Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Vaseljenski sabor (gr. οικουμενικος συνοδος) je skup svih eparhijskih episkopa kao zakonitih predstavnika crkve, sabranih po mogućnosti iz svih krajeva hrišćanskog sveta, da zajednički odluče o pitanjima, koja se tiču cele crkve i čije odluke mora primiti i priznati cela crkva. Naziv „vaseljenski“, dolazi od reči zemlja naseljena, i označava „sveopšti“ sabor.1 Termin vaseljenski prvi je upotrebio istoričar Euzebije (IV vek) da opiše Sabor u Nikeji (325).2 Da bi se jedan Sabor mogao nazvati vaseljenskim, on mora da ispunjava određene uslove. Prvo, na njemu moraju da učestvuju sve oblasne crkve preko episkopa lično ili preko njihovih zamenika ili preko posebne poslanice, u kojoj se izražava mišljenje određene crkve o pitanjima koja se raspravljaju, ili kroz izjavu od strane onih crkava koje nisu u prilici da prisustvuju da će u svemu priznati odluke koje Sabor proglasi. Brojnost članova Sabora ne odlučuje o njegovom vaseljenskom značaju, niti pod „vaseljenski“ treba podrazumevati da njemu moraju da prisustvuju svi episkopi. Vaseljenski značaj Sabora zavisi pre svega od toga da li su odluke donete na njemu primljene od svih crkava, kako od onih čiji su predstavnici lično prisustvovali, tako i od onih koji nisu bili zastupljeni na zasedanju. Sledeći uslov je da su odluke primljene od sveštenstva i vernika koji pripadaju crkvi. Osim toga, da bi se jedan sabor mogao nazvati vaseljenskim, pitanja o kojima se odlučuje moraju biti od opšteg značaja, koja se odnose na suštinu vere i koja se tiču osnovnih načela bića i ustrojstva crkve, i koja imaju važnost za sve oblasne crkve. Takođe, Sabor se u svojim odlukama mora držati osnovnih načela vere.3

Vaseljenski sabori su u doba Vizantije bili izuzetni događaji, koji su imali značaja ne samo za crkvu, nego i za državu. U sazivanju Vaseljenskoga sabora morala je učestvovati kako crkvena tako i državna vlast. Crkva je imala pravo da samostalno deluje u pitanjima verovanja i unutrašnjeg života, a država je bila ta koja je garantovala slobodu u vršenju pomenutih prava.4 Sabore su sazivali carevi (nekada su im i prisustvovali), koji su i potpisivali saborska akta, ali oni nisu imali pravo glasa, ostavljajući episkopima potpunu autonomiju u raspravljanju i odlučivanju.

Pravo učešća na vaseljenskim saborima i pravo glasa u saborskim odlukama pripada episkopima. Saborima su prisustvovali i prezviteri i đakoni, ali samo sa konsultativnim glasom i kao pomoćnici episkopima pri raspravljanju određenih pitanja. Oni su mogli da imaju odlučujući glas, podjednako kao i episkopi, samo kad su dolazili sa punomoćjem od episkopa i kad su zastupali odsutne episkope; u takvom slučaju ovi zamenici episkopa su i potpisivali odluke Sabora uporedo sa ostalim redovnim članovima. Saborima su prisustvovali i laici, bogoslovi, filozofi i uopšte svi oni koji su poznavali pitanja o kojima se raspravljalo, i koji su na poziv episkopa davali nužna razjašnjenja. Pravo predsedavanja na vaseljenskim saborima i vođenja rasprava pripada episkopu čiji je presto stariji u redu ostalih prestola vaseljenske crkve (28. kanon IV vaseljenskog sabora i 36. trulskog sabora). Odluke Vaseljenskoga sabora bezuslovno su obavezne za svakoga ko pripada crkvi.5

Pomesne pravoslavne crkve imaju zajedničko veroučenje i kult koji su formulisani tokom prvih sedam vaseljenskih sabora: Prvi Vaseljenski sabor održan je u Nikeji (325), a sazvao ga je car Konstantin Veliki (274-337); Drugi Vaseljenski sabor održan je u Carigradu (381), sazvao ga je car Teodosije I (379-395); Treći Vaseljenski sabor održan je u Efesu (431), sazvao ga je car Teodosije II (408-450); Četvrti Vaseljenski sabor održan je u Halkidonu (451), sazvao ga je car Markijan (450-457); Peti Vaseljenski sabor (Drugi Carigradski Sabor) održan je u Carigradu (553), sazvao ga je car Justinijan Veliki (527-565); Šesti Vaseljenski sabor (Treći Carigradski Sabor) održan je u Carigradu (680-681), sazvao ga je car Konstantin IV Pogonat (648-685); Sedmi Vaseljenski sabor (Drugi Nikejski Sabor) održan je u Nikeji (787), sazvala ga je carica Irina (780-790), namesnica Konstantina VI (771-797).6

Episkop Kalistos Ver kaže: „Životom crkve ranog vizantijskog perioda dominiralo je sedam vaseljenskih sabora. Ovi sabori ispunjavali su dvostruki zadatak. Prvo, oni su pojašnjavali vidljivu organizaciju crkve, tačno određujući položaje tada poznatih pet velikih sedišta ili Patrijaršija. Drugo, i mnogo važnije, Sabor je definisao jednom i za sva vremena crkveno učenje o fundamentalnoj doktrini hrišćanske vere – Svetom trojstvu i Ovaploćenju“.7 I dalje: „Pravoslavni često sebe nazivaju „Crkva sedam sabora“. Time oni ne misle da je Pravoslavna crkva prestala da misli kreativno posle 787. Oni u periodu sabora vide veliku eru teologije; i, pored Biblije, sedam Sabora su ti koje Pravoslavna crkva prihvata kao standard i vodič u traženju rešenja za nove probleme koji nastaju sa svakom generacijom.“8

Nijedan Vaseljenski sabor nije tako unapred nazvan, već je taj naslov dobijao kasnije kada bi bila procenjena sva važnost i značaj njegovih odluka, a to je potvrđivao neki od narednih sabora. Pojedine sabore (Carigradski: 879-880, 1341-1351, 1590. i 1593; Sabor u Jašiju u Rumuniji: 1642; Moskovski: 1666-1667; Jerusalimski: 1672; Carigradski: 1691. i druge) će možda tek neki budući Svepravoslavni sabor proglasiti za vaseljenske.9

S obzirom na promene koje su nastupile u crkvi tokom njenog istorijskog razvoja, veliki broj oblasti se izdvojio i formirao posebne crkvene jedinice. Zbog toga su početkom 20. veka postojale dve mogućnosti: saziv posebnih sabora pomesnih crkava ili saziv jednog opšteg sabora pravoslavne crkve. Sabor se mogao održati u bilo kom središtu neke od pomesnih crkava.10 Razgovori o sazivanju Vaseljenskog sabora počeli su još pre Prvog svetskog rata, ali posle njega su intenzivirani, posebno od januara 1920. kada je objavljena patrijaršijska i saborna poslanica Vaseljenskog patrijarha u Carigradu „Hristovim crkvama svuda u svetu“.11 Sinod Srpske pravoslavne crkve je u aprilu 1922, razmenjujući sa predstavnikom Carigradske patrijaršije misli o sazivu preliminarnog Vaseljenskog sabora, utvrdio sva pitanja koja je potom Sabor SPC u svom zasedanju potvrdio kao akutna (sazivanje Vaseljenskog sabora, okružnica patrijarha Meletija o kanonskoj vrednosti jerarhije Anglikanske crkve, pitanja skraćenja liturgije, svešteničkog odela, drugog braka sveštenika, reforma kalendara, praznici, stepeni srodstva kao smetnja stupanju u brak, međuverski odnosi prema Rimokatoličkoj i Anglikanskoj crkvi, propaganda inoverskih crkava u području Pravoslavne crkve, postovi, pregled bogoslužbenih knjiga, revizija kodeksa kanona, ustanovljenje zajedničkog tela među pravoslavnim crkvama i dr),12 a sveštenstvo kasnije prihvatilo na III redovnoj skupštini.13

