Radio emisija 22. marta 2000 – prva godišnjica bombardovanja SRJ
Svetlana Lukić: Još uvek je mart mesec, koji sad već sadistički stiže svake godine. U martu su Srbi i Albanci i Amerikanci otpočinjali konačno rešavanje problema problematičnih naroda i eliminisanje remetilačkih faktora. Svako ko je preživeo to košmarno vreme zapamtio ga je na svoj način. Evo kako ga se mi sećamo.
demonstracije kosovskih Albanaca 1998.
– Besa je data reč, ali je taj elemenat isključivosti veoma veliki kod Albanaca. Znači, kad daješ besu da je to nešto što je više od tvog života: Besu sam ti dao, za Kosovo ću život dati.
– Traže nešto, ne znaju ni sami šta traže. Oni znaju da im je ova država sve moguće dala, stvorila ih od nečoveka ljudsko biće.
– A što se tiče krajnjeg ishoda, ja sam pesimista nažalost. Ma, ako ovi ozbiljno reše da dobiju svoju državu ovde, moraće nešto drugo da upotrebe sem dlanova, jer ni jedna se država dosad nije niti raspala niti je neko stvorio državu dlanovima i tapšanjem. A znate ono: čiji narod tome i država, čije su ovce, njegova livada.
– Ma ja ću zubima ako treba, odbraniću svoje ognjište. I ako imam troje male dece, sva tri ću da dam, ali nečija mora da žive. Ako im je neko obećao da im da Kosovo, neka izvoli on da ga uzme. I Nemačka je ušla u Rusiju, ali je pala, i Amerika će negde da padne.
– Bravo Brko, večeras pijem na tvoj račun.
pevaju uz harmoniku:
Drenica, moj roden kraj
jas te sakam da te zapalam.
Drenica, moj roden kraj
jas te sakam da te zapalam.
Svetlana Lukić: Da li bi ti mogla da zamisliš sebe da se zabavljaš sa nekim Srbinom?
Mimoza Ahmetaj: Ne, ne dolazi u obziru, to ne dolazi u obziru, nikad, kako bih. Odmah ti dođe tu ispred tebe da je tvoj neprijatelj.
Patolog: Pronađena su tela i delovi tela za koje je nesumnjivo utvrđeno da pripadaju 34 osobama. Pored leševa pronađena je bodljikava žica, na žici upletena duga crna kosa.
Mimoza Ahmetaj: Glave padaju i onako, svakog dana imaš nekog ubijenog, nekog izgubljenog, to kao da te ubija svaki dan, kao da ti skrati neku ruku, nogu, dok ne dođe do srca, do mozga. To bar kad bude neki rat, neka bude otvoren, da se vidi ko sve šta može da bude.
Dževdet Doda: Mi smo stanovnici republike Kosovo i što se tiče srpske vlasti, njih doživljavamo jednostavno kao okupatore i niko neće moći da me ubedi da sam ja ravnopravan u ovoj državi u bilo kojem smislu, bilo kojem. Ja ostajem u ubeđenju da sam neki pacifista veliki, ali kad čovek razmisli, bolje užasan kraj nego užas bez kraja. A ako mora pasti krv, neka padne.
– Dobar dan, slušate Dnevnik Radija B92… Tu su žene dobile hleb i vodu, a muškarci batine… Ubijeno preko 20 srpskih civila… Troje Albanaca i među njima i jedna žena ubijeni u… Ubijeno najmanje 17… Ubili, a zatim spalili… Poginula najmanje 4 policajca… Osam tela ubijenih među kojima i jedna desetomesečna beba… Na Kosovu jedan mladić srpske nacionalnosti ubijen… Još uvek se ništa ne zna o sudbini 21 lica… Kebra iz Obojenog programa peva Dnevnik Radija B92
Radio Beograd: Vi se spremate da primenite silu nad malim evropskim narodom zato što štiti svoju teritoriju od separatizma, svoje građane od terorizma i svoje istorijsko dostojanstvo od hulja koje ne znaju ni šta je istorija niti šta je dostojanstvo. Ostajemo pri svom čvrstom opredeljenju da probleme na Kosovu i Metohiji rešavamo mirnim sredstvima, putem pregovora. To što pregovori nisu održani ni u Rambujeu niti u Parizu ne znači da od njih treba odustati, bar sa naše miroljubive i demokratske tačke gledišta. Slobodan Milošević.
