Уједињење независне државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом у једно „јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца“ проглашено је 1.12.1918. Становништво нове државе, припадало је различитим вероисповестима и налазило се под различитим режимима духовне јурисдикције. Попис становништва извршен 1921. показивао је да су најбројнију верску популацију од 46,6% укупног становништва, чинили припадници православне вероисповести. У том тренутку и на тој територији постојале су три самосталне православне црквене организације, у Србији, Црној Гори и Карловачка митрополија у Аустро-Угарској.

Православна црква у Краљевини Србији са пет епархија (београдска, нишка, жичка, шабачка и тимочка), имала је достојанство митрополије, са првим епископом, архиепископом београдским и митрополитом Србије, кога је бирао Извршни Сабор, а потврђивао краљ. Православна вера је била државна по Уставу из 1903. године.

Православна црква у Краљевини Црној Гори имала је три епархије (цетињска митрополија, никшићка епархија са седиштем у Острогу и пећка митрополија). На челу цркве био је митрополит цетињски, који се титулисао као митрополит црногорско-приморски.

Православна црква у границама карловачке митрополије имала је седам епархија (вршачка, темишварска, будимска, сремска, карловачка, бачка, пакрачка, плашћанска или горњокарловачка) и обухватала је све православне у Угарској, Хрватској и Славонији. Највише црквено-јерархијско тело било је Архијерејски Синод или Сабор, а највеће црквено-самоуправно, аутономно тело био је Црквено-народни сабор.

Православна црква у БиХ имала је четири епархије (дабробосанску, захумско-херцеговачку, зворничко-тузланску и бањалучко-бихаћку) и то све са титулом митрополија. На основу споразума између Беча и Цариградске патријаршије из 1880. добила је неку врсту самоуправе. Духовни поглавар и даље је остао Цариградски патријарх, док је епископе у БиХ именовао аустријски цар.

Православна црква у Јужној Србији и Македонији, на територији која је после ратова 1912. и 1913. припала Србији, имала је седам епархија (скопска, рашко-призренска, велешко-дебарска, пелагонијска, преспанско-охридска, струмичка и део митрополије воденске) и налазила се под управом Цариградске патријаршије.

У Буковинско-далматинској митрополији налазиле су се две епархије: далматинско-истријска и бококоторско-дубровачка.

У Сремским Карловцима је 31.12.1918. одржана прва конференција свих српских православних епископа на којој је разматрано питање уједињења православних црквених организација у Краљевини СХС и успостављање Српске патријаршије. На конференцији су прочитане одлуке о уједињењу босанско-херцеговачких епископа и Светог синода Карловачке митрополије. Митрополит Митрофан Бан је почетком 1919. одобрио црквено уједињење а Православна црква у Краљевини Србији је усвојила одлуку о уједињењу 13.3.1919. године.

Друга конференција православних епископа, под председништвом црногорско-приморског митрополита Митрофана Бана, одржана од 24. до 28.5.1919. (по новом календару), донела је 13/26.5.1919. одлуку којом је изречено „духовно, морално и административно јединство свих српских православних црквених области, које ће се јединство дефинисати и уредити својим путем када се цео Архијерејски Сабор Уједињене Српске Цркве као једно независно (аутокефално) тело састане под председништвом свога Патријарха. Дотле се ово уједињење има изразити у једном привременом одбору епископа, изабраном од епископске конференције”.Поменути привремени одбор, састављен од пет чланова, назван је Средишњи Архијерејски Сабор Уједињене Српске Цркве. Он је био извршни орган Архијерејске конференције. Главни задатак Средишњег одбора био је припремање организационог уједињења православне цркве, избор патријарха и регулисање односа са Цариградском патријаршијом. Сам чин уједињења одужиле су тешкоће формално законске природе.

Мада је уједињење српских обласних цркава проглашено 26.5.1919. у Београду оно је коначно било спроведено тек након отцепљења цркве у БиХ, Старој Србији и Македонији од Цариградске патријаршије. Крајем јула 1919. у Цариград је отишла делегација на челу са Пантом Гавриловићем, југословенским дипломатским представником у Каиру. Према „Споразуму између Васељенске патријаршије и Владе Краљевине СХС ради одређења односа између Велике Цркве с једне стране и Автокефалне Уједињене Српске Православне Цркве и Краљевства Срба, Хрвата и Словенца с друге стране“, признаје се и уважава присаједињење Србији митрополија које су потпадале под Васељенску јурисдикцију: скопска, рашко- призренска, дебарско-велешка, део митрополије воденске и епископија полеанско-дојранска, струмичка митрополија, митрополија Босне и Херцеговине, автокефалне цркве Црногорска и Карловачка, епархије задарска и которска. Признаје се уједињење и проглашење Патријаршије. Под чланом V, Влада Краљевине СХС се обавезује да помогне Цариградску цркву са 1,5 милиона франака. Министарство финансија КСХС је исплатило Васељенској патријаршији суму од 1,5 милиона француских франака у три транше на име исплате томоса о признању самосталности СПЦ (24.12.1919, априла 1922. и октобра исте године).