Na poziv vaseljenskog patrijarha Meletija Metaksisa, od 10. maja do 8. juna 1923. godine održan je, kako se zvanično nazivao, Svepravoslavni kongres (mada se u dokumentima i štampi iz tog vremena naziva i konferencijom) u Carigradu, koji je tada bio pod savezničkom okupacijom.14 Na njemu su učestvovali predstavnici Vaseljenske patrijaršije, Crkve na Kipru, Grčke crkve, Rumunske crkve i Srpske pravoslavne crkve. SPC su predstavljali mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo Dožić (kasniji patrijarh) i Milutin Milanković, profesor nebeske mehanike na Beogradskom univerzitetu.15 Bugarska crkva nije bila pozvana. Zbog istorijskih okolnosti, Ruska pravoslavna crkva nije bila u mogućnosti da prisustvuje konferenciji. Od patrijarha antiohijskog, aleksandrijskog i jerusalimskog su stigli telegrami. Sve tri crkve su inače smatrale da je Meletije IV ne-kanonski postavljen patrijarh. Patrijarh aleksandrijski Fotije je gramatom od 23. juna 1923. poručio da „raspravljanje u ove dane pitanja kalendara i drugih sličnih pitanja smatramo za neblagovremeno, neumesno, besciljno“.16

Raspravljana su pitanja vezana za reformu kalendara, mogućnost ujedinjenja Pravoslavne i Anglikanske crkve i drugi brak sveštenika. Primljen je predlog o proslavi 1600. godišnjice Nikejskog sabora 1925. godine. Donete su takođe i odluke o pitanju uzrasta za rukopoloženje, odela sveštenika, praznovanja svetitelja, postova i dr. Pored ostalih odluka, konferencija je izdala akt kojim je izrazila žaljenje zbog odluke o svrgnuću patrijarha moskovskog i cele Rusije Tihona. U šestoj rezoluciji pominje se zahtev da vaseljenski patrijarh preduzme inicijativu za sazivanje Vaseljenskog sabora.17

Dok su jedni kasnije pisali da je Svepravoslavni kongres imao nesumnjivi autoritet, drugi su smatrali da on nije imao jasnu predstavu o granicama svoje nadležnosti18 i da je predstavljao „najtužniji događaj u istoriji crkve 20. veka“.19 Početkom oktobra 1923. izdata je gramata antiohijskog patrijarha o Svepravoslavnom kongresu u kojoj se njegove odluke ne prihvataju, a za odluku o kalendaru se kaže da je „prevremena i nepostojana“.20

Sabor SPC-a je na zasedanju 1923. u Sremskim Karlovcima raspravljao o pitanju reforme julijanskog kalendara i glasanjem (18:3) usvojio u principu novi kalendar, ali je njegova primena odložena da bi stupila u život jednovremeno sa svim ostalim pravoslavnim crkvama. Slične odluke su donete i povodom pitanja o drugom svešteničkom braku, svešteničkom odelu, postu, itd. Sabor je ovlastio patrijarha i Sinod da saglasno sa odlukom Svepravoslavnog kongresa predloži proslavu godišnjice Nikejskog sabora u Nišu, kojom prilikom bi bio sazvan i Vaseljenski sabor.21 Za novembar 1924. planirano je držanje Sabora SPC u Sremskim Karlovcima i na dnevnom redu je ponovo trebalo da bude izveštaj o pitanju reforme kalendara i izveštaj o sazivanju Vaseljenskog sabora.22 Tim povodom Hrišćanski život je upozoravao da bi se prihvatanjem kalendara na Saboru SPC u jesen 1924. načinila velika greška, navodeći primere Poljske i Rusije, gde je „narod odbio uvođenje novog stila kao nenaučno i opasno novačenje, koje znači molitveni raskol i nemudro ustupanje pred rimokatolicizmom“. Dodaje se da će „naš narod, naročito u Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Južnoj Srbiji i centralnoj Srbiji“ postupiti „ne manje buntovno od naroda ruskog“.23

Crkve u Grčkoj, Rumuniji i Poljskoj rešile su kalendarsko pitanje ne čekajući ostale i to svaka na svoj način. Grčka crkva je usvojila gregorijanski kalendar, a zadržala pravoslavnu pashaliju, Rumunska crkva je udesila kalendar prema odluci carigradskog Svepravoslavnog kongresa, a Poljska je imala dva kalendara. Sukoba između starokalendaraca i novokalendaraca bilo je u Grčkoj, Rumuniji,24 ali i u Bugarskoj polovinom 60-ih godina.25 Julijanskom kalendaru su ostale verne Ruska, Srpska i Gruzijska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija i Sveta Gora.

Kako je pomenuto, na konferenciji u Carigradu 1923. predloženo je da se 1925. godine svečano proslavi 1600 godina od Vaseljenskog sabora u Nikeji. Srpska pravoslavna crkva nije ništa zvanično preduzimala po ovom pitanju, ali u javnosti su se pojavile ideje da je idealno mesto za Sabor i to vaseljenski, Niš – kao rodni grad Konstantina Velikog. Ministarstvo vera i Sinod SPC su početkom 1924. održali konferenciju na kojoj je rešeno da se svim istočnim patrijarsima uputi poziv da se 1925. održi vaseljenski sabor u Srbiji, tj. Kraljevini SHS.26 Tadašnji ministar vera Kraljevine SHS je, bez saglasnosti Sinoda, sondirao teren kod nekih pravoslavnih crkava. Mitropolit sofijski je odgovorio u martu 1924. da je ideja odlična ali da bi pre sabora trebalo održati konferenciju na Svetoj Gori za pripremu pitanja o kojima bi se raspravljalo na Saboru. Patrijaršije u Carigradu i Kairu su želele da Jerusalim bude mesto održavanja Vaseljenskog sabora, a ne Niš.27 Atinski mitropolit nije imao ništa protiv Niša, ali je želeo da prvo čuje stav Vaseljenske patrijaršije. Predstavnici Ruske crkve su smatrali da će se održavanju Sabora u Nišu opirati Grci, a sumnjali su i da će uopšte dobiti dozvolu da prisustvuju tom Saboru od sovjetskih vlasti. Rumuni takođe nisu bili raspoloženi da se Sabor drži u Nišu.28

