Radio emisija 09.01.2002, govori Miodrag Zec.

Svetlana Lukić: Dobar dan, poštovani slušaoci. Izgleda da se život vratio u ovu zemljicu posle ovih beskrajnih dana kao praznovanja kada smo samo jeli, dremali i odumirali. Napolju je smrznuti i prljav sneg, a unutra sarme, pihtije i idiotski televizijski program.

Svakoga dana svi su sve reprizirali i posle dva dana čovek počinje da se pita da li je poludeo, da li se to svakog jutra budiš u istom danu i živiš uvek iznova isto vreme. Međutim, danas je lepo krenulo, predsednik nam je otputovao u Kinu, već je obišao bescarinsku zonu, to je ona valjda ista fu dong zona, kako se već zove, koju je udivljeno nekada obilazio i Milošević.

Srećom naš novi predsednik se izgleda neće pentrati po kineskom zidu, što je jako dobro, jer bi mogle na um da mu padnu razne misli. Mogao bi sebi da kaže na primer – o, Bože, Bože, o sveti Savo, o sveti Nikolaj, Mihailo i Stefane i Dobrice i svi ostali velikosrpski mučenici, da li bi bilo lepo ograditi makar tarabicom ovu našu lepu livadicu Srbijicu.

Da i mi kao nekada drevni Kinezi ogradimo sebe i da se spasemo od najezde varvara. Međutim, car Ši Huang Ti, koji je naredio da se napravi ovaj zid i njegovi savetnici verovali su da se samo zatvoreni svet može sačuvati od propadanja. Od te ideje predsednika moramo čuvati kad on sam već nema snage i nema srca da joj se odupre.

Taj ludak, car Ši Huang Ti, ne samo što je maltretirao svoju čeljad da prave zid nego je zabranio da se u njegovom carstvu pominje smrt, verujući da je ona unutrašnje svojstvo. Ali taj car je smislio jednu stvar koja i nije bez vraga, obećao je, naime, da će svakoj stvari u svom haotičnom carstvu dati ime koje odgovara. Tu ga je negde i smrt ugrabila i omela.

Taj posao preimenovanja stvari čeka i nas, kažu da je i ovo ukidanje banaka deo tog posla, u stvari da se bankom zove najzad ono što je banka i što ima makar malo parica. Ovih dana smo se nagledali popova i bankarskih službenika, izaslanike Božije nećemo pominjati u ovoj emisiji, a ove druge samo malo. Oni su i danas protestvovali i evo šta su jutros na Terazijama spevale majke iz Beobanke.

“Hej, Dinkiću, mamin sine,
daj spusti se sa visine.
Ako ne znaš naša prava
prihvati se ti gitara,
pa po njima drndaj žice,
ne kidaj nam naše živce.
Zar ne vidiš, crvu jedan,
koliko si samo bedan.
Strane banke svud se šire,
prodaješ nas ti, Srbine.
Još nam kažeš, gade mali,
zašto nismo mi zviždali
kada su nam direktori krali.
Kad si znao šta se zbiva
zašto na put nisi stao lopovima.
Visoko si ti, đavole,
al’ ćeš brzo i ti dole.
Kao što si ti, volimo junake
pozdravljaju tebe iz Beobanke
sve srpske majke.”

Svetlana Lukić: Juče su u Institutu ekonomskih nauka takođe pričali o ovom problemu i sukobili su se Jovan Ranković i njegovi učenici Boško Živković i Milena Jovičić. Profesor Ranković je, kao što znate, podneo ostavku na mesto saveznog ministra za finansije, izgleda da je dosta ljut i na Dinkića i na svog partijskog šefa Koštunicu koji ga nije podržao u ovoj priči o bankama. Dakle, slušate Boška Mijatovića, Jovana Rankovića i Milenu Jovičić.

Boško Živković: Šta se događalo tokom 2001., taj fenomen se tehnički naziva zombiranje banke. Suma prihoda je manja od sume rashoda, znači banka je umesto da povećava količinu kredita koja se nudi privredi, faktički prešla na drugu stranu, da smanjuje depozite.

Ako bi ove banke sada pustili, ako ne bi bilo nikakve intervencije onda bi se dogodilo približno isto ono što se dogodilo Slavija banci. Slavija banci je guverner Vlatković je oduzeo dozvolu, sud joj je vratio dozvolu, ona je nastavila da posluje i na kraju je umrla u tišini.

Izvesno je dakle da bez velike, masivne, resursne intervencije države ove banke ne bi mogle da opstanu. Oko iznosa te intervencije postoji spor. Najniže procenjena vrednost je 4,2 milijarde maraka i poslednji iskaz guvernera Narodne banke, čini mi se oko 8 milijardi. Ja vas molim da kod ovog računa imate u vidu da je država već faktički sanirala banke sa 7,2 milijarde maraka devizne štednje i da je to već faktički trošak prenet na državu.

Dakle, ne ulazeći u spor oko toga koliko je potrebno para da bi se spasile ove banke, otvaram pitanje isplativosti. Ja ću vam ponuditi neka iskustva. Izdvajam dva karakteristična slučaja: Poljsku i Češku. Česi su izvršili vrlo masivnu intervenciju približno od oko 8 milijardi dolara, Poljska je intervenisala sa 1,8 milijardi dolara u ranoj fazi krize i posle relativno brzog testiranja efikasnosti upotrebe tog novca utvrdila da se ponovo razvija proces degeneracije u bankama. Zbog toga je doneta odluka da se izvrši ubrzana privatizacija banaka.

Rezultat – danas je poljsko bankarstvo najbolje bankarstvo u srednjoj Evropi. Suprotan slučaj je Češka, uprkos masovnoj intervenciji mi smo imali veliku finansijsku krizu koja je oborila Klausovu vladu, ništa se sa tim nije ozbiljno uradilo. Štaviše, u bankama koje su sačuvane masivnom državnom intervencijom ponovo se razvio stari problem – davanje para povezanim licima.

Ovaj primer ima drastične primere u Hrvatskoj, gde je hrvatska država se nešto manjim iznosima intervenisala na spasavanje banaka i većina tih državnih para je otišla takozvanim tajkunima i hrvatska država je na kraju morala da izvrši privatizaciju, kao i Češka, pritom je pare koje su se dobile od prodaje tih banaka su nekoliko desetina puta manje od uloženih para.

U suštini postoje dve bazične strategije izlaska iz krize. Jedna strategija je da se izlazi kroz finansijski sektor, to je znači mađarko-češki slučaj, gde vi pokušavate spasiti finansijski sektor žrtvujući delove realnog sektora. U Mađarskoj je tokom dve godine likvidirano, ne uvedemo u stečaj, nego likvidirano 17.000 preduzeća. Alternativa je poljsko-estonsko rešenje, znači smanjuju se ulaganja u finansijski sektor, a pokušavaju se spasiti resursi u realnom sektoru.

Svetlana Lukić: Bio je ovo gospodin Boško Živković, a sada slušate još profesora Jovana Rankovića, ponovo Boška Živkovića i gospođu Milenu Jovičić.