Свети Синод Васељенске патријаршије, на основу споразума од 18.3.1920, посебном одлуком од 19.3.1920. усвојио је и одобрио да се све епархије које су се нашле у новој држави СХС, ослободе дотадашње њене власти и да се присаједине аутокефалној уједињеној православној српској цркви. Синодска одлука Васељенске патријаршије од 19.3. требала је у року од три месеца после избора новог васељенског патријарха да буде замењена канонским патријаршијским и синодским томосом али се то одужило због избора новог васељенског патријарха. Далматинско-истријска и бококоторско-дубровачка епархија добиле су канонску сагласност од буковинског митрополита 22.11.1919. да се могу придружити Карловачкој митрополији.

Престолонаследник Александар је у име краља Петра I, својим указом од 17.6.1920. признао црквено уједињење. Архијерејски сабор уједињене Српске цркве је 30.8/12.9.1920. свечано прогласио успостављање Српске патријаршије на дан свих српских светитеља у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима. Указом краља Петра I под истим датумом потврђена је одлука Св. архијерејског сабора о подизању аутокефалне уједињене православне Српске цркве на ступањ и положај патријаршије. Јуна 1921. српска Патријаршија је послала нотификацију о проглашењу Васељенској патријаршији.

Свети Синод Цариградске патријаршије разматрао је на седницама од 10. и 17.2.1922. новонастало стање у СПЦ (питања о признању припадности македонских епархија уједињеној српској цркви и о признању архиепископу београдском и митрополиту српском Димитрију патријаршијског достојанства, односно о признању уздигнућа српске уједињене цркве на патријаршијски ниво) и решио да призна уздизање уједињене СПЦ на степен патријаршије. Делегација Цариградске патријаршије је отпутовала у Београд са канонским писмом патријарха Мелетија IV. Осим канонског писма делегација је донела и томос о присаједињењу епархија које су раније биле под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Синод СПЦ је примио у свечаној дворани Патријаршије у Београду 19.3/1.4.1922. од изасланика Васељенске патријаршије митрополита амасијског Германа томос бр. 1149 од 19.2.1922, којим се признаје одвајање од Васељенске патријаршије и присаједињење Српској цркви епархија скопске, рашко-призренске, велешко-дебарске, пелагонијске, преспанско-охридске, полеанске, једног дела митрополије воденске, струмичке, дабро-босанске, херцеговачко-захумске, зворничко-тузланске и бањалучко-бихаћске и „присаједињење аутокефалних цркава: Карловачке, Црногорско-приморске и двеју далматинских епархија: Бококоторско-Дубровачке и Далматинско-Истријске са православном црквом Србије у једну: „Автокефалну Уједињену Српску Православну Цркву Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“. Читањем томоса Цариградске патријаршије 2.4.1922, што је потврђено и краљевим указом, македонске епархије су укључене у Српску православну цркву, као део „српских области“. Свети архијерејски Сабор решио је да се скопска, цетињска и сарајевска епископија подигну на степен митрополије, а њихови епископи да носе титулу митрополита.

Избор новог патријарха СПЦ извршен је на седници Светог архијерејског Сабора 15/28.9.1920. у Београду. На то место изабран је архиепископ београдски и митрополит Србије, Димитрије (Павловић). Влада није прихватила овај начин избора патријарха него је 23.10.1920. издала Уредбу о избору првог српског патријарха обновљене СПЦ. Уредбом је било предвиђено знатно учешће световних лица у избору патријарха и коначна потврда од стране краља. Истог дана објављена је и Уредба о Српској патријаршији, која је имала свега пет чланова. Изборни сабор састао се 12. 11/30.10. и поново у Саборној цркви у Београду, изабрао за патријарха Димитрија Павловића, архиепископа београдског и митрополита српског. По избору патријарха, у току децембра 1920. донета је Уредба о централизацији управе и судства у Српској патријаршији (измењена и допуњена 1921) и Уредба о Светом Архијерејском Синоду. Као врховна црквена власт у СПЦ предвиђени су Синод, Сабор, Велики духовни суд и Велики управни савет Патријаршије.

 

Литература:

Српска црква, часопис за црквени живот, јули-август 1919, бр. 5-6, стр. 165.

Весник, лист за црквену политику, 20. 3. 1922., бр. 12.

„Обнављање Српске патријаршије“, Весник, лист за црквену политику, 1. 6. 1922., бр. 22.

Драгослав Страњаковић, „Уједињење СПЦ и обнова Пећке патријаршије 1918. до 1922. године“,Гласник СПЦ, 1962.

Др Рајко Ве­се­ли­но­вић, „Ује­ди­ње­ње по­кра­јин­ских црка­ва и вас­по­став­ља­ње Српске Патријар­ши­је“, у: СПЦ 1920-1970, стр. 13-35.

Благота Гардашевић, „Организационо устројство и законодавство православне цркве између два светска рата“, СПЦ 1920-1970, Београд, 1971, стр. 37-64.

Милош Ми­шо­вић, Српска црква и конкордат­ска кри­за, Бе­о­град, 1983.

Ђоко Слијепчевић, Историја СПЦ, I-III, Београд, 1991.

 
Peščanik.net, 12.09.2008.