Milan Milutinović: Ili trupe ili bombardovanje, a kad ga pita čovek – a zašto bombardovanje, nema odgovor, kaže – mi nećemo bombardovanje. A mi kažemo – ni mi nećemo bombardovanje.
Momir Bulatović: …odluku o proglašenju nastupanja neposredne ratne opasnosti…
Lidija sa B92: Odmah su ušli i rekli – ne prilazite kompjuterima, znaš ono, igrali su se pendrecima.
Veran Matić: Ja kažem – mogu li da telefoniram kući, kažu – ne, ne, rekli su da sve izvedemo u tajnosti. Onda su mi sve skinuli, pertle, skineš se go da te pregledaju i u ćeliju te stave. Obučeš se ponovo, samo ti zadrže kaiš. I u ćeliji čovek, spava, potpuno nestvarna priča. A je li, ko si ti, pita on. Ja mu kažem – ja sam urednik B92. On me gleda i posle tri minuta kaže – da li si ti pandur.
Lidija sa B92: Poleteli su, airborn, sad su u vazduhu, izgleda da je to početak.
Slonče sa B92: Ma nikad nisu rokali danju.
Danijel sa B92: Holanđani su mi rekli da u 7 očekujemo napad.
Radio Beograd: Generalštab Vojske Jugoslavije izveštava jugoslovensku i međunarodnu javnost da je večeras u 20 časova NATO pakt izvršio agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Toni Bler: We hope that Yugoslavian people will understand… We are a peacefull people who take no joy in war.
CNN: NATO says that one of his plane has been shot down.
Lidija sa B92: Ukucavam Vaske da su srušili jedan NATO avion.
Momir Bulatović: U ovom trenutku najvažnije je sačuvati prisebnost.
Sirene
– Započeli ste jednu prljavu igru, mi ćemo je preuzeti i završiti na naš način i više se nikad neće desiti ovo što se sad dešava!
Duško Kovačević: Neka noćas Milošević da ostavku, pokažite mi, recite mi ime čoveka koji će smeti da potpiše otcepljenje Kosova, a da ne bude ubijen tu noć.
– A sada ćete čuti kako doboši ruše avione.
bubnjevi… skandiranje: Srbija! Srbija!… pesma: Priča se priča da Rusi dolaze / Priča se priča da Rusi dolaze…
Nele iz Zabranjenog pušenja: Dobar veče Beograde! Mnogo smo jaki! Jebote, mnogo smo jaki! Peva: Četres pete njega je primila Partija / a s vojskom je ušo u Trst / Sada ulazi na vrata Komesarijata / a prima ga Crveni krst / Njegov sin više nema svoga osmijeha / po kom su ga znale cure s Koševa / Kaže: Stari, tvoja Juga je veliki zajeb / tebe i tvojih komunjara / A Stara sjedi i plače / kaže: Dragane, pusti vijesti malo jače / Od istorijskog AVNOJ-a do izbjegličkog konvoja preko Sremske Rače. Hvala Beograde! Jak si ko zemlja! Da čujem! Ju-go-sla-vi-ja!
Skandiranje: Jugoslavija, Jugoslavija, Jugoslavija…
Borka Pavićević: Početkom ovoga, na našoj televiziji ja sam jedno vreme gledala ove filmove iz Drugog svetskog rata. Kad gledate te filmove i čujete to napolju, onda vi u stvari shvatite da vi niste u stvari nikad ni bili rođeni. To je jako teško, to je kao umreti, jer u stvari ili ćete se tek roditi sa sećanjem… Mislim, meni je strašno to što se u stvari sećam. Vi već na nekakav način u stvari imate aprokifni život, jer već ovo što je napravljeno je uspomena konačna.
Oskar Davičo: Oj Srbijo među bunama, među šljivama / Oj Srbijo, među ljudima na njivama / Oj Srbijo, među pesmama u grudima / Oj Srbijo, buno među narodima.
– Uzbuna je još u toku, niste u skloništima.
Pevaju: Tamo daleko, daleko od mora…
Borka Pavićević: Ujutru kad utihne i onda se čuju ptice i mi imamo jedno neverovatno proleće. Nikad nije bilo lepše i nikad nije bilo bujnije i nikad nije više mirisalo, a mi smo u bombama. Kako je onaj rekao, onaj kanibal Malinovskom, koji mu objašnjava šta je rat, pa kaže ovi krenu odavde, pa tuku ove, pa onda se ovi biju sa ovima, a kanibal kaže – a zašto ih vi toliko ubijate kad ne možete sve da ih pojedete.