Jovan Ranković: Šta bi trebalo ova zemlja da radi, ova vlast? Da hitno povede računa o spašavanju 4.602 preduzeća. U 4.602 preduzeća nalazi se 220 preduzeća, pazite, samo 220 koja su pojela ceo kapital. Jedan NIS za koga kažu kako radi sa profitom, koji crni profit, njegovi ukupni gubici su 15 milijardi veći od celog kapitala sopstvenog. To je najgore preduzeće, posle jednog koje je najgore, to je smederevska Železara koja ima ukupno 77 milijardi gubitka.

Četiri puta je smederevska Železara pojela sopstveni kapital, a tih 77 milijardi, pazite, finansirani su sa 2 milijarde maraka od strane Invest banke. Prema tome, kad bi Invest banka naplatila od smederevske Železare 2 milijarde maraka, ona bi bila na konju. Kad se kaže – ovde treba toliko da se sanira bankarstvo, pa se nude poljsko ili mađarsko rešenje, ja mogu da kažem pljuckam na to, oni su sasvim drugačiju situaciju imali.

Možemo li mi da sada te firme likvidiramo? Ne možemo. Prema tome, pošto su one u strahovitim gubicima, u ogromnim obavezama prema bankama, mi moramo u najmanju ruku da vodimo računa da ta preduzeća spasavamo. Iz toga šta može da se izvuče? Ništa ne vredi stečaj banaka. Ja imam ovde u torbi materijal koji je služio kao osnova Agenciji za sanaciju i stečaj da donese odluku, gde je predsedavao gospodin Labus, da se ove banke stave u stečaj. Dakle, to je najmizerniji papir koji sam ja kao neki profesor 45 godina, pazite, iz područja bilansiranja, video, dakle nulu bi dobili.

Gospodin Kepa Davidović, čuveni profesor političke ekonomije kad ga neko iznervira on da ocenu pola nule, dakle, ja sam njima dao jedinicu. Niko živi ne može iz tog papira ništa da izvede.

Milena Jovičić: Nemojte, profesore, o papiru. Smem li da vam postavim jedno pitanje? Vi ste u ovoj sali nama pričali da mi te velike gubitaše treba da prodamo strancima za jedan dobar ručak.

Jovan Ranković: Tačno.

Milena Jovičić: Pa, možda će se to sad desiti.

Jovan Ranković: Ne može dok ne oslobodimo ta preduzeća gubitaka.

Milena Jovičić: Zašto? Možda ti stranci kupuju uz te firme i njihove gubitke, zajedno.

Jovan Ranković: Ne kupuju, nego preuzimaju gubitke. On znači preuzima banku za dinar, odnosno dinar za banku.

Boško Živković: Pa, ja rizikujem da pokvarim ocenu kod profesora Rankovića, pošto sam ja njegov … Mislim da podaci koje je profesor Ranković izneo upravo potvrđuju ispravnost ovog strateškog izbora. Šta se mora uraditi? Po prilici, isto ono što je rađeno u svim slučajevima ove vrste bez obzira gde se događali, u Americi, u Rusiji, u Poljskoj, u Češkoj.

Znači, kada ogromna količina duga postane nekrozno tkivo, to tkivo se mora seći i uklanjati iz sistema. Česi su to uradili kroz Consolidation Bank. Mađari su to radili tako što su državnim obveznicama kupovali te nenaplative kredite i bacali ih u korpu za otpatke.

Sa tom ogromnom količinom dugova koji traju 20, 30 godina nema drugog rešenja nego hirurgija. Pritom, nisam siguran u tačnost cifre, ne osporavam ni vašu, ali nisam siguran. Ja znam da je u poslednjim računima odjednakud isplivalo ispod tepiha nekih 3,5 milijarde vanbilansnih evidencija, nije ih bilo do tada i uglavnom su bile u Beogradskoj banci.

Svetlana Lukić: Ovako su juče ekonomisti raspravljali u Institutu ekonomskih nauka, a naš današnji gost i vaš, poštovani slušaoci, je profesor Miodrag Zec. Profesor Zec predaje ekonomiju na Filozofskom fakultetu i specijalni savetnik je ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića.

Dobar dan prvo i da vas pitam odmah, juče kod tih ekonomista očekujete da ipak barataju nekim ciframa. Onda se ispostavi da je razlika plus-minus 4 milijarde, govori se o bilionima i zilionima u kojima se ljudi razliku kada prezentiraju neke cifre. Da li je moguće da smo mi došli u tu situaciju kada predstavljamo ekonomiste da kažemo – taj i taj profesor, ali član DS-a ili član DSS-a?

Miodrag Zec: Pa, mislim da to ne bi trebalo, ali to se često… i oni sami mnogi vole da se tako predstavljaju. To je vrlo loša jedna praksa.

Svetlana Lukić: Dobro, mi to ne volimo, ali da bismo objasnili otkuda neke razlike onda i mi smo prinuđeni ustvari da ih politički, tako da kažem, smeštamo u određene kategorije, jer su se svi oni tako svrstavali.

Miodrag Zec: Ne bih se ja sa vama tu složio da je reč o evidenciji koja nije bila dostupna državi, to je reč o ovih 3,5 milijarde. To je postalo dostupno kad je neko drugi, znači van menadžmenta Beogradske banke došao u posed relevantnih papira pa je video to. I to je samo znak da kad upravljate preduzećem koje nije vaše da vi možete napraviti nešto kao što je ovo.

Svetlana Lukić: To je ova bilansna evidencija?

Miodrag Zec: Pa da i suštinski problem ovih banaka je da bankom upravljaju ne njeni vlasnici nego njeni dužnici. To je najtragičniji slučaj koji se sad mora ovde rešiti. Vidite ova polemika Živkovića i Rankovića,

Sartrid je jedan od najvećih akcionara Invest banke i Sartrid je u upravnom odboru, generalni direktor Sartrida ja mislim da je bio predsednik upravnog odbora banke, a istovremeno Sartrid je i najveći dužnik. I to je taj problem što mi imamo banku koja je u vlasti svojih dužnika i to je to jedno perverzno stanje. Znači, mi nemamo banku koja je odvojena od preduzeća, nego istovremeno dužnik je i vlasnik banke, što je i dovelo do ovog apsurdnog stanja. I po tome su naše banke različite od svih drugih banaka.

I na kraju se desilo to da je Sartrid ne samo povukao svoj ulog, to je taj negativni kapital, nego je povukao i kredite koje ne može naplatiti, a on donosi odluke o ovakvoj banci kakva jeste. I zato se te postojeće banke ne mogu restruktuirati pod tim i takvim menadžmentom i zato je verovatno donesena odluka da se ide u likvidaciju, jer se došlo do situacije znači da su ukupni prihodi banke manji od ukupnih rashoda.