Među pravoslavnim sveštenstvom u Kraljevini SHS je vladala neverica da će se 1925. Vaseljenski sabor sastati u Nišu, jer teren za tako nešto nije bio pripremljen.29 Crkveni listovi su pred zasedanje Sabora SPC u jesen 1924. pisali da će se tu rešavati pitanje sazivanja Vaseljenskog sabora, ali izražavana je sumnja da će do njegovog održavanja doći zbog rivalstva crkava.30 Rivalstvo među pomesnim crkvama predstavljalo je pojavu dugog trajanja, ali kada se o tome govorilo, mislilo se obično na rivalstvo između Vaseljenske patrijaršije i Ruske pravoslavne crkve. Pošto su se posle Prvog svetskog rata i Moskovska i Vaseljenska patrijaršija nalazile u teškim političkim okolnostima, ostale pravoslavne crkve su počele da se bore za primat. Ruski monasi sa Svete Gore tražili su zaštitu i pokroviteljstvo Srpske pravoslavne crkve i kralja Aleksandra i u Kraljevini SHS su nadležni smatrali da je „moralna obaveza“ i crkve i države da tu pomoć pruže.31 Prota Vaso Kovačević je pisao 27. februara 1922. Sinodu da je SPC „suđeno da danas vodi prvu i glavnu riječ barem u slovenskom pravoslavlju“ i da bi ona morala da povede računa o ruskim izbeglicama i sveštenstvu koje se nalazilo u Carigradu i okolini, među kojima se širila katolička i unijatska propaganda.32 Ministar vera Voja Janić pisao je u istom duhu ministru inostranih poslova Kraljevine SHS, 12. avgusta 1923. On kaže da je SPC uzdizanjem na stepen Patrijaršije dobila izuzetan položaj među pravoslavnim crkvama u susedstvu, a dezorganizacijom Ruske crkve postala je i centar pravoslavlja. To joj, kaže Janić, nameće program rada koji je u stvari i „deo naše državne nacionalne politike“.33 Nisu, međutim, ni ostali sedeli skrštenih ruku. Iz Bukurešta su stizale informacije da rumunska patrijaršija radi na tome da dobije onaj status koji ima Carigradska patrijaršija i da zajedno sa Grcima radi na suzbijanju uticaja slovenskih crkava.34 Sveštenik Milan Trišić je juna 1926. pisao da je saziv sabora pravoslavnih autokefalnih crkava neostvariv, iako Carigradska patrijaršija to požuruje, kao i da je Grčka crkva na brzinu povećala broj episkopa za tri puta više nego što ih ima SPC, a na gotovo isti broj vernika.35

U pravoslavnoj štampi Kraljevine SHS komentarisalo se da je saziv Vaseljenskog sabora neizvodiv zbog nemogućnosti učešća Ruske pravoslavne crkve, koja je i „danas vodeća Crkva u Pravoslavlju“, a neke pomesne crkve nastoje da iskoriste stanje u njoj i reše neka pitanja bez njenog učešća.36 Miloš Parenta, urednik zvaničnog lista Patrijaršije SPC, Glasnika, smatrao je takođe da je vrlo nepodesno vreme za sazivanje Vaseljenskog sabora, pre svega zbog stanja u RPC.37 Naglašavao je da je Crkva jedna i nepromenjiva u svim krajevima sveta i u svim vremenima i da ne bi trebalo očekivati od budućeg Sabora da dođe do izmena odluka sedam vaseljenskih sabora.38 Protojerej Dušan Jakšić je bio saglasan da je sazivanje Vaseljenskog sabora nemoguće zbog stanja u RPC ali je bio protiv stavova o potrebi njegovog sazivanja radi rešavanje pitanja crkvene discipline (Nikodim Milaš je tvrdio da pomesni sabor može izmeniti disciplinarne odluke Vaseljenskog sabora, misleći na odredbu o braku episkopa).39

Sabor SPC u Sremskim Karlovcima je u novembru-decembru 1924. raspravljao o aktu vaseljenskog patrijarha, u kome je predložen dnevni red za buduće zasedanje Vaseljenskog sabora. Prema predloženom programu trebalo je da se raspravlja o reviziji celokupnog zakonodavstva (kanonskog prava) i njegovog saobražavanja postojećem stanju Crkve, zatim radu na zbližavanju svih hrišćanskih crkava i drugom. U posebnom delu je trebalo da se raspravlja o dogmatskim pitanjima, bogosluženju, sveštenstvu, kalendaru itd. Sabor SPC-a je na ovaj poziv odgovorio da smatra kako je za rešavanje izvesnih pitanja svepravoslavnog karaktera potrebno sazvati Vaseljenski sabor na kome bi prisustvovale sve kanonski priznate autokefalne crkve. Dodaje se da je teško ostvarivo da to bude 1925. ali da bi se mogla održati preliminarna konferencija na kojoj bi se postigla saglasnost oko raznih pitanja. Ta preliminarna konferencija je, po predlogu Sabora SPC, mogla biti održana u Nišu ili na Svetoj Gori. Crkvena štampa je komentarisala kako zbunjuje užurbanost i smelost Carigrada i insinuirala da je razlog za to trenutna nemoć Ruske pravoslavne crkve, ali i političko stradanje grčkog naroda koje čini da se „na brzu ruku za otkup narodnosti svoje daju ustupci i u onome, što je van spora i diskusije“.40

Povodom odluka Sabora SPC i opšteg stanja u pravoslavlju, Vesnik početkom decembra 1924. piše: „Srpsko sveštenstvo, kome je ideal ne smrt nego život, najjače i oseća starovremenske okove, za to najenergičnije i traži da se uvedu nužne reforme. Usled toga i naš episkopat uzima u pretres pitanja o reformama, ali bez ikakve energije, jer je pod hipnozom ruske hijerarhije, te sva pitanja o reformama stalno i namerno odgađa na saziv Vaseljenskog Sabora… Negda slavna aleksandrijska te antiohijska crkva danas samo životare, a tako i jerusalimska. Carigradska crkva postaje pozornicom tragikomičnih prizora, a rusku crkvu gledamo razrivenu, dok među balkanskim crkvama likuje surevnjivost i podozrenje.“41

Vaseljenski patrijarh je za 10. decembar 1925. sazvao Vaseljenski sabor na Svetoj Gori, a potom je patrijarh Meletije aleksandrijski uputio 20. decembra 1925. gramatu poglavarima svih pomesnih pravoslavnih crkava u kojoj im predlaže pomesni sabor na kome bi se razmotrilo pitanje kalendara, pošto nije bilo nade da će do sazivanja Vaseljenskog sabora doći. Patrijarh jerusalimski Damjan nije delio mišljenje Meletija o potrebi reforme kalendara, naročito ne s obzirom na Svetu zemlju gde bi izjednačavanje kalendara izazvalo vrlo neprijatne posledice u pogledu bogosluženja u svetim mestima. Patrijarh antiohijski je takođe bio protiv reforme kalendara jer se plašio rimokatoličke propagande.42

Sinod SPC je obavestio Ministarstvo vera 16/29. marta 1926. da je odlučio da, zbog raspravljanja pitanja i odluka na budućem Vaseljenskom saboru, sazove Sabor SPC i da se na njemu izabere delegacija za predsaborsku konferenciju. Dalje se kaže da su formirane dve komisije (jedna za dogmatska i obredna pitanja: mitropolit Varnava Rosić, protoprezviter Nikola Đurić, protoprezviter dr Lazar Mirković, protojerej Dobrosav Kovačević, profesor Aleksandar P. Dobroklonski, i druga za pravne i opšte predmete: episkop temišvarski dr Georgije Letić, arhimandrit Vikentije Vujić, profesor Čedomir Mitrović, profesor Sergije Troicki i protoprezviter Steva Dimitrijević). Tražili su sredstva za održavanje sabora SPC, kao i za put i smeštaj delegacije ali i pribavljanje informacije o mogućnosti smeštaja delegacije na Svetoj Gori.43 Međutim, već krajem aprila iste godine, Ministarstvo inostranih dela Kraljevine SHS šalje svim kraljevskim poslanstvima obaveštenje da je Vaseljenska patrijaršija načelno pristala da se 1926. sazove Vaseljenski sabor na Svetoj Gori, ali da je vaseljenski patrijarh izjavio predstavniku Poslanstva Kraljevine SHS u Carigradu da on sumnja u to da će se Vaseljenski sabor moći održati te godine zbog nesređenih prilika u svetu i zbog toga što neke crkve smatraju da bi bilo bolje da se najpre sazove jedan uži odbor koji bi pripremio sabor. Jedan od razloga je i taj što bi „Turci jedva dočekali da patrijarh napusti Istanbul, pa da mu zabrane povratak u grad“.44