Monah Sava Janjić: Nikada neću zaboraviti sliku Peći kada sam prolazio tih prvih dana, kada sam prosto želeo da odem zauvek sa Kosova i iz celog ovog područja, kada sam jednostavno prošao kroz grad i video kolone ljudi, žene, deca, sa nekim kesama, paketićima koje nose, ono što su uspeli da pokupe. Paravojne snage u nekim najčudnijim uniformama, šleperi puni žena i dece, starci, starice, ljudi u kolicima paralizovani, kako ih guraju, kako odlaze, čitav grad se seli, znate, to je bilo strašno. I ja moram da priznam, ja sam u tom trenutku plakao, ne samo zbog njih, nego videći na neki način da će, i rekao sam to zaista vladici (Artemiju) koji je bio u kolima – vladiko, uskoro će i naš narod ovako da krene.
Pevaju: O zar je morala doć ta tužna nesrećna noć…
G-đa Pavlović: Znate: Jefimija, ćerka gospodara Drame / U miru veze pokrov na dar manastiru / Pokraj nje se krve narodi i guše / Propadaju carstva, svet vaskolik cvili / Ona večno sama, na zlatu i svili / Veze strašne boli otmene joj duše / Vekovi su prošli, zaborav već pada / A još ovaj narod kao nekad cvili. To su divni stihovi i tačno cvili naš narod.
Dete: /peva/ Tamo daleko gde cveta limun žut / Tamo je selo moje, tamo je Srbija / O zar je morala doć ta tužna nesrećna noć / kada si dragane moj otišo u ljuti boj – Gotovo!
Dževdet Doda: /govori pesmu Agostina Neta Ne sklaveri / U ropstvu/:
Une rroj, / Ja ne živim,
me mire shtyej ditet, / već tavorim dane,
te ky vend i humbur i botes, / u mračnom predgrađu sveta,
ku s’ka jete dhe ku s’ka drite. / bez svetlosti i života.
Ne rrugicat e errta bredh, / Hodam tamnim ulicama,
i ngarkuar me endrrat e mia, / ophrvan pustim snovima,
me deshiren te jem njeri. / željom da budem čovek.
Bredh dhe kembet m’i ye skllaveria. / Hodam sa okovima na nogama.
Keto jane lagjet e skllaverve, / Robovska predgrađa,
lagjet e mjerimit, / predgrađa bede,
ku vullneti shkrihet dhe shpesh, / gde se volja rastače,
ngaterrohen njerezit dhe sendet. / a ljudi stapaju sa stvarima.
Duke u lekundur eci / Teturam se ulicama
ne rruget e pafanar, / bez svetiljki,
te panjohura a plot me frike misterioze, / punim nasilja i straha,
perqafuar me fantazma. / ruku pod ruku s utvarama.
Nates se erret eci, / Noć je mračna,
nates se skllaverise. / noć robova.
- Lou Reed – Perfect Day
Svetlana Lukić: Slušate Radio B292, emisiju Peščanik, a mi se podsećamo vremena bombardovanja i masovnih stradanja Albanaca, Srba, kao i NATO-vih bespilotnih letilica.
Monasi iz manstira Kovilj: /pevaju/ Car je turski Murat silnu vojsku digo / i u carstvo naše na Kosovo stigo.
Nakibe Kelmendi: To se dogodilo svega dva ili tri sata posle prvog bombardovanja Prištine. Bili smo svi na okupu u porodici, nije bilo svetla, počelo je veliko lupanje na vratima, rekli su – otvori, policija. Nismo otvorili, zvali smo službu 92 i rekli smo – molim vas, neko nam ulazi u kuću, tražimo vašu pomoć. Ovi su već ušli unutra, čim su ušli, ja sam se pojavila sa sinom. Oni su rekli – tražili ste NATO, tražili ste republiku. Onda su nam naredili da legnemo potrbuške sa rukama iza glave meni i starijem sinu. Snajka je u tom trenutku sa dvoje dece bila u sobi, deca su počela plakati. Ovaj moj unuk, od starijeg sina je imao svega dve godine i tri meseca.