Znači, šta je uradila svaka od tih banaka? Prvo je potrošila neke strane pare, je li tako? To je ovaj Pariski klub, pa je potrošila druge strane pare, to je Londonski klub, pa je potrošila staru deviznu štednju, to je treća stvar, pa je sada proizvela obaveze koje nisu garantovane državom, a koje su obaveze banke prema nekim vrlo spornim aranžmanima.

Detalji toga će verovatno tek kasnije isplivati, zašto je banka dala te garancije na određene komercijalne aranžmane i da li je to namerno zaduživanje banke da bi se došlo do preduzeća. I onaj sledeći sektor su depoziti običnih građana.

Ovde je postojala opasnost da se kako ide sistem urušavanja, da se na kraju potroše pare onih najobičnijih depozitara, štediša, avista i tako dalje, tad bi se sistem sam od sebe zaustavio. Ovde je donešena odluka da se pre toga, pošto je to veliki rizik, država je preuzela već staru deviznu štednju, rizik je prema građanstvu, da se to trošenje para zaustavi. To je suština cele te priče.

Svetlana Lukić: Mi smo u stvari danas pozvali vas u Peščanik, vi ste govorili za ovu emisiju pre nekoliko meseci, u stvari kao neku vrstu nežnog savetnika za tranziciju. Sad vi radite vaš posao, kad kažem vi, pošto ste vi savetnik ministra za privatizaciju, dakle, sada vlast široko shvaćeno radi svoj posao.

Sad mi postavljamo pitanje i malo ćemo o tome razgovarati, možda uz pomoć naših slušalaca, koliko smo mi obični građani uopšte spremni za tranziciju. Sad govore da je ovo ustvari nulta godina, sad čekaju spiskove.

Evo ljudi koji su sada… bankarski službenici su na nekim spiskovima, da će ti spiskovi ustvari tek postati aktuelni ove godine. I možda ako se vi slažete da pozovemo naše slušaoce da se jave na telefon 3619-246 i 3619-667, pa da prosto vidimo sa njima. Vi ste govorili da svako od nas u svojoj kući mora da pravi svoje male bilanse i svoje male račune.

Miodrag Zec: Pa, jeste, ključni problem, bar kako sam ja shvatao, što su svi načelno za promene, ali samo ne daj Bože da dođu do mene. I sad, svaka pojedina socijalna grupa kad uđe u to ona je onda u principu protiv onoga za šta se zalagala, jer se zalagala za neke apstraktne promene, a da se ne tiču mene, moga radnog mesta, mog budžeta, mog radnog angažmana, i to jeste veliki problem. Ljudi su shvatili znači promene, to su oni drugi, svi treba da se menjaju…

Mi imamo jednu paradoksalnu situaciju na ličnom planu koju je Milošević imao. On je imao – moraju drugi da se promene prema meni. E, sad određena socijalna grupa kaže – neka se sve sad podesi prema meni, onda će druga tako reći i onda promene nema. To običan čovek mora da shvati da je on ustvari predmet tranzicije, da nisu neke imaginarne stvari, institucije i tako dalje, nego mi, naša porodica, naše radno mesto. U mnogo slučajeva je to problematično i to je taj problem.

Sad se jedna socijalna grupa našla na udaru jednog perverznog sistema i oseća se ugroženom i meni je potpuno razumljivo što oni protestvuju, to je potpuno prirodno. Ljudi moraju da sagledaju makroekonomske efekte. Znači, prosto je, šta je komunizam, komunizam je bio neki zajednički kazan u kome smo svi imali kao neka podjednaka prava, ali je neko držao kutlaču, to je neka vlast i neki opunomoćenici. Sad, grabilo se, grabilo se iz tog kazana i sad je kazan prazan praktično. Sad treba nešto staviti u kazan a niko nije spreman da bude on taj koji će sad nešto staviti, kaže neka stavi drugi, a mi ćemo nastaviti da držimo raspodelu kakvu smo imali. To nije moguće.

Svetlana Lukić: A ljudi kažu, ja mislim da je veliki broj slušalaca koji slušaju ovu emisiju, to su ljudi koji su pripadali nekada srednjem sloju, sad su recimo niži srednji sloj, kažu – pa, nemam, čime ću ja da se, tako da kažem, priključim novom vremenu, nemam nikakav kapital, pojeli smo sve, počev od bele tehnike koja je propala pa nadalje, nema kapitala. Šta ljudi mogu još da racionalizuju unutar svoje porodice…?

Miodrag Zec: Ne, ne, mora da se srede osnove celog sistema, zato se i desio ovakav zakon o privatizaciji i stečaju, jer treba da se pojavi neko ko ima sredstva za saniranje. Očito da nema država, da nemamo mi, neko ko će, a mi da prihvatimo da se stavimo u novu poziciju i da neka naša prava koja smo stekli iz rada, bez rada, mimo rada i tako dalje, ta prava se redukuju. I ta će se prava redukovati, jer taj neko ko treba to da sanira on ne prihvata da sanira postojeće stanje. On ne prihvata da sanira 7.000 radnika ovamo, 15.000 onamo i tako, on ne prihvata.

Mi možemo reći da bi mi to želeli, on to jednostavno neće da uradi i zato je tranzicija bolan proces. Taj tranzicioni višak koji se pojavljuje u jednom vremenu zatvara se u nekom drugom vremenu i sada smo u najgoroj fazi, sada smo u fazi evidentiranja troškova tranzicije i običan čovek ne mora da veruje da će za pola godine, godinu dana biti bolje, a biće bolje, ali je na vlasti, na njenom kreditu je da ljudi poveruju da je ovo tranzicioni jedan nuzefekat, troškovnik, koji će se kasnije pokriti novim biznisom, novim zapošljavanjem, novim institucijama. I to je pitanje kredita političkog, zato je važan veliki politički kredit s kojim se ulazi u ove reforme. To vam je isto…

Mogli su se mornari pobuniti kad je Kolumbo kaže – ja vas vodim u Ameriku, ja verujem da je tamo Amerika, i oni su verovali, došli su svi sa njim na brod i bili su svi plaćeni za to. Međutim, posle tri nedelje tako, oni kažu – pa, nema Amerike, daj da ubijemo Kolumba i tako dalje. On ih ubeđuje, ubeđuje i na kraju je otkrivena Amerika.

Da su se pobunili prve nedelje nikada… bar ne bi tada otkrili Ameriku. Tako je i ovde u tranziciji, ako se vi pobunite kod prvih troškova tranzicije i želite to sve da rasturite, vi ćete ugroziti tranziciju a svoje pitanje nećete rešiti. To pada, pa pada, e sad, da li običan čovek može to da veruje, da li veruje političarima, e to je pitanje kredita. Ja mislim da se mora obrazlagati da se prosto to neumitno dešava, to je zakon spojenih posuda, to je zakon Zemljine teže, kad jabuku pustite iz ruku ona će pasti. I oni će pasti, prema tome, banke i neka preduzeća će bankrotirati hteli mi to ili ne, mi to ne možemo više odložiti, mi nemamo unutrašnji resurs da to odložimo. Bolje da bankrotiraju ranije jer su počele da proizvode mnogo veće troškove nego što je potrebno.