Poziv koji je carigradski patrijarh poslao svim pravoslavnim crkvama za održavanje Vaseljenskog sabora pobudio je svetogorskog podvižnika starca Danila da maja 1926. napiše knjižicu pod naslovom Glas iz Sv. Gore o nameravanom Vaseljenskom Saboru. On polazi od toga da za sastanak Sabora treba da budu ispunjena četiri uslova: da se on okuplja na zapovest cara, a ne na zapovest pape ili patrijarha; da se najpre vodi diskusija o veri, a zatim da se donese i dâ dogmatski izraz; da sve donesene odluke budu saglasne sa Sv. Pismom i prethodnim vaseljenskim saborima i da sve odluke budu prihvaćene od svih pravoslavnih patrijarha i arhijereja. Starac Danilo dodaje da se prema predviđenom programu ne vidi da će na dnevnom redu biti reči o pojavama koje su uperene protiv pravoslavlja (komunizam, socijalizam, unijatizam, luterokalvinisti, materijalisti itd), već se predlaže revizija celokupnog crkvenog zakonodavstva i njegovo prilagođavanje savremenom stanju crkve. Starac Danilo se protivio bilo kakvim revizijama, a povodom kalendara kaže da je to pitanje rešio Prvi vaseljenski sabor.45

Do sazivanja Vaseljenskog sabora 1926. nije došlo, ali se od njegovog održavanja nije odustalo. Vaseljenski patrijarh Fotije je, ubrzo po svom izboru, 1929. pokrenuo inicijativu za održavanje sastanka predstavnika svih pravoslavnih crkava na kome bi se raspravljalo o mogućnostima saziva Vaseljenskog sabora.46 U svetogorskom manastiru Vatopedu održana je od 8. do 25. juna 1930. konferencija pravoslavnih crkava, koja nije izdala nikakav poseban izveštaj o svom radu, ali se prema pisanju grčkih listova naslućivalo da se raspravljalo o kalendaru, drugom svešteničkom braku, svetkovanju Pashe, ženidbama episkopa. Rad konferencije protekao je u najstrožoj tajnosti. Pričalo se da je konferencija išla u prilog drugog svešteničkog braka i braka episkopa i da je odlučila u prilog skraćenja postova. Raspravljalo se i o dizanju šizme sa Bugarske crkve i postizanju sporazuma između Pravoslavne i Anglikanske crkve.47 Na konferenciji su bile zastupljene Vaseljenska, Aleksandrijska, Antiohijska i Jerusalimska patrijaršija, Srpska, Rumunska, Grčka, Poljska i Kiparska pravoslavna crkva. SPC su zastupali episkopi Nikolaj Velimirović i Emilijan Piperković.48 Predlozi SPC u Vatopedu 1930. bili su sledeći: pitanje bugarske šizme; pitanje broja (odnosno, potvrde pravoslavnih crkava); pitanje slobodnog zidarstva; pitanje Svete Gore i obnove monaštva; i stvaranje preduslova za sjedinjenje sa istočnim (dohalkidonskim) crkvama: Jermenskom, Koptskom, Abisinskom, Jakovitskom.49

Konferencija u Vatopedu je pripremila rešenje za saziv Prosinoda. Povodom sastanka i rada Prosinoda, u decembru iste godine u poseti carigradskom patrijarhu Fotiju boravila je delegacija SPC (episkop bački Irinej Ćirić i episkop timočki Emilijan Piperković). Izaslanici SPC su izrazili želju da se stvore što tešnje veze između Carigradske patrijaršije i SPC. Sastanak Prosinoda je trebalo da se bavi pitanjima reforme kalendara i pashalije, reformama u crkvi, bugarskom šizmom itd.50

Na Prvoj konferenciji pravoslavnih teologa u Atini 1936, kojoj je prisustvovao i poznati teolog Georgije Florovski, ponovo je razmatrano pitanje sazivanja Sabora.51 O sazivu Vaseljenskog sabora govorilo se i pisalo i narednih godina sve do Drugog svetskog rata, ali na realizaciji nije urađeno ništa. Kao jedna od najvećih smetnji navođena je i dalje situacija u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Među ključnim pitanjima za Sabor i dalje su pominjana: dopuna dogmatskog zakonodavstva i eventualna revizija generalnih sinodalnih normi, pitanje bračnog prava, odnosa crkve i države, reforma liturgije, pitanje Bugarske crkve itd.52 Marta 1940. u Jerusalimu su se zajednički molili za mir u svetu i za progonjenu Svetu Pravoslavnu crkvu u Rusiji, antiohijski i aleksandrijski patrijarh. Patrijarsi su posebnu pažnju posvetili pitanjima koja su već bila raspravljana 1930. na konferenciji u Vatopedu: ženidba među srodnicima, ublažavanje postova i sl.53

Justin Popović je nekoliko decenija kasnije pisao u predstavci Sinodu za Sabor SPC 1977. godine: „Pitanje pripremanja i održavanja novog Vaseljenskog Sabora Pravoslavne Crkve nije ni novo ni skorašnje u ovom našem veku istorije Crkve. To pitanje je pokrenuto još u vreme nesrećnog patrijarha Carigradskog Meletija Metaksisa, poznatog uobraženog moderniste i reformatora i tvorca raskola u Pravoslavlju, na njegovom takozvanom ‘Svepravoslavnom kongresu’ u Carigradu 1923. godine. Tada je pao predlog da se Sabor održi u Nišu 1925. g.; ali kako Niš nije ‘na teritoriji Vaseljenske Patrijaršije’ Sabor, valjda, zato nije ni održan. Uopšte, izgleda, Carigrad je prisvojio sebi monopol na sve – ‘svepravoslavne’: ‘kongrese’, ‘konferencije’, ‘prosinode’ i ‘sabore’. – Posle toga je 1930. godine održana u manastiru Vatopedu takozvana ‘Pripremna komisija Pravoslavnih crkava’. Ona je odredila katalog tema budućeg pravoslavnog ‘Prosinoda’, koji bi dalje doveo do održavanja Vaseljenskog Sabora.“54

Posle Drugog svetskog rata u Moskvi je održana jedna od konferencija svepravoslavnog karaktera 1948. godine, koja je samo formalno imala za pokriće pet stotu godišnjicu od samostalnosti Ruske crkve.55 Na ovom, kao i na Saboru 1958. takođe u Moskvi, razmatrana su pitanja kalendara i potreba održavanja Sabora.56

Vaseljenski patrijarh Atenagora je 1961. godine ponovo pokrenuo ideju sazivanja Vaseljenskog sabora. U jesen te godine je održana na Rodosu prva Svepravoslavna konferencija da bi se utvrdile teme za razmatranje.57 Delegaciju SPC činili su episkopi Emilijan i Vasilije. Diskutovano je o nizu teoloških problema, kako je Sinod SPC kasnije objavio, a formirani su i komiteti za određena pitanja. Na konferenciji su bila formirana dva tabora, jedan ruski koji su pomagali Rumuni i jedan grčki. Jedno od pitanja koje je konferencija razmatrala bio je poziv na pomirenje koje je uputio papa Jovan XXIII. Prisustvovali su i predstavnici Moskovske patrijaršije, koja je nešto ranije ušla u Svetski savet crkava (World Council od Churches) nakon perioda duge izolacije iz ekumenskog pokreta.58 Na insistiranje predstavnika Moskve, konferencija je 1961. pristala da se ne postavlja pitanje ateizma kao opasnosti za hrišćansku veru.59 Time je započeo „Rodoski period pripreme Sabora“ i održane su još dve konferencije (1963. i 196460). Na prve dve konferencije na Rodosu, razmatrano je i pitanje slanja posmatrača pravoslavnih crkava na Drugi vatikanski koncil. Zaključeno je da svaka crkva sama donese odluku o tome da li da šalje posmatrače, s tim da u slučaju njihovog upućivanja oni budu iz redova sveštenika i teologa-svetovnih lica.61