Jedan od tih specijalaca krenuo je na sprat gde su spavaće sobe, videla sam da Bajram ide niz stepenice, čim je došao do zadnjeg stepenika tu su ga udarila dvojica ovih specijalaca sa kundacima od puške i on se oborio. Pa su mu rekli – poljubi decu zadnji put. Iza Bajrama se spustio i mlađi sin Kuštrim, koji je imao svega 16 godina i 3 meseca. U 20 minuta do 2 izveli su ih od kuće, prvo Bajrama, zatim starijeg sina, ustao je i mlađi sin i onako zbunjen šta se dešava. Jedan koji je komandovao sa tom grupom, na pitanje jednog specijalca šta da radimo sa mlađim sinom, on je rekao – vodi i njega.
Monasi iz manstira Kovilj: /pevaju/ Popalio naša sela i gradove, na crkvama našim srušio krstove, / Porušio naše manstire časne, naših praotaca zadužbine krasne.
Nakibe Kelmendi: Ujutru sam išla po policijskim stanicama da ih tražim, svuda sam onako, ne primljena nego odbijena sa nekim… to je najgore ponašanje što može biti prema jednoj osobi, pogotovo starijoj osobi i intelektualki koja nije bila nepoznata tim policajcima. Onda sam išla u Okružni sud kod sudije Danice Marinković, jer je ona bila ambasador Beograda za montirane procese na Kosovu. Pa sam išla kod nje i rekla sam joj – da mi pomogneš da mi nađeš Bajrama i sinove žive ili mrtve. Pravila se da ne zna ništa, a Danica je bila u jakoj vezi sa Službom državne bezbednosti i sa Beogradom direktno, ona je radila direktno po direktivi Beograda. Onda sam išla gore kod tužioca, tamo sam videla sve kolege, i predsednika Okružnog suda Prištine i sudije i tužioce i advokate kolege koji su slavili za smrt Bajrama i njegova dva sina, pili su rakiju.
Monasi iz manstira Kovilj: /pevaju/ Jerbo nisu Turci ko ostali ljudi, to su iz Azije svezverovi ljuti, / To su iz Azije svezverovi ljuti.
Nakibe Kelmendi: Nisu mi dali tela dok nisu izvršili obdukciju, ja ne znam zašto obdukciju kad se već to znalo, ali procedura je takva, do nedelje, znači od čevrtka, u 5 do 2 posle pola noći su oni ubijeni, u 5 do 2. Podvlačim, sigurno je to, jer imam o tome dokaza, u 5 do 2 oni su streljani, prvo su streljana deca, pa je zatim streljan Bajram. Hoću da kažem još to, da je na telu mog maloletnog sina ispaljeno 24 metaka, da je na telo Bajrama ispaljeno 32 metaka, da je na telu starijeg sina ispaljeno više od 20 metaka, tu nisam imala hrabrosti da brojim. Toliku mržnju su imali prema njima. Kad bi bila samo naredba za izvršenje tog zločina, verovatno dovoljan im je bio metak koji su dali Bajramu u glavu, između obrva i drugi metak ponovo u glavu. I dovoljno je bilo da su pucali u grudi mojih sinova, nego im nije to dovoljno bilo. Oni nisu bili samo izvršioci, nego su oni bili zločinci, jer su kroz to pucanje izrazili ogromnu mržnju prema njima.
Borka Pavićević: Dugo se guralo u to da Srbi učine ono što je već rečeno o njima. Shvatate, jer svi će lutati dalje, nažalost, dok Srbi ne postanu žrtve. Recimo, ja sam videla voditeljicu na Sky Newsu koja sa velikom srećom sapštava da se razvedrava vreme, tj. da mogu da krenu bombarderi. Mi u stvari prisustvujemo instaliranju modela vrednosti 21. veka. Bojim se da taj disput koji smo mi imali u tom smislu u kome smo obrazovani, klasično, da on u stvari više ne postoji, da se operiše nečim sasvim drugim što je zastrašujuće, jer nije ljudsko.
Problem je u tome što Radovan Karadžić nije postao Njegoš, ali ni neko drugi nije postao Tomas Man, odnosno to je ono, kako da kažem, besramno. Dakle, vama će se onda možda reći da ste kukavica zbog toga što vi nećete da izgovorite ono što i ne mislite, jer se čovek prirodno otima da dođe u ovakvo stanje da odluči između deteta i otadžbine, između kuće i izgnanstva, između hleba i časti.