Svetlana Lukić: A šta ću ja da radim, a šta će da rade obični građani, kao kaže se – nemojte da radite 3. i 4. onda smo odremali ovih nekoliko dana, ustvari se ispostavi kao da je poruka – bolje da ništa ne radimo, da sedimo kod kuće, jer ustvari više trošimo kad izađemo napolje i kad radimo nešto.

Miodrag Zec: Pa, nije baš tako u svim slučajevima i tako dalje, nego ovde imate sad tipičan udar na neke zaštićene strukture. Ko je bio zaštićena struktura ove zemlje? Bila je velikim delom državna administracija i to se najteže menja i tako dalje, UDBA, DB, razni komiteti, pa su onda banke, pa su onda državna privredna preduzeća i sad vi imate jednu situaciju da se danas bune bankarski službenici, sutra će se buniti u NIS-u, EPS-u. Znači, ljudi koji imaju natprosečno visoke plate, a ne bune se one hiljade ljudi koji su ravno, u tišini ostali bez posla u Rakovici, oni koji su izbeglice pa ponovo počinju neki novi život od nule, ponovo počinju da se spašavaju, oni se čak ne bune.

Ovde se ipak buni jedan sloj koji nije do te mere, ja lično mislim, sem pojedinačnih slučajeva, kao sloj nije generalno ugrožen. Znači, to je jedan sloj koji je imao plate veće od proseka, tragičan pojedinačni slučaj je uvek moguć i masovno je moguć, ali to nije sistem. Znači, bune se privilegovane društvene grupe koje je sad u ovom momentu zakačila tranzicija i to je pitanje samo vere, ja mislim da se može naći rešenje. Samo je pitanje da se to premosti. Ja mislim da će se premostiti, da je ipak podignuta veća tenzija i mislim da reformu ne bi trebalo da ugrozi ova pobuna bankarskih radnika. Mislim da neće.

Svetlana Lukić: Vi često govorite da praktično mi moramo da menjamo ceo svoj mentalni sklop pristupa nekim svojim pravima, obavezama koje smo imali…

Miodrag Zec: Ne, to što sam ja sa vama razgovarao, to je otprilike sledeće – vi imate jednu pojedinačnu tragičnu sudbinu, ja želim da je razumem, želim da je prihvatim ljudski, ali svaki od tih službenika ili svaki od velikog dela zaposlenih u preduzećima, bez svoje krivice, bez lične svoje krivice u jednom sistemu koji je bio takav, oni su verovatno svesni da nisu ništa ni radili praktično, da dolaze na posao, da proizvode neke troškove, struju, telefone i tako dalje, da nisu danas zaradili ništa, jer šta se desilo? Znači potrošili su više, banka je potrošila više nego što je zaradila i tako dan za dan… to je taj gubitak.

Šta se sad preseca? Pa preseca se taj negativni tekući rezultat razlike između prihoda i rashoda, da ne pojede naše štedne uloge, ne pojede naše depozite. I da sutra ispostavi se da država mora sada da… primera radi, ja imam, nemam ja račun u toj banci, ali da ga imam, nekih svojih 5.000, 10.000 dinara, može se desiti da ja to sutra izgubim ni kriv ni dužan, a da neko tamo pojede. Pa, koje je pravo da to pojede? Sada budžet Srbije praktično obeštećuje i strane poverioce, Pariski klub i Londonski klub i štedne uloge, bivšu deviznu štednju i tekuće štedne uloge avista koji su tu, koji se sada preko ZOP-a isplaćuju.

Pa, zar treba da i to propadne i na kraju će to ipak stati… To je mašina koja jede samu sebe. Znači, mi smo pričali da smo izmislili da je komunizam perpetum mobile, nešto što raste iz ničega, perpetum mobile ne postoji, to je sistem koji se samodestruira, samo se uruševa i dolazi do svoga kraja.

Taj kraj ne bi se mogao odložiti ovim, moglo bi se samo desiti ono što se desilo sa Slavija bankom, da to jednostavno umre samo od sebe. Ovde se preuzela jedna intervencija da se jednostavno spreči to krvoliptanje koje je na čiji teret – na teret poreskih obveznika Srbije. Nema pokrića, ljudi misle da je moguće iz ničega… to je naš stav građanina prema državi, on ne doživljava državu kao jednu ozbiljnu instituciju, možda država nije kod nas ni zaslužila… doživljava je kao stranu silu, doživljava je kao nešto tuđe, kao nešto lopovsko, misli da ima para pa neko ne da i tako dalje.

Ali građani ne postavljaju pitanje ko sad da da, odakle, pa ne može ex nihile, iz ničega. Ekonomija je jedan sistem gde nema, gde su spojene posude, gde je zakon očuvanja energije, od jednog mesta moraš da uzmeš da drugom daš…

Ima li smisla da jedna grupa ljudi traži na teret svih obveznika da sad oni nju finansiraju? A oni će je već finansirati kroz socijalni program, i to su opet nečije pare. Problem je mnogo veći u ovoj državi na drugoj strani. Da li ovaj zdravi deo privrede koji plaća porez, da li ovaj deo stanovništva i preduzeća koji još živi i radi, da li neće biti natovaren na njih preveliki brod pa će oni potonuti ili će jednostavno otići iz ove zemlje sa kapitalom koji imaju, koji ne može se uzeti, otvoriti biznis u nekoj drugoj zemlji? Da li socijali trošak koji svakim danom raste ne preti da uguši i ove što još plaćaju poreze, jer su to kase… iz budžeta se sve to sanira? Odakle sad ove pare u ZOP-u, a nisu naštampane?

Može se znači naštampati, ući u inflaciju ili se može uzeti iz nekog realnog izvora, to je budžet i dati da ljudi ne izgube poverenje u sistem i da im se garantuje taj neki njihov minimanal novac. Suština priče je u tome. A ove banke su bile na udaru iz prostog razloga što su te banke u vlasti svojih dužnika i one same po sebi ne mogu ozdraviti. Pa da mogu ozdraviti one ne bi ni došle do toga. Svaki akcionar banke nije plasirao taj novac da bi zaradio za svoj ulog, on je kupio pravo da uzima kredit od drugih i svi su oni uzeli kredite koji su višestruko veći.

Znači, to je jedna paradoksalna situacija gde su najveći akcionari banke istovremeno i njeni najveći dužnici i oni sada na teret nekih drugih koriste to svoje pravo što su osnovali tu banku kao jedan mehanizam koji pretače jeftine kredite u njihova preduzeća i tako dalje, i tako dalje. I zato se to zaustavilo, jer bi inače to samo se od sebe desilo, ali samo sa mnogo pogubnijim posledicama i opet otvara pitanje šta prvo da se sanira banke ili preduzeća, ovo o čemu smo govorili.

Svetlana Lukić: Imamo nekoga na vezi, dobar dan.