Na Svepravoslavnoj teološkoj konferenciji u Beogradu u prvoj polovini septembra 1966, učestvovalo je 12 pravoslavnih crkava i bila je doneta odluka da se krene ka dijalogu sa anglikancima i starokatolicima.62 Ona je najpre nazvana Četvrtom Svepravoslavnom konferencijom, ali je zatim degradirana od strane Carigradske patrijaršije na stepen Međupravoslavne komisije.63

Sledeća faza u pripremi bila su predsaborska savetovanja ili konferencije. Ženevski period počinje 1968. godine Četvrtom svepravoslavnom konferencijom. Deo pitanja predloženih na Rodosu je poslat pomesnim crkvama na razradu. Formiran je Sekretarijat za pripremu Velikog Sabora, a odlučeno je i da se formira Međupravoslavna pripremna komisija. Trebalo je da oni izrade konačni spisak tema i materijala. Razlike između Moskve i Carigrada ostale su i dalje prisutne. Te razlike nisu se javljale oko pitanja da li treba sazvati Vaseljenski sabor ili oko njegove osnovne svrhe, već formalno oko pitanja priprema, predsedavanja i sl.64 Neformalno, radilo se o pitanjima primata, jurisdikcije i uticaja.

U Šambeziju je 16-28. juna 1971. godine održana Prva Međupravoslavna pripremna komisija. U međuvremenu je već postalo jasno da rad na sveobuhvatnom katalogu može potrajati nekoliko decenija zbog obilja tema koje su bile uključene. Iz tog razloga, komisija je izrazila želju da bi Prva predsaborska svepravoslavna konferencija trebala da razmotri smanjenje tema za katalog.65 Razmatrani su izveštaji o šest tema iz sveobuhvatnog kataloga i podneti dogovoreni nacrti dokumenata na ove teme za Prvu predsaborsku svepravoslavnu konferenciju. Rad na pripremi ove konferencije trajao je narednih pet godina i ona je konačno održana novembra 1976. godine u Šambeziju. Tad je bilo određeno deset značajnih tema, kao što su: pravoslavno rasejanje ili dijaspora,66 pitanja autokefalije i autonomije i načini njihovog proglašenja,67 zatim pitanje diptiha ili kanonskog redosleda unutar Pravoslavne crkve,68 pitanje kalendara,69 posta,70 braka i bračnih smetnji,71 odnosa prema drugim hrišćanskim denominacijama i ekumenskom pokretu.72 Izrađen je pravilnik o radu predsaborskih komisija i svepravoslavnih konferencija, i tada se odustalo i od pojedinačne pripreme tema po Crkvama, kao što je bilo na početku. Druga i Treća predsaborska Svepravoslavna konferencija održane su 1982. i 1986, kada je i pripremljen najveći broj od tema koje su ostale na dnevnom redu do danas i koje izazivaju najveća sporenja unutar bogoslovskih crkvenih krugova.73

Od 2008. do januara 2016. bilo je više sastanaka predstavnika pomesnih pravoslavnih crkava u Istanbulu (Fanar) i Pravoslavnom centru Vaseljenske patrijaršije u Šambeziju kod Ženeve u cilju priprema i rasprave pojedinih pitanja za nastupajući Veliki sabor. Marta 2014. doneta je odluka o obrazovanju Posebne međupravoslavne komisije predstavnika svih pravoslavnih crkava. Na sastanku u Šambeziju, 21-28. januara 2016. doneta je odluka gde i kada će se održati Veliki sabor (Krit, 18-27.6.2016) Utvrđen je dnevni red koji obuhvata sledećih šest tema: Misija Pravoslavne crkve u savremenom svetu; Pravoslavna dijaspora; Autonomija u Pravoslavnoj crkvi i način njenog proglašavanja; Sveta Tajna braka i bračne smetnje; Važnost posta i njegovo držanje danas; Odnosi pravoslavne crkve sa ostalim hrišćanskim svetom. Od deset tema iz najužeg kruga za dnevni rad Svetog i Velikog Sabora, poslednjih godina nije postignuta saglasnost oko tri i one su ostale izvan usvojenih tema. To su: pitanje autokefalije, diptiha i kalendara, a tema ekumenizma i Svetskog saveta crkava je spojena sa pitanjem odnosa Crkve sa ostalim hrišćanskim svetom.74 Oko pitanja kalendara, ocenjeno je svrsishodnim da se svakoj crkvi ostavi sloboda držanja kalendara „koji smatra korisnim za duhovno izgrađivanje svoga stada“. Usvojen je Pravilnik organizacije i rada Svetog i Velikog sabora pravoslavne crkve i drugi dokumenti.75

Za razliku od vaseljenskih sabora iz vizantijskog perioda koji su okupljali pet Patrijaršija, Vaseljenski sabor na Kritu trebalo je da okupi 14 pravoslavnih crkava iz celog sveta. To znači, pored starih patrijaršija u Carigradu, Aleksandriji, Antiohiji i Jerusalimu – i Rusku, Srpsku, Rumunsku, Bugarsku, Gruzijsku pravoslavnu crkvu kao i crkve na Kipru, Grčku, Albansku, Poljsku i Pravoslavnu crkvu čeških zemalja i Slovačke. Neposredno pred održavanje Sabora na Kritu učešće su otkazale Ruska, Bugarska, Antiohijska i Gruzijska pravoslavna crkva. Bugarska pravoslavna crkva imala je zamerke na predsaborske dokumente, nedostatak važnih tema za pravoslavlje u agendi zasedanja, ali i na raspored sedenja i organizaciju glasanja na Saboru. Antiohijska patrijaršija je izrazila nezadovoljstvo zbog izjave vaseljenskog patrijarha Vartolomeja, koji je predložio da se o eventualnom pomirenju Antiohijske i Jerusalimske patrijaršije razgovara posle zasedanja na Kritu. Antiohijska i Jerusalimska patrijaršija godinama se spore oko crkvene jurisdikcije u Kataru, zbog čega su prekinule kanonsko opštenje.76 Gruzijska pravoslavna crkva je tražila izmenu određenih predsaborskih dokumenata, posebno dokumenta „Odnosi pravoslavne crkve sa ostalim hrišćanskim svetom“ jer sadrži dogmatske, kanonske i terminološke netačnosti i zahteva ozbiljan pregled.77 Ruska pravoslavna crkva je usled svega toga zahtevala da vaseljenski patrijarh Vartolomej odloži Veliki sabor kako bi se rešile razlike koje su navedene kao razlog odbijanja učešća. Više od pet decenija (1968-2016) je bilo potrebno za odgovarajuće pripreme Velikog Sabora, a da li će on nositi i pridev vaseljenski (i pored odsustva nekih crkava), ostaje da se vidi.

Peščanik.net, 23.06.2016.