Nasilje je nasilje. Mislim, potpuno mi je svejedno ko preda mnom stoji u tom nasilju. Znači, da onaj ko nije primenio silu, od njega se, nemoćnog, traži da podrži silu. E, to je ono što je odvratno, intelektualno odvratno u celoj toj stvari, razumete, to treba pitati nekog drugog, jer svi su oni ručali i večerali zajedno. Postavljaju se ona pitanja koja treba da se postave jakima, razumete, a ne postavljaju se jakima, nego se ta pitanja postavljaju slabima.
Veliki problem je morao biti za preživelog Jevrejina dok se bombarduje Drezden. Možete li zamisliti Jevreja koji nije u konc logoru, a bombarduje se Drezden, a on je još uvek živ.
RTS: Dragi gledaoci i slušaoci Radio televizije Srbije, agresija na Jugoslaviju je okončana. Pobedila je politika Jugoslavije i predsednika Slobodana Miloševića.
Slobodan Milošević: Mi smo pokazali da imamo nepobedivu vojsku, najbolju vojsku na svetu, zato što je narod bio vojska i zato što je vojska bila narod. I nikada u dosadašnjoj istoriji kao u ovom ratu nismo imali manji broj kukavica koje su pobegle iz zemlje da tamo na sigurnom sačekaju kraj rata. Snage koje dolaze na Kosovo biće u službi mira, bez obzira iz kojih zemalja dolaze. Vojska uvek izvršava svoju komandu, a ovde je komanda – zaštititi građane i očuvati mir. U ovom trenutku pred nama su zadaci obnove zemlje. Mi ćemo odmah početi da ponovo gradimo naše mostove, mi ćemo odmah početi da ponovo gradimo naše puteve, naše fabrike, da ponovo pokrenemo jedan veliki razvoj. Želim u tome svim građanima Jugoslavije mnogo sreće i radosti.
Studio B: Vojne i policijske snage nastavljaju da se povlače sa područja Kosova. Uporedo sa njima ka Srbiji se kreću i brojne srpske izbeglice, uglavnom iz okoline Đakovice, Prizrena, Suve Reke i Peći. U niški motel Nais smeštena je prva grupa izbeglica sa Kosova i Metohije.
– Gde da idem? Još će velika Nišava da me nosi, da me nosi Nišava, gde da idem. Pred skupštinu ćemo da idemo svi.
– Prolazile su vojske, mi ih pitamo za savet šta da radimo, da li da odemo, oni kažu – šta ćete gore, gore je haos.
Svetlana Lukić: Da li vam je dolazio Zoran Anđelković?
– Zamolili smo ga da nam da evakuaciju, on je rekao – ja ću da se trudim, izdržite ovu noć, biće najteža noć. Mi se spremili i čekamo autobuse, autobusa nigde, ti autobusi nikad nisu došli.
– On jedan kao predsednik svaka čast. Bože, da mi ga Bog poživi sto godina. On me doveo, neka me i vrati dole, pod šatore, pod šatore, nema šta. Dva brata mi ostali, obadva poginuli, nisu hteli da izbegnu, izginuli. Čovek me spasio da ne izginemo i svaka čast njemu jednome, drugom nijednome, samo Miloševiću. Bože, da mi ga Bog poživi. Niste mi doneli sliku pa ovde da mu zaljepimo. Koji je bolji nego Milošević? Nijedan predsednik osim Tita što je bio, a čovek mora da mre, nema šta.
Jasmina: On je rekao radite, živite kao da se ne bombarduje. Ja sam rekla, e, kad je Milošević rekao tako, ja ću da radim i da mrdam po ulici, boli me uvo što će da padaju bombe. A kad sam našla o Miloševiću po parkovima kad su bacali letke, ja sam rekla – jedite govna, majke vam ga nabijem. Nije on ubica nego ste vi, što vam daju marku i vi prodate Srbiju.
Studio B: Francuski kontingent juče popodne ušao je na teritoriju opštine Gnjilane iz pravca karaule Dunavo.