Slušateljka: Danijela Milešević ovde, pozdrav vama u studiju, upravo sam htela pitanje u vezi —- da postavim. Ono što se svi pitaju je kako je moguće da firme kao što je NIS, koje su veliki dužnici, a istovremeno njihovi ljudi opstaju, rade, primaju plate, a ljudi koji su radili u bankama umesto da preko tog NIS-a bar deo dugova namire ili da se zajednički nekako to odmerava pa da zajednički prebrode krizu, ljudi bivaju ostavljeni bez posla, banke se uništavaju, a dužnici ostaju.

To je ono pitanje koje sve muči i zbog čega u suštini ljudi nisu zadovoljni i to se doživljava kao jedna velika nepravda.

Druga stvar, ako mogu isto to da pitam. Zašto se… Kada se glasalo konkretno za promene, glasalo se za promene sistema, za svrgavanje jednog apsolutističkog režima i po želji da ne bude takav opet apsolutistički režim nikada stvoren ovde…. Imali smo svi pred očima neku budućnost tipa slovenačkog sistema, neke, ne znam, skandinavske socijalne politike i tako dalje. Od toga smo jako, jako daleko. I zašto se uvek uzimaju Mađarska, Poljska i ne znam, Čehoslovačka za primer, a ne Slovenija? Eto, toliko od mene, hvala.

Svetlana Lukić: Hvala vam.

Miodrag Zec: Pa, evo da se vratimo… To je uvek problem kad čovek pokušava nešto da objasni da može neko biti uveren da je rekao sve, ali da onaj kome je to bilo upućeno nije čuo. To vam je kao kod profesora, profesor kaže ja sam rekao, a oni nisu to tako razumeli. Ovde ima dve stvari, i treća grupa o kojoj je reč, dve stvari, to je Sartrid, istovremeno i vlasnik banke, odnosno njen akcionar i njen najveći dužnik i što nemamo s jedne strane vlasnika banke čisto odvojenog od dužnika. I treća grupa, to je sad problem, to su zaposleni ljudi u banci koji su sasvim treća grupa, koji su tu servis, i što zaposleni ljudi u banci smatraju da su to njihove pare.

To uopšte nisu njihove pare, oni su tu nameštenici. I sad se postavlja pitanje da li bi da je ostao Upravni odbor recimo Invest banke takav kakav jeste, da li bi on uopšte doneo takve odluke ili bi otišao na treću stranu, prema trećim licima da se zaduži prema svima nama.

Oni da su hteli da naplate te kredite date sami sebi, oni bi naplatili, oni su uvek uzimali nešto tuđe, državno, lično štedišama, oni su njima uzeli. Prema tome, ako oni za toliko godina koliko jesu nisu naplatili te svoje obaveze. E, sad su doterali cara do duvara, da nemaju ni za tekuće održavanje zaposlenih u banci, što bi trebao biti mali trošak banke u ukupnom svemu tom…..

I sad se pojavila znači treća strana koja jeste u delikatnoj situciji, koja jeste unesrećena, ali ona ne može, mora da shvati da ovi koji su bili glavni akcionari banke ne mogu da reše ni svoj ni njihov problem. Znači, mi nemamo banku u kojoj su odvojeni vlasnici od dužnika, to je pomešano, to je ta tragična situacija u našoj banci.

Znači, u normalnoj banci vi s jedne strane imate imaoce kapitala i s druge strane imate tražioce kapitala. A ovde su fiktivni imaoci kapitala, to su osnivači banke ili krupna preduzeća koja kontrolišu banke a oni su istovremeno njeni dužnici. I ovi zaposleni su se našli između i oni doživljavaju banku kao svoju stvar. U tome je različita banka od preduzeća, što se banka može sanirati i održavati fiktivno u životu duže nego preduzeće, jer može posegnuti za mojim računom u banci, što ljudi u preduzeću ne mogu da posegnu za tuđim računom. Zato je banka jedna opasnija stvar, jedna delikatnija stvar, jedna stvar koja mora biti podvrgnuta javnoj kontroli.

Preduzeće znači ne može sad da uzme nečije tuđe pare, ono može da jede svoju supstancu i da što ima u dvorištu da sve rasproda i na kraju da ostane ledina i višak od 15.000 ljudi. I oni su uništili nešto što se zove društveni kapital i to je kao njihovo pravo i to će se desiti. Znači, ona su ispumpala sve što je vredno i potrošili su sve kapitalne investicije za tekuće održavanje zaposlenih i plate. Ali tu se nesreća završi u nekom fabričkom dvorištu, ona ne tiče se drugih. Ovde je slučaj što ljudi koji čine upravo banke mogu na teret drugih da finansiraju opstanak ovako perverznog sistema.

Svetlana Lukić: Da zaboravimo banke za trenutak, imamo još nekog, dobar dan, izvolite. Dobar dan.

Slušalac I: Dobar dan. Ja bih hteo… Ja ne očekujem odgovore na ova pitanja, da kažemo na stvari koje ću pokrenuti, ali bar da se čuje da je neko to pokrenuo. Uvaženi profesor kada priča, uglavnom priča kao ekonomista o nečemu što bih ja nazvao tehničkim stvarima. On usput pomene nešto što je kakav je naš čovek i tako dalje. O tome se prilično zna i iza toga kakav je naš čovek stoji sistem vrednosti koji je, ja tvrdim, nekompatibilan sa onim što reformisti pokušavaju da urade.

Ako ništa drugo mi dugujemo sami sebi da vidimo šta je to, jer to su stvari, to su civilizacijske tekovine koje se menjaju samo u rasponu vekova, znači ne može brzo ništa. Ako neko neće to da gleda, onda ide u budućnost vezanih očiju, to je prva stvar.

Gospođa koja je pomenula Slovence pogrešila je, Slovenci pripadaju zapadnoj, i to nije štos, zapadnoj hrišćanskoj civilizaciji i oni se veoma razlikuju od nas baš u tim vrednostima kao što su rad, red i ostale stvari. Tu je naravno iza toga i katolička crkva i neke druge stvari koje su prosto ne samo religijske, nego civilizacijske tekovine.

Druga stvar veoma krupna, to je legitimitet vlasti. Vlast je izabrana, bar koliko sam ja kad sam glasao i mnogi koje ja znam, da skinemo Miloševića. Uglavnom, ta vlast je obećala da će za godinu i po dana da se skloni. Sada ti isti ljudi potpomognuti ovim kombi strankama hoće da vladaju četiri godine, kažu da su dobili mandat za reforme. Za koje tužne reforme niko nikoga nije pitao? Mislim, to je, ja tvrdim da ovi ljudi koji kao hoće da izvrše reforme, da oni guraju narod na zapad, a oni sami se ponašaju po starim vizantijskim modelima.

I treća stvar, to je nekompetentnost. Ja sam o tome pisao i niko se nije javio. Kada se pogleda u kadrove, ja ću da izuzmem delimično G17 ljude, kada se pogleda u kadrove koje je ova vlast nakupila, to je apsolutno neverovatno. Može u našoj tradiciji da se nađe nešto sa čega može da se krene, kao osnove, a to je običan seoski domaćin, otresit i pošten.