________________

  1. Никодим Милаш, Православно црквено право, Београд, 1926, стр. 307-314; Филарет Гранић, „Проблем сазива Васељенског сабора“, Богословље, XII, 1, Београд, 1937, стр. 33–39.
  2. Encyclopedia Britannica, “Council”, http://www.britannica.com/topic/council-Christianity#ref288192 (20.6.2016).
  3. Никодим Милаш, н. д., стр. 307-314.
  4. Isto.
  5. Isto.
  6. Антон В. Карташов, Васељенски сабори, Београд, 2009.
  7. Bishop Kallistos Ware, The Orthodox Church, Penguin Books, Second edition (June 1, 1993), str. 20, 35.
  8. Isto, str. 35.
  9. Протојереј-ставрофор др Радомир В. Поповић, Будући Свети и велики сабор Православне Цркве, Православље, 24. октобра 2013 (20.6.2016); Епископ др Атанасије Јевтић, „Свети Васељенски сабори: Осми (879-880) и Девети (1351)“, Свеправославни сабор. Богословски допринос Српске православне цркве, Светигора, Београд, 2016, стр. 199-215.
  10. Филарет Гранић, „Проблем сазива Васељенског сабора“, Богословље, XII, 1, Београд, 1937, стр. 33-39.
  11. Ernest Benz, Duh i život Istočne crkve, Sarajevo, 1991, str. 175; Dagmar Heller, „The Date of Easter: A Church-Dividing Issue?“, The Ecumenical Review, Vol. 48, July, 1996; Lecture at the headquarters of the KEK in Brussels on May 30, 2016, Archbishop Job of Telmessos, The Ecumenical Significance of the Holy and Great Council of the Orthodox Church, https://www.orthodoxcouncil.org/-/the-ecumenical-significance-of-the-holy-and-great-council-of-the-orthodox-church#_ftn4 (21.6.2016).
  12. Весник, бр. 30, 20. 11. 1922.
  13. „Прелиминарни Сабор у Цариграду“, Весник, бр. 1, 2. 3. 1923; „Конференција у Цариграду“, Весник, бр. 6, 20. 4. 1923.
  14. „Цариградска конференција“, Весник, 10.6.1923, бр. 11; Bishop Photius of Triaditsa, „The 70th Anniversary of the Pan-Orthodox Congress. A Major Step on the Path Towards Apostasy“, Orthodox Life, No. 1–2, 1994.
  15. Радмила Радић, Живот у временима. Патријарх Гаврило Дожић (1881-1950), Београд, 2011, стр. 209-237.
  16. Хришћански живот, бр. 9, септембар 1923, стр. 435-436.
  17. Весник Српске цркве, март-август, 1923, стр. 13-33; Хришћански живот, бр. 6, јуни 1923, стр. 313; „Свеправославни конгрес у Цариграду“, Весник, бр. 15, 20. јул 1923; Andrew Bond, „The Calendar Question“, The Orthodox Word, Sep-Oct, 1982, Vol. 32, No. 5, стр. 45-48.
  18. Никодим Милаш, н. д., стр. 891-893.
  19. Bishop Photius of Triaditsa, „The 70th Anniversary of the Pan-Orthodox Congress. A Major Step on the Path Towards Apostasy“, Orthodox Life, No. 1-2, 1994.
  20. Хришћански живот, бр. 11, новембар 1923, стр. 532.
  21. Arhiv Jugoslavije, Ministarstvo pravde, 63-14; „С уредничког стола“, Хришћански живот, бр. 10, октобар 1923, стр. 475; Хришћански живот, бр. 11, новембар 1923, стр. 529; „Одлуке Св. Архијер. Сабора“, Весник, бр. 25, 30.10.1923.
  22. Хришћански живот, бр. 11, новембар 1924.
  23. „Са уредничког стола“, Хришћански живот, бр. 11, новембар 1924, стр. 501.
  24. Духовна стража, 1929, бр. 1, стр. 79.
  25. AJ, Ministarstvo pravde, 63-14.
  26. Хришћански живот, бр. 1, јануар 1924.
  27. AJ, Generalni konzulat Kraljevine SHS u Carigradu, 411-21-42-45.
  28. Ст. Димитријевић, „Поводом доласка Депутације Јерусалимске Патријаршије“, Весник Српске цркве, новембар-децембар, 1924, стр. 523-529.
  29. Весник, бр. 22, 10.9.1924.
  30. „Пред Св. Архијерејски Сабор“, Весник, бр. 28, 10.11.1924; Хришћански живот, бр. 11, новембар 1924.
  31. Радмила Радић, Хиландар у државној политици Краљевине Србије и Југославије 18961970, стр. 86.
  32. AJ, Generalni konzulat Kraljevine SHS u Carigradu, 411-21-42-45.
  33. AJ, Ministarstvo vera KSHS, 69-9-24.
  34. AJ, Poslanstvo Kraljevine Jugoslavije u Rumuniji – Bukureštu, 395-26-245.
  35. Весник, бр. 24, 27.6.1926.
  36. „Са уредничког стола“, Хришћански живот, бр. 11, новембар 1924.
  37. Милош Парента, „Сазивање Васељенског сабора“, Гласник, бр. 15, 1/14.8.1924, стр. 232-234.
  38. Милош Парента, „У духу Васељенске цркве и у сагласности са св. Оцима!“, Гласник, службени лист СПП, бр. 1, 1924, стр. 6-8.
  39. Прот. Душан Јакшић, „О потреби и могућности сазива васељенског сабора“, Гласник, бр. 9, 1924, стр. 137-139.
  40. Весник Српске Цркве, новембар-децембар 1924, стр. 607-613.
  41. „Сазив Васељенског сабора“, Весник, бр. 30, 1.12.1924.
  42. Хришћански живот, бр. 3-4, март-април 1927, стр. 125-126.
  43. AJ, Ministarstvo vera Kraljevine SHS, 69-156-241.
  44. AJ, Poslanstvo Kraljevine Jugoslavije u Bukureštu, Rumunije, 395-15-322.
  45. Јеромонах Јустин (Поповић), „Глас из Св. Горе о намераваном Васељенском Сабору“, Хришћански живот, бр. 3-4, март-април 1927, стр. 108-114.
  46. AJ, Generalni konzulat Kraljevine SHS u Carigradu 411-21-42-45.
  47. Духовна стража, бр. 3 и бр. 4, 1929, стр. 308-309; „Општа православна конференција у Ватопеду“, бр. 3, 1930, стр. 233-234.
  48. Преглед цркве епархије нишке, бр. 6, јуни 1930, стр. 214-215.
  49. Протојереј мр Гајо Гајић, „Ватопедско сабрање 1930. и Велики сабор 2016 – Поређење почетка и завршетка необичне саборске припреме“, Свеправославни сабор. Богословски допринос Српске православне цркве, Светигора, Београд, 2016, стр. 163-177.
  50. Po povratku delegacije, patrijarh Varnava je u januaru 1931. predložio kralju Aleksandru da carigradskog patrijarha Fotija odlikuje ordenom Sv. Save prvog reda zbog njegovog „velikog raspoloženja prema Vašem Veličanstvu i našoj Crkvi“. AJ, Dvor, 74-76-719; Духовна стража, бр. 4, 1931, стр. 306, 308; Весник Српске цркве, јануар 1932, стр. 60.
  51. Filaret Granić arhimandrit, teolog i vizantolog, bio je od 1936. redovni profesor patristike i kanonskog prava na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, a od 1932. honorarni profesor na Filozofskom fakultetu gde predaje vizantijsku istoriju. Izabran je 1935. za dopisnog člana SANU. Učestvovao je na četvrtoj sednici Prvog kongresa/konferencije ortodoksne teologije u Atini i održao predavanje na temu problema sazivanja Vaseljenskog sabora. Филарет Гранић, „Проблем сазива Васељенског сабора“, Богословље, XII, 1, Београд, 1937, стр. 33-39.
  52. Isto.
  53. AJ, Generalni konzulat Kraljevine Jugoslavije u Carigradu, 411-8-324.
  54. Јустин Поповић, „Саборност цркве у савременом свету“, Свети кнез Лазар, бр. 1, 1994, стр. 37-48.
  55. Протојереј мр Гајо Гајић, н. д., стр. 163-177. Patrijarh Aleksej je planirao da u toku 1947. godine sazove u Moskvi Panslovenski kongres, na kome bi se razmatrao stav pravoslavlja prema ekumenskom pokretu. Kongresu je trebalo da prisustvuju predstavnici svih autokefalnih istočnih pravoslavnih crkava, ali su Patrijaršije u Konstantinopolju, Aleksandriji i crkve u Grčkoj i na Kipru odbile učešće. Smatrali su da nije posao Moskve da saziva ovakve kongrese. Međutim, ruski patrijarh nije odustajao od namere da u Moskvi okupi predstavnike svih pravoslavnih crkava. Željena mogućnost ukazala se već 1948. godine, prilikom proslave autokefalnosti Ruske pravoslavne crkve. Zajedno sa proslavom planirano je i održavanje Panpravoslavnog kongresa. Iako su pozvani poglavari svih pravoslavnih crkava, odazvali su se samo patrijarh srpski Gavrilo Dožić, patrijarh rumunski Justinijan i patrijarh gruzijski Kalistrat. Patrijarh iz Konstantinopolja i arhiepiskop atinski su poslali delegacije na proslavu, ali ne i na kongres. Prisutni su bili i predstavnici Antiohijske crkve, Albanske pravoslavne crkve i bugarski egzarh Stefan sa delegacijom. Proslava i kongres su trajali od 8. do 18.7.1948. Srpski patrijarh Gavrilo nazvao je ovaj skup u svom govoru „Svepravoslavnim saborom“. Na kongresu se raspravljalo o odnosu Vatikana prema pravoslavlju u poslednjih trideset godina, stavu Pravoslavne crkve prema ekumenskom pokretu, mogućnostima da Pravoslavna crkva prizna anglikansko rukopoloženje i pitanjima kalendara. Prvoj tački posvećena je najveća pažnja i predmet je razmatran u nekoliko referata. Na konferenciji je usvojen „Apel hrišćanima celog sveta“ u kome su politički tonovi bili dominantniji od verskih. Mada je rezolucije donete na kongresu potpisala većina učesnika i iako su one predstavljale zajednički stav lidera pravoslavlja, predstavnici iz Istanbula i Grčke nisu ih potpisali. Veze sa Istanbulom su se pogoršavale iz više razloga (položaj pravoslavnih crkava u Poljskoj i Čehoslovačkoj, izbor bugarskog egzarha za patrijarha itd), ali ključni je bio taj što su grčke crkve odbijale da prihvate vođstvo Moskve. Predstavnici RPC su negirali više puta da Patrijaršija u Moskvi ima nameru da potčini ostale pravoslavne crkve tvrdeći da su to obične klevete Vatikana. Tokom same konferencije, i patrijarh srpski Gavrilo je smatrao za potrebno da kategorički porekne priče da su slovenske pravoslavne crkve „političke lutke SSSR-a“ i da RPC teži da ih stavi pod svoju jurisdikciju. Na završnom plenarnom zasedanju, 17. jula, patrijarh Gavrilo je podneo predstavku sa predlozima za održavanje jedinstva i ravnopravnosti autokefalnih pravoslavnih crkava, koja je u celini primljena. Na kraju zasedanja, bugarski egzarh Stefan je predložio da se svim narodima sveta uputi poziv protiv atomske bombe, potpaljivača rata, imperijalista itd. Patrijarh Gavrilo je odbio da potpiše ovu rezoluciju, a kao razlog je naveo da je to čisto političko pitanje koje ne spada u kompetenciju savetovanja. Радмила Радић, Живот у временима. Патријарх Гаврило Дожић (1881-1950), стр. 510-539.
