 5. oktobra već zbog izostanka 6. oktobra, naime od (na razne načine zamišljene) seče u državnom aparatu iz ranijeg režima – odstranjivanja, čistke ili lustracije (eufemizma za čistku). Ali kao da se zaboravlja da je upravo izostanak 6. oktobra suštinski bio već ugrađen u sam 5. oktobar: jedino je Koštunica mogao na izborima biti protivkandidat Miloševiću, a takav pobednik je unapred bio protiv ma kojeg ozbiljnijeg preokreta u zemlji. Ne bih Koštunici pripisivao nijedan drugi motiv osim onog na kojem on sam uporno insistira – država, njeni identiteti i kontinuiteti su stariji od društva, država jeüber alles. Da je država oruđe društva, instrument njegove istorije, to je Koštunici (i onima koji ga slede u tome, bez obzira kojoj političkoj opciji konkretno pripadali, od levice do desnice) strano i u primisli. Zato je on, kao mogućnost pobede nad Miloševićem, istovremeno bio i nemogućnost da 5. oktobar bude značajnija promena. Njegovo odbijanje lustracije je samo indeks te nemogućnosti. Da je bilo značajnog raspoloženja za ozbiljniju promenu u društvu, a ne samo u državi, lustracija bi se dogodila hteo je on ili ne. I ne po sili sile, već po sili te promene.
Revolucionar svakako nije bio Koštunica. Revolucionar je bio njegov stvarni protivnik – ne onaj prividni, Milošević, već – Đinđić. Ukoliko se ime revolucije veže za mogućnosti promene, to jest za korenito menjanje društva, i ne ograniči na brze zamene aparata drugim kadrovima, onda je Đinđićev 5. oktobar – koji se nije zbio ni 5. ni 6. oktobra, nego kasnije, u vreme kad je bio premijer – pre svega otvaranje dugoročne mogućnosti za promenu. Nikoga inertne srpske elite i mase koje ih prate nisu više mrzele nego Đinđića, jer je otvorio vrata koja više ne mogu da se zalupe. Na tim vratima upravo piše: promene su moguće, pa i u Srbiji! Čak se i trenutna vlast morala, kako bi se dočepala položaja, na izborima pozivati na lozinku promena, iako ih niti želi niti je, što je verovatno važnije, za njih sposobna.
Otuda pravo pitanje, barem za mene, leži u tome koliko je Srbija spremna za promene. Ne Srbija država, ili Srbija političke elite (koja je skoro u detalj ista već više od dve decenije), već da li postoji Srbija kao dovoljno mnoštvo – i može povesti sa sobom većinu – koje bi promenilo politiku kao kontekst promena. Time promenilo i sebe. Ta promena nije lustracija, čistka, seča državnog aparata; to su ponovo samo indeksi jednog dubljeg menjanja koje se sastoji u prevrednovanju životnih vrednosti u Srbiji. Zamena Kurte Murtom – Miloševića Koštunicom, Koštunice Tadićem, Tadića Nikolićem – samo je rotacija boja; ovde je reč o promeni čitave optike. Da li će se ovde nešto raditi? I da li će se ono što se stvori radom raspodeljivati po zaslugama tog rada, a ne otimačinama i prevarama? Da li je će taj rad biti rad obrazovane pameti, rad znanja, kompetencije, vrednoće, a ne rad u praznom hodu od 7 do 15 ili od 9 do 17, ukratko rad koji nešto stvaraa ne koji samo presipa iz šupljeg u prazno? Da li će ustanove, famozne institucije – uključujući tu državu i njene aparate, kao i tzv. civilini sektor i njegove organizacije – postatiotvoreni putevi inicijative, novih i produktivnih ideja, kretanja i dinamike, a ne puki aparati za izmišljanje barijera, monopoli i karteli okoštavanja, mrtvila ili regresije? Misli li se na buduće generacije u nekom drugom ključu osim što ih učimo da se što agresivnije laktaju i sapliću jedni druge? Koja budućnost uopšte stoji pred nama, ne kao hronologija prolaznosti, već kao opcija koju bismo mogli nastaniti? Razvija li se elementarna tolerancija kao preduslov za ma koju ozbiljniju socijalnu raspravu ili se čak i nijanse različitog uverenja od mojeg odmah prenose u suprotstavljanja i sukobe? Mogu li se neminovne razlike među nama, kao i moguća slaganja između nas, artikulisati mudrije osim kroz ekstreme, leve ili desne? Gledaju li naše oči dalje od naših nogu ili je prošlost, nagrđena od posrtanja, jedina naša preostala vizura? I, konačno, možda najvažnije: da li će život sam, život kao sama raznolikost i promena, dobiti na dostojanstvu kako se ne bi više sakatio, ubijao, ništio?
Ako je ime 5. oktobra ime jedne revolucije, u meri u kojoj bi to moglo biti, onda ova i slična pitanja pripadaju jednom 6. oktobru koji će tek doći. Mi smo dotle još uvek u noći između.
Libreto, 05.10.2012.
Peščanik.net, 06.10.2012.
PETI OKTOBAR