Ja sam nabrojao ljude po imenu i prezimenu ministre koji apsolutno ne bi mogli da nađu posao na zapadu osim kao fizički radnici. Oni ovde vode vrlo odgovorne grane koje treba da nas vode u budućnost, koje treba da budu baza razvoja i apsolutno niko ni repom da mrdne. Svi pričate, niko nikog ne zarezuje.

Svetlana Lukić: Hvala vama, gospodine, hoćete da čujemo još neko je na vezi, pa da onda prokomentarišete. Dobar dan, izvolite.

Slušalac II: Dobar dan, srećna Nova godina kao prvo, sve najbolje voditeljki i poštovanom i uvaženom gospodinu Zecu. Potpuno se slažem sa gospodinom Zecom. Ja sam hteo samo jedan aspekt, da u ovoj celoj nesreći oko otpuštanja radnika ima jedna srećna okolnost što će da pojeftini, tako da kažem, pod navodnicima, kako da kažem… pa pojeftiniće ona stvar.

Svetlana Lukić: To zvuči nekako ogorčeno.

Slušalac II: Ne, ne, nije, ove naše ženske sa srednjom školom; radi u banci, ima auto, ide u Tursku dva puta letos, neće da se uda. E, sad ćeš majku mu da se udaš, pa troje dece da ljuljaš, nema para za Tursku i za auto. Mislim, srećna stvar je što će umesto da rade tamo po kancelarijama malo da rađaju decu.

Svetlana Lukić: Hvala. Možemo da se vratimo na početak, ovaj prethodni naš slušalac, jesmo li mi toliko imkopatibilni sa reformama, i građani a i deo vlasti?

Miodrag Zec: Ne, gospodin je pomenuo jednu stvar koja stoji kao tradicionalni sistem vrednosti koji je drugačiji od kalvinističke, protestantske vrednosne šeme i tako dalje.

Svetlana Lukić: A na šta to mislite?

Miodrag Zec: Pa, to je što je ovo sistem vrednosti kolektivizma, sistem da drugi će rešiti naše probleme, sistem nije individualistički, nego kolektivni, idemo svi zajedno, držimo se zajedno, ne rešavamo pojedinačno. Ako odemo iz kancelarije propašćemo i tako dalje, to je duga sad tema.

Međutim, naš čovek kad se ubaci u neki drugi sistem pokazuje da može da funkcioniše, znači mi imamo dijasporu gde se ljudi u jednom sasvim drugom sistemu se privikli, da se struja plaća, da se plaća telefon, da se plaća stan.

Vi podignete recimo kiriju stambenu, eksplozija nezadovoljstva, to je najprivilegovaniji sloj u ovoj zemlji. Prvo, dobiti stan, otkupiti ga džabe, džaba stanovati, a hiljade ljudi iznajmljuju stan i plaćaju, rade u toj istoj banci, nemaju kome da se bune i žive. Postoji ipak jedan deo koji treba razumeti. Drugo je problem, i to je suštinski, to je što je građanin postavio da li je ova vlast legitimna da nas sprovede kroz to čistilište.

To je pitanje. On misli da nije. Mnogi misle da jeste. Vlast sama nije dobila samo mandat i to je to nejasno stanje. Svi smo se složili da Milošević treba da ode, kaže građanin, je li tako, a nismo se složili da bilo šta drugo menjamo. Izbori nisu baš bili da samo Milošević ode nego su izbori bili i za ljude koji će kreirati vlast.

To je to pitanje što sad ponovo isplivava, to da smo bili saglasni samo u jednoj stvari – da on ode, a nismo saglasni bili da se čisti računi uvedu. Treće što on pominje, to je nekompetentnost i tako dalje. Nije to samo stvar, ja ne branim nikoga tu, međutim, može doći bilo koja vlast i ovo će biti predmet dalje manipulacije predizborne, da neko više voli i razume narod, a neko je surov i bestijalan pa hoće da istera sve na ulicu. I možda će ovi koji tvrde da je moguć i drugi put, koji su kao puni brige dok ne dođu na vlast, isto to morati da urade, u tome je štos, samo ćemo mi to saznati za dve i po godine, da ovi sad dušebrižnici koji kažu – reforme su prebrze, prebolne, ne treba tako, ima drugi put i tako dalje, i tako dalje, koji ustvari jednu pasivnu strategiju, jednu strategiju čekanja.

Kad dođu na vlast i ako bi došli oni će slično morati da urade. Nisu ovo pitanja koja sam ja pomenuo samo tehnička, pa tehnička jesu teška pitanja, otići na Mesec nije filozofsko pitanje, teško pitanje je pokriti minus na računu. Ti znači moraš tehnički to da rešiš, prosto ekonomija je tu tehnika u onom pozitivnom smislu reči, pošto tu nema improvizacije, nema voljnog, ekonomija ima čitav niz granica gde je kao fizika. Da ne može se desiti da jedno telo može istovremeno na dva mesta postojati, ne može.

A što se u našim bankama i što je u našem računovodstvu jedan te isti novac se pet puta pojavljivao u raznim bilansima kroz razne naše organizacione šeme i stvarao je fiktivnu sliku stabilnosti i ravnoteže i sad odjednom kad se sve… I to je uvek pumpala inflacija, inflacija, inflacija, ona je stvarala tu večitu zabludu.

Ta priča je ispričana, kad imamo stabilne cene, onda sve isplivavaju na površinu, oseka je nastupila i sve se sad pokazuje. Sad smo mi znači zavirili malo na dno naše, kao kad se voda povuče iz neke velike bare koja je pumpana inflaciono, i kad se povuče voda mi tek vidimo koji je haos dole ispod mirne površine vode koju smo mi dugo vremena održavali veštačkim kišama, na toj inflaciji. I onda vidimo koliko smo propali.

I nije ni tačno da su Slovenci to tek tako, nama se čini da je naša nesreća najveća, što kaže Tolstoj – sve sretne porodice liče jedna na drugu, a svaka je nesrećna na svoj način. I Slovenci su imali problema, i kod njih su banke mnoge… pola banaka je ugašeno, oni su imali problema sa pristupom stranom kapitalu, oni imaju i staru i novu Ljubljansku banku, oni su ostavili dugove, a tuđe dugove, dugove nama na staroj Ljubljanskoj banci, dugove prema hrvatskim štedišama, ne svojim, na staroj Ljubljanskoj banci, a formira novu i tako dalje. Nije to baš tako, ali Slovenci su ušli sa manje deficita, ušli su bez rata, oni su bili bolji i tada, bili su radniji.

Mi smo se saživeli u uverenju da nas Slovenci eksploatišu, a Slovenci su otišli sa 3.000-4.000 dolara, a sad imaju 10.000. Mi izašli sa 3.000 sad imamo 1.000 dolara, kako dalje… Prema tome, svako je imao svojih bolnih stvari.