  56. Протојереј-ставрофор др Радомир В. Поповић, Будући Свети и велики сабор Православне Цркве, Православље.
  57. Политика, Borba, 20.9, 7.10.1961.
  58. Srpska pravoslavna crkva postaje 1965. član Svetskog saveta crkava (WCC) u Ženevi a 1968. na Skupštini u Upsali patrijarh German je izabran za predsednika SSC-a.
  59. Towards the “Eighth” Ecumenical Council, First Pre-Synodal Pan-Orthodox Conference Held.
  60. Daniel Patafta, “Ekumenska gibanja u Hrvatskoj neposredno nakon Drugoga vatikanskog koncila”, Bogoslovska smotra, 84 (2014) 4, 851-879.
  61. Potpredsednik Savezne komisije za verske poslove (SKVP), M. Radulović, vodio je sa episkopom SPC, Vasilijem, 4.10.1963. razgovor o učešću delegacije SPC na Svepravoslavnoj konferenciji na Rodosu. Episkop Vasilije je rekao da je Grčka crkva tom prilikom zauzela nepomirljiv stav prema Vatikanu. Konferencija je radila dva dana, 27. i 28.9. a prisustvovali su joj delegati deset pravoslavnih crkava. Grčka crkva nije na Rodos poslala zvaničnu delegaciju. Ruska pravoslavna crkva je predložila da se na Koncil pošalje jedna zajednička delegacija, koja bi predstavljala sve crkve, ali za taj predlog su glasale samo delegacije pravoslavnih crkava iz Istočne Evrope (ruska, bugarska, rumunska i čehoslovačka), dok je ostalih šest delegacija bilo protiv. Antiohijska delegacija je predložila da se ostavi mogućnost svakoj crkvi da sama odluči da li će slati posmatrače, pod uslovom da oni budu iz redova nižih klirika i teologa svetovnjaka. Ovu odluku su usvojili svi. Na insistiranje Ruske pravoslavne crkve odlučeno je da se preko Vaseljenskog patrijarha pokrene pitanje kontakata pravoslavnih crkava i Vatikana na najvišem nivou, ali na ravnopravnoj osnovi. Радмила Радић, Држава и верске заједнице 1945-1970, Београд, 2005, стр. II/477.
  62. Patrijarh German je, na sugestiju Savezne komisije za verske poslove, nekoliko puta nudio da bude domaćin ovakve jedne konferencije ali su njegovi predlozi sve do 1966. bili ignorisani. Kada je konačno predlog prihvaćen u SKVP je načinjena zabeleška o pripremama u kojoj je konstatovano da među pravoslavnim crkvama postoje dve struje među kojima dolazi do sukoba interesa. Na jednoj strani su bili carigradski patrijarh, Grčka crkva i neke crkve na Bliskom i Srednjem Istoku. Drugu struju činili su moskovski patrijarh i pravoslavne crkve u Istočnoj Evropi. SPC je potpuno u skladu sa politikom nesvrstanosti koju je Jugoslavija vodila, trebala da zauzima centralno mesto i nezavisan položaj. Sve pravoslavne crkve su pozvane da pošalju svoje predstavnike. Za organizaciju i doček učesnika konferencije bio je zadužen episkop šabačko-valjevski Jovan Velimirović. Održavanje konferencije imalo je i vrlo pragmatičan značaj za unutrašnju upotrebu. Kada je počela priprema u proleće 1966. očekivao se završetak pregovora sa Vatikanom, pripreman je negativan odgovor u vezi sa izgradnjom svetosavske crkve, mnoga imovinska pitanja za koje je SPC bila zainteresovana nisu bila rešena, a i otvoreno pitanje u vezi sa Makedonskom pravoslavnom crkvom moglo je da izazove nezadovoljstvo u SPC. Konferencija je po mišljenju državnih organa bila način da se smire duhovi. Troškove konferencije trebalo je u potpunosti da snose državni organi, ali je patrijarh u nekoliko navrata morao da interveniše da se troškovi u potpunosti isplate SPC. Радмила Радић, Држава и верске заједнице 1945-1970, Београд, 2005, стр. II/478.
  63. Јеромонах др Јустин Поповић, „О првој Предсаборскоj конференцији у Шамбезију“, Свеправославни сабор. Богословски допринос Српске православне цркве, Светигора, Београд, 2016, стр. 183-191.
  64. Ruska pravoslavna crkva je prema podacima iz 2010. imala 207 episkopa pod svojom jurisdikcijom (pominje se broj i od 368 episkopa) i oko 150 miliona vernika. Carigradska patrijaršija ima 125 episkopa pod svojom jurisdikcijom i oko 5 miliona vernika. Postoje nesporazumi oko izvesnih pitanja između Ruske pravoslavne crkve i Carigradske patrijaršije koji su 1996. godine doveli i do prekida evharistijskog opštenja a povodom rešenja statusa Crkve u Estoniji. Carigradska Patrijaršija je jednostrano stvorila takozvanu Estonsku apostolsku crkvu bez obzira što je ona bila sastavni deo kanonske teritorije Ruske pravoslavne crkve. Sporazum je ipak postignut 2008. u Carigradu. Towards the „Eighth“ Ecumenical Council from The Orthodox Word, Nov-Dec. 1976 (71), 184-195; Доклад Святейшего Патриарха Кирилла на Архиерейском cовещании 2 февраля 2010 годаhttp://www.patriarchia.ru/db/text/1061651.html (20.6.2016); Русская церковь объединяет свыше 150 млн. верующих в более чем 60 странахмитрополит Иларион, http://www.interfax-religion.ru/?act=news&div=39729 (20. 6. 2016); Протојереј-ставрофор др Радомир В. Поповић, Будући Свети и велики сабор Православне Цркве, Православље, 24. октобра 2013 (20.6.2016).
  65. InterOrthodox Cooperation in the Preparations for a Holy and Great Council of the Orthodox Church, 03.11.2011, https://mospat.ru/en/2011/11/03/news50923/ (19.6.2016).
  66. Problem dijaspore je bio među najvažnijim, jer je uticao na konkretne potrebe miliona pravoslavnih vernika koji su se našli u stranim zemljama kao rezultat masovnog preseljenja u drugoj polovini 20. veka. Oni žive u oblastima koje ne pripadaju kanonskoj teritoriji bilo koje lokalne pravoslavne crkve u Severnoj i Južnoj Americi, Zapadnoj Evropi i Australiji. Episkopi i sveštenici iz raznih pravoslavnih crkvava takođe su prešli u ove regione. S vremenom, novi episkopi i sveštenici su tamo zaređeni. Oni su razvili misionarsku službu u svom lokalnom ne-pravoslavne okruženju, što je rezultiralo pojavom brojnih sveštenika iz redova bivših protestanata i katolika. Takva situacija razvijala se ne sasvim u skladu sa crkvenim kanonima, jer je jedan te isti grad imao više pravoslavnih episkopa iz različitih jurisdikcija. Tokom dužeg perioda, život pravoslavnih u dijaspori zahtevao je potrebu da se reše brojne kontradiktornosti između crkava. Ruska pravoslavna crkva je tako dala autokefalnost Pravoslavnoj crkvi u Americi 1970. Carigradska patrijaršija je sa druge strane, na osnovu tumačenja kanona 28. Četvrtog vaseljenskog sabora, insistirala na svom pravu da snosi dominantnu odgovornost za pastirsku brigu nad celom pravoslavnom dijasporom. Ovaj stav deli nekoliko grčkih crkava. Ovo pitanje je više puta bilo na dnevnom redu na sastancima 1990, 1993. i 1995. godine. Na Trećoj pripremnoj konferenciji za Veliki sabor, novembra 1993. u Šambeziju raspravljano je o pitanju pravoslavne dijaspore. Usvojeni su dokumenti „Pravoslavna dijaspora” i „Autokefalija i način njenog proglašenja”. Oba dokumenta potpisali su članovi delegacije SPC, episkop bački Irinej Bulović i jeromonah, kasnije episkop braničevski, Ignjatije Midić. Ovaj slučaj je izazavo burne reakcije u domaćoj javnosti jer je shvaćen kao čin predaje dijaspore SPC u ruke Carigradske patrijaršije. Na četvrtoj Predsaborskoj svepravoslavnoj konferenciji 2009. SPC su predstavljali episkopi bački Irinej i umirovljeni zahumsko-hercegovački Atanasije u pratnji sveštenika Gaja Gajića i Vukašina Milićevića, kao konsultanata. Postignut je dogovor da je trenutno nemoguće iz više objektivnih razloga primeniti na pravoslavno rasejanje poznato kanonsko načelo „jedan episkop u jednom gradu“. U skladu sa predloženim rešenjem ustanovljene su konferencije episkopa u različitim regionima dijaspore da okupe sve kanonske pravoslavne episkope jedne oblasti. Ove konferencije funkcionišu od 2010. godine u 12 područja: Severna i srednja Amerika; Južna Amerika; Australija, Novi Zeland i Okeanija; Velika Britanija i Irska; Francuska; Belgija, Holandija i Luksemburg; Austrija; Italija i Malta; Švajcarska i Lihtenštajn; Nemačka; Skandinavske zemlje; Španija i Portugalija. Inter-Orthodox Cooperation in the Preparations for a Holy and Great Council of the Orthodox Church, 03.11.2011, https://mospat.ru/en/2011/11/03/news50923/ (19.6.2016).
  67. Pitanje crkvene autonomije je ušlo u širi spisak tema budućeg sabora 1961. Međupravoslavna pripremna komisija je u decembru 2009. razmatrala pitanje ko ima pravo da jednu novu Crkvu proglasi autonomnom, kakva je uloga Majke Crkve u tome, kako u istoj stvari učestvuju ostale Pravoslavne Crkve. Pitanje sticanja crkvene autokefalije se potpuno razlikuje od pitanja crkvene autonomije, jer autokefalna Crkva postaje član porodice pomesnih crkava i zato je njen nastanak predmet staranja svih crkava. Na petoj Svepravoslavnoj konferenciji održanoj 2015. SPC su predstavljali mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i episkop bački Irinej i protojerej Gajo Gajić. Glavna tema bila je konačna procena i usvajanje predloženog teksta o crkvenoj autonomiji i načinu njenog proglašavanja, koji je pripremila Međupravoslavna komisija 2009. godine.