Moma Trajković: /peva/ Vrag donese, mila nane ej, Turke preko brega. / Odvedoše Turci, nane ej, Stojanovo stado. / Kuka, vika Stojan nane ej, do boga se čuje…Taj Stojan iz ove pesme, to smo mi Srbi koji smo ostali ovde, roblje zarobljeno. Kukaju, vikaju, do Boga se čuje. To vladiki (Artemiju) kad pevam, kad putujemo onako, kad zapevamo – on plače.
Studio B: Episkop raško-prizrenski Artemije potvrdio je da zajedno sa devet sveštenika i oko dve stotine kosovskih Srba napušta Prizren. Gradonačelnik Prištine obećao je da će rukovodstvo grada Prištine i druga rukovodstva ostati uz srpski i crnogorski narod i deliti zajedničku sudbinu.
Patrijarh Pavle: Krivo je za nas postalo pravo, laž istina, zajedno sa psalmopevcem Davidom i mi možemo da zavapimo – pomagaj Gospode, jer nesta Svetih, jer je malo vernih među sinovima čovečijim. Laž govore jedan drugome, usnama lažljivim govore iz srca dvolična. Ratovi i čitav okean prolivene srpske krvi, stradanje i nevolje su karakteristika proteklog veka, ali njegova ocena može da stane samo u jednu reč – neuspeh.
– Da li ima ta Srbija malo za nas da misli, bre? Pa, gre’ota je ovo ovako, velika gre’ota je. Mi to tražimo od Srbije, makar da spavamo na slobodu, pa ne možemo više ovako. Mi bi bili zahvalni Srbiji jer smo njihova nacija, da nam pomognu u najtežem trenutku. Mi molimo ih samo da nas izbave nekako. Povucite nas, bre.
Studio B: Vlada poziva Srbe, Crnogorce i građane drugih nacionalnosti da ostanu na Kosmetu i kao što su dali svoj doprinos u odbrani od agresije, daju puni doprinos sprovođenju mirovnog plana i obnovi zemlje. Vlada poziva sve građane da sarađuju sa pripadnicima mirovne misije. Mirovne snage nesumnjivo garantuju punu bezbednost građana i njihove imovine.
Buba Morina: /peva sa ženama/ Trubite jače, jače, trubite bolje, Opet će naše biti Kosovo polje.
– Sve će ove zemlje što su nas bombardovale snaći velika kriza od Boga, ne mora od naroda, nego od Boga, ali oni ne znaju, oni ne veruju u Boga. Bog je jedan, ali je važno da je Bog Srbin, Srbin, čist Srbin.
– Samo da vas pitam, moj je otac pre tri meseca kidnapovan, da li imate neke informacije? Nema ništa.
– Ćerka u Smederevsku Palanku, a u Uroševcu bila, sve se to poselilo. Jedna mi je u Kosovo Polje, niti je čujem niti znam gde je, a što mi valja da živimo, s nikoga da se ne čujemo i ujutru da umrem niko da mi ne dođe.
– Moj brat je otišao za Orahovac i više se nije vratio.
– Oni nemaju obzir za srpski narod ništa, samo njih štite, Šiptare, a oni više zulum činili od nas.
– 16 duša odjednom u Retinju zarobili, ni traga ni glasa, to su moji ujci.
– Ove godine nismo obrali vinograde, pšenicu nismo ubrali, nema, sestro, ništa.
– Pokušao sam da idem u vinograd jedan dan, vojnici pravo kod mene – halt, ne smeš da ideš u polje, ne smeš nigde van sela.
Studio B: Komanda prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije povukla se danas oko podneva iz Prištine, javlja agencija Beta. Odlaskom komande tog korpusa, u Prištini više nema pripadnika Vojske Jugoslavije.
Otac: Ja sam dobio uverenje od vojske, kao navodno on je izvršio samoubistvo, mislim, ja to ne mogu da verujem. U tom uverenju piše Miladinović Dragoljuba Milivoje izvršio je samoubistvo u prisustvu vodnika.
Majka: Mobilisan 24. marta, baš na moj rođendan.
Otac: Mi smo bili članovi JUL-a i ja i moj sin i ćerka, mislili smo baš da će nam to pomoći da ih zaposle. I da nije otišao tamo, grizla bi me savest posle što nije otišao, ako bi posle bilo nekog primanja. Tog dana sam ga ja ispratio gore, ja sam mu pričao malo kako tamo da se ponaša, šta da radi, kako da se skloni, u tom smislu da ovako sebi jednu bezbednost napravi. A on ništa progovorio nije.