Suštinsko je političko pitanje da li vlast ima legitimitet da sprovede reforme, a onda nije mnogo teško naći tehnička rešenja pošto tehnička rešenja su poznata, ona nisu toliko višeznačna, ona imaju varijacije, ali nema otklona ogromnog, da postoji potpuno drugi model. Model da postoji tranzicioni da ne boli, taj model ne postoji.

To što se traži, to je onda jedna hrišćanska ideologija koja kaže – Bog će popuniti deficit ili na carstvo nebesko je to gde nema računa i gde nema kamata. I to je onda rasprava o Tomi Akvinskom da li je kamata naplaćivanje vremena, vreme je dar Božiji i tako dalje, i tako dalje. Onda je to potpuno jedna druga filozofska rasprava.

Ovde se radi o tehničkoj strani stvari, znači, povodom ovog našeg razgovora, da su glavni akcionari banke njeni glavni dužnici i da oni neće i ne mogu na svoj sopstveni teret to da urade, već će uraditi na teret trećeg i preseca se ta jedna karika i pokušava se ozdravljenje preko realnoga sektora. I ima tu verovatno ovih nejasnih 3,5 milijarde, da postojeća uprava je zaduživala preko garancija banku, sve druge i sve nas i tako dalje.

Znači, mi moramo da sednemo kao narod, da stanemo da razmislimo, da postavimo sebi lično pitanje, da postavimo pitanje i toj i takvoj vlasti i tako dalje, ali da očekujemo da ne boli i da baš ne dođe đavo po svoje i kod nas, u naše dvorište, e, to je mala šansa. Tražiti takav model, i ako većina stanovništva odluči da traži takav model, mi ćemo ga dugo, dugo tražiti kao što su Jevreji tražili 40 godina da se vrate u obećanu zemlju, pa kad su se vratili odmah su se razočarali.

Svetlana Lukić: Dobar dan, je li đavo došao i pred vaša vrata, đavo tranzicije?

Slušateljka II: Pa, znate šta, ne bih rekla, ali htela sam onako više malo načelno da kažem. Prvo, DOS je nastupio sa jednim sloganom predizbornim koji je glasio “Mi pobeđujemo, svi dobijaju”. To je jedna da kažemo, bila šarena laža naravno i ja ispred sebe upravo imam, naravno neću ga čitati, samo da napomenem program Demokratske opozicije Srbije koji je G17 Plus napisao. Na Preobraženje, znači 19. avgusta 2000. godine, znači uoči izbora na Trgu Republike kao što se sećamo bila je velika jagma za tim programom. Tu imamo ono, prvi dan nove skupštine, prvih 100 dana, prva godina dana nove vlade, sve to.

Uglavnom, 80% toga što je tu napisano nije realizovano. Realizovane su neke, odnosno krenulo se sa realizacijom nekih drugih stvari. Drugo, ja sam sve vreme bila u opoziciji, pratila intenzivno sve što se događalo. Ja imam konkretno ne znam ni ja koliko audio kaseta sa protesta 96-97. zatim iz 99. Savez za promene, pa i ovo na kraju DOS.

Nigde, niko ovom narodu nije rekao osnovnu stvar za koju sam ja u startu bila, a to je da nas čeka ono što je Čerčil nekada rekao – krv, znoj i suze, a obećavano je da će poteći med i mleko. Tu je greška nastupila, tu je napravljena frapantna greška, a to je rađeno namerno, jer naravno da niko ne bi mogao da pobedi a da je obećavao krv, znoj i suze. Ovom narodu je toga već bilo sasvim dovoljno proteklih 13 godina.

E, sada, da se okrenemo na nešto drugo, a to je povodom ovih banaka. Znate šta, hajde da krenemo po bolnicama, da vidimo koliko bolnica u Beogradu, uopšte u Srbiji ispunjava osnovne uslove za lečenje pacijenata, pa da pozatvaramo bolnice, pa da vidimo šta ćemo dalje.

Onda možemo da krenemo i po školama, znate, mnoge škole u zemlji Srbiji ni minimum uslova ne ispunjavaju što se tiče osnovnih učila, a to su kreda, sunđer, drveni lenjiri, globus, karte, karte su stare još iz one Evrope sa Sovjetskim savezom, sa Čehoslovačkom, sa starom Jugoslavijom i da ne nabrajam dalje.

Mislim, znate šta, povećala se administracija i u saveznoj i u republičkoj izvršnoj vlasti, to znam vrlo pouzdano. A kad pričamo o tome da mora da se plaćaju i komunalije i strauja i sve, ja vidim da se naša država jako pouno bori da otpiše dugove, kažu da će sad oformiti i beogradski klub poverilaca, znači svih onih koji su utužili ove naše banke za naplatu dugovanja i to.

Pa, hajde i mi građani da napravimo neki klub poverilaca, pa da i mi tražimo otpis naših dugovanja, jer znate šta, po ovim cenama struje, ovim cenama komunalija i svega ostalog, hrane pre svega, ono kad čovek školuje decu pa kad pogledate koliki su tu izdaci…

Znate šta, ništa ne vredi što neko nas ubeđuje sada da su plate bile 70 a sad su 250 maraka, mi znamo kako se živelo i tada i sada i pomak se ne vidi. Prema tome mi moramo da krenemo sa mrtve tačke, da počnemo da radimo ako ništa drugo neke javne radove ili ne znam ni ja šta, uglavnom da pokrenemo… Ne samo da se baziramo na tim finansijskim operacijama, opet ćemo upasti u nove dugove koje će neke sledeće generacije morati da otplaćuju, toga se ja plašim.

Svetlana Lukić: Hvala vam lepo što ste se javili, hvala puno. Da čujemo još nekog, pošto bojim se da ne izgubi strpljenje, dobar dan. Dobar dan.

Slušateljka III: Dobar dan i oprostite, ja ću veoma da skratim ovo. Evidentno je da stoji konstatacija da mnogo toga nije urađeno, obećanja i tako dalje.

Međutim, ja bih ovako postavila pitanje, recimo gosti ne daju podatke uporedne kako se to radi u svetu. Dalje, smeta mi što stalno se priča o plati a niko ne govori o zaradi, to mi liči na onu paradigmu – ima dana kada ne znam šta da radim, a ostalo su praznici.

Znači, i dalje u pančevačkim ritovima, ako je to tačno svake sezone dolaze stranci iz susedne zemlje, iz Rumunije, razapnu šatore da rade, a kod nas razbojništva koliko volite na sve strane, mladi, zdravi, niko neće da zasuče rukave.

Znate, recimo uporedno, čujte, ja bih htela da znam koliki je broj onih koji su godinama primali platu, ne zaradu, platu nezarađeno. Dalje, zašto se ne pravi uporedba sa nekim drugim zemljama gde takođe ima tog kad dolazi do bankrota firme, pa otpuštanja… Mislim, kako funkcionišu zemlje u kojima je zarada, a ne plata, hvala?

Svetlana Lukić: Hvala vam, gospođo.