    Pripremna saborska komisija je u Šambeziju 1993. raspravljala o autokefaliji. Usvojen je opšti zaključak po kojem svaka Crkva može, ako su se stekli potrebni uslovi, jednom svom delu dodeliti autokefaliju. O učinjenom se obaveštava Carigradska Patrijaršija koja o tome obaveštava sve autokefalne pomesne Crkve da daju svoju saglasnost. Istovremeno, Carigradska patrijaršija izdaje Tomos o autokefaliji koji potpisuju patrijarh i poglavar Majke Crkve, a poželjno je i svi ostali poglavari. U Šambeziju se od 22. do 26. februara 2011. godine sastala Međupravoslavna pripremna komisija Velikog Sabora pravoslavne crkve. Međupravoslavna komisija je imala za predmet rada dovršenje proučavanja pitanja autokefalije i načina njenog proglašenja. Posle duge diskusije po ovom pitanju nije postignuta jednoglasna odluka. Budući da, prema važećem Pravilniku, odluke treba da se donose jednoglasno, saglasnost po pitanju autokefalije i načina njenog proglašenja nije postignuta i ono ostaje još uvek nedovršeno. Međupravoslavna pripremna komisija, Šambezi, 21. do 26. februara 2011, Saopštenje, 28 veljača 2011, http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=443%3Asaoptenje-meupravoslavne-pripremne-komisije&Itemid=76&lang=hr (20.6.2016); Протојереј-ставрофор др Радомир В. Поповић, Будући Свети и велики сабор Православне Цркве, Православље, 24. октобра 2013. (20.6.2016).

  68. Međupravoslavna pripremna komisija Velikog Sabora pravoslavne crkve iz februara 2011. imala je za predmet rada između ostalog i pitanje pravoslavnih diptiha (liste po kojoj se vrši spominjanje poglavara pomesnih crkava na Sv. Liturgiji, prilikom zvaničnih susreta, itd; pravilo je da u počasnom redosledu najpre idu četiri stare patrijaršije: Carigrad, Aleksandrija, Antiohija i Jerusalim, zatim Ruska pravoslavna crkva, a potom