Brat: Opis događaja: Prilikom izvršavanja borbenih zadataka dana 14.04.1999. godine u reonu selo Morina, Skupština opština Đakovica došlo je do smrti dobrovoljca Jošović Milosava. Imenovani je zadobio smrtonosne rane pri napadu šiptarskih terorista, gde je preminuo na licu mesta. Dobrovoljac je bio.
Sestra: Ja se s mojim bratom ne slažem da je on bio dobrovoljac, jer poziv kad postoji, to za mene nije dobrovoljac.
Majka: Njini niko nije otišao, ni od funkcionera, ni na televiziji tamo njinih sinova, ni ovoga, ni onoga, samo sirotinjska deca i radnička deca i seljačka deca. Svi budžovani se šetaju po ulici.
Brat: Zamislite kako je nama bilo, pa gde se brani most sa pesmom?
Sestra: Mogao je i on da ostane da čuva svoju malobrojnu porodicu kao našeg predsednika sin, i sigurno bi je sačuvao i on bi danas bio s nama.
Brat: Ja ujutru čujem vrata i ustanem, kad on obukao uniformu, 185 visok, 85-90 kila, ona uniforma se smanjila i on se sa mnom tu šali – pogledaj, brate, ovo mi malo, stavi ti kafu, da ja ušijem ovo jedno dugme.
Majka: Teško je, 39 godina sam ga gledala, a sada da ga nemam, teško je. Snežo, daj mi tu maramicu.
Slobodan Milošević: Danas je na redu Srbija, ali posle će doći Španija, Francuska, Italija, pa bliska i daleka Azija, taj veličanstveni kontinent, i drugi posle njega, i najzad, ceo svet. Ova partija i ova zemlja poručuju čovečanstvu da raspolažu najmoćnijim i pritom časnim oružjem – razumom. Uprkos svim udarcima, sami ni ovaj krvavi dug ne bi da vratimo, i dalje smo skloni da hrišćanski ili levičarski, ko zna, verujemo u pobedu dobra i pravde. Uranijumske bombe, kompjuterske intrige, drogirane mlade ubice i potplaćene ili ucenjene domicilne ništarije, to su instrumenti inkvizicije koja je prevazišla po svojoj svireposti sve dosadašnje oblike osvetničkog nasilja koje je nad ljudima vršeno u prošlosti. Mi odavde iz ove sale stojimo na raspolaganju vremenu i ljudima koji imaju snage i znanja i hrabrosti da združenim naporima stanu na put mržnji i nasilju nad narodima i ljudima.
Insert iz filma Biće skoro propast sveta: /peva/ Zašto zašto mene milicija vija Nisam nikog haro, nisam nikog varo – Hej, ljudi, stanite, šta vam je? Gde vodite tog čoveka? – Ide u zatvor, ubio je. – Ma, ko ubio? Kako je moguće, pa ne bi on ni mrava zgazio. – Ubio sam, Oče Savo, proklet da sam, ubio sam. /peva/ Biće skoro propast sveta – nek propadne nije šteta.
Jasmina: I onda sam sanjala neku bolnicu, neki požar i ja sa nekog brda vičem – Miloševiću, joj, Miloševiću! I onda mislim – da li je on kriv, da li nije kriv, da li me spasio. Lupalo mi srce i to što sam vikala – Miloševiću i ja sam se probudila, a da nisam vikala Miloševića, ko zna da li bih se probudila.
Insert iz filma Biće skoro propast sveta: – Zato, drugovi, neka nam naš pilot Mile još dugo, dugo leti po nebu, a mi ćemo sada da mu poželimo srećan put. /uzletanje aviona/ …Vozi Mile! /pevaju/ Slava, slava, slava Srbinu / Oro klikće sa visine, da se čuje iz dubine / Mi smo s tobom Svetozare Mileticu / Slava, slava, slava Srbinu / Dosta besmo mi robovi, a sada smo slobodni / Mi smo s tobom Svetozare Miletiću.
- Les Negresses Vertes – Zobi La Mouche
Svetlana Lukić: Slušali ste emisiju Peščanik, emisiju realizovao Dejan Ubović, a pripremili je Darko Borović, Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Prijatno.
Emisija Peščanik, 22.03.2000.
Peščanik.net, 22.03.2000.