Miodrag Zec: Pa, teško je, ljudi su… u principu i to je u redu, iznose svoje komentare i svako želi da kaže svoje mišljenje, to je potpuno u redu.

Međutim, neke ipak stvari… dužan sam da intervenišem. Jeste da je situacija teška, ali ne može se mešati poverilac i dužnik. Znači, mi koji… gospođa kaže da ne plaćamo struju, nismo mi tu nikakvi poverioci, mi smo tu dužnici.

Znači, mi ne možemo otpisivati sami svoju obavezu sami sebi, poverioci mogu otpisivati i tako dalje. I nije svagde isto, uzmimo škole i banke, godinama su plate u bankama 3-4 puta veće nego u školama, a škole imaju proizvod koji se može izvesti. Jedino što smo mi pored suvih šljiva i drugih oskudnih resursa, to su ljudi ili Elektrotehnički fakultet je proizveo robu da može izvesti se, a naše banke su potrošile novac koji je pozajmljen od drugih i ništa nisu proizvele. Nije sve isto i tako dalje i tako dalje.

Ključno pitanje je strpljenje i pitanje tajminga reformi. Ovaj kabinet savezni i republički izabrao je jedan tajming reformi gde u početku behu troškovi, a posle behu prihodi. Taj tajming je podržan jednim monitoringom, konsultantskim uslugama, dobrom voljom, političkom podrškom iz sveta. I nije tačno da neće biti rezultata toga. Taj rezultat se vidi i moguće ga je sa pouzdanom verovatnoćom očekivati.

Najgora je situacija sledeća: da otvorimo pitanje i platimo troškove i izgubimo strpljenje. To je onaj Kolumbo, da se vratimo, prve nedelje što smo pošli tamo kad nema vode, kad ovo, kad ono, kad su vetrovi i tako dalje i vratimo se ponovo u polaznu luku i ništa nismo uradili.

U tom smislu kredibilitet vlasti je da nas prevede preko tog okeana i da mi zaista dočepamo se druge obale, ora pra nobis, obala za nas. E, to je to, i uspešne zemlje u tranziciji su bile uspešne zato što su izabrale jedan korektan tim koji je imao poverenje i koji je, troškovi koji se pojavljuju na tom putu, sve tegobe i tako dalje, uspeo je da uveri da postoje tamo rešenja i tamo rešenje zaista postoji. Vratiti se na početak, oživeti ovo sve skupa, pa ne može se mrtvac oživeti, ne može.

E, sad je pitanje samo znači strpljenja i kredita da se dođe do druge strane i upravljanja tim promenama i tako dalje i tako dalje. Ali da smo mi očekivali… a naš običan čovek šta je očekivao – očekivao je prvo da mu poraste plata, pa da porastu cene. To nije moguće i nema te vlade koja će to moći uraditi. Obično se dešava da prvo porastu cene, pa neko formira dohotke, pa onda tek porastu neke plate, razumete, to su elementarne stvari. Zašto je to tako? Pa, zato što su nas ubeđivali da je to moguće, da je to Broz radio, ali Broz je to radio tuđim parama.

Znači, sistem je proizvodio… stalno je ovaj sistem proizvodio gubitke i stalno je to neko pokrivao iz raznoraznih razloga, prvo spolja, pa onda iznutra, pa onda zaduživanje. E, sad je došlo da se uspostave čisti računi i da se vidi kolika je ta provalija, jer provalija veća nego što je vlast očekivala i nego što su očekivali ti eksperti koji su činili taj program predizborni i tako dalje, ali da neko saopšti da je moguće ući u neki sistem tržišne privrede ili ući u Švedsku a ne imati sve ono što Švedska prethodno ima, to je besmisleno. I nema reforme… nijedna zemlja…

Mi ne znamo koliko druge boli, mi percepiramo kao što su istočni Nemci percipirali da je u zapadnom Berlinu med i mleko, da su puni izlozi, da se voze samo mercedesi, a da eto, kad oni sruše zid da će i oni to tako raditi. Nisu shvatali da iza toga punog izloga i iza tog mercedesa stoji ogroman ubilački rad, iza te kreditne kartice. I velika neizvesnost, veliki rizik i velika borba da danas sve imaš, a sutra nećeš imati ništa.

To običan naš čovek ne vidi tu, taj deo priče kad su se Nemci iz istočnog Berlina razočarali sada pa kažu – nismo se mi za to borili, mi smo se borili, srušili režim i sad treba malo da idemo u penziju.

Naš običan čovek kaže – mi hoćemo da nam platite ono što smo srušili što smo sami uspostavili, komunizam. Sad kažu ljudi – zašto da neko plaća rušenje komunizma kad se on sam od sebe srušio. To smo mi očekivali, zašto bi svet čak nagradio. Pa mi smo sami rušili, srušio se, urušila sama, oni bi možda ranije dali veće pare da se to sruši, a mi ga nismo srušili 77. nego smo ga srušili među zadnjima u Evropi kad je sam po sebi propao, i tako dalje i tako dalje.

Znači, ova pomoć postoji, ali nemamo mi pravo da očekujemo, mi moramo naše pitanje sami rešiti. To ljudi moraju da shvate, a vlast ima mnogo razloga da bude pod kontrolom i da nema korupcije i tako dalje. Tu su građani potpuno u pravu. Ali tražiti od vlasti da reši ono što je nerešivo, a da bude tranzicija koja ni malo i nikoga neće koštati, e pa takva tranzicija… Takođeo kad bi postojalo onda ekonomija ne bi imala smisla, jer šta je ekonomija – ekonomija je nauka o racionalnoj upotrebi oskudnih resursa.

Naš građanin polazi od toga da resursi kao što je novac, da to nije oskudno, da to može neko odnekle da izvadi ili da naštampa i tako dalje. Oni su na toj paradigmi odrasli, da je samo dovoljno zagalamiti dosta, organizovati se dobro i dići i da će novac negde procuriti, i to je naše bilo iskustvo sa državom.

E, sad on može da procuri samo ako popusti štamparija, onda će se desiti ono što se desilo, ili ako neko doda dodatni kontigent novca spolja, što se može desiti, ali može se desiti pod pretpostavkom da se čvrsto drži kurs reformi. Ako se ne bude čvrsto držao kurs reformi, taj kanal koji snabdeva našu zemlju, on će presušiti.

Mi smo i sada zemlja koja troši više nego što proizvodi, a sad to neko pokriva privremeno kroz donacije, kroz ovo, kroz ono, kroz izvlačenje novca iz tezauracije i tako dalje i tako dalje. A zašto to rade? Pa, rade jer očekuju da će sistem biti uspostavljen koji će to moći uraditi. Ako vide da to nije moguće, pa što bi davali novac..

Svetlana Lukić: Gospodine Zec, hvala što ste bili naš gost. Bila je ovo emisija Peščanik, vaš gost i naš je bio profesor Miodrag Zec, on predaje ekonomiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Hvala vam još jednom na pažnji i prijatno.

Emisija Peščanik, 09.01.2002.

Peščanik.net, 09.01.2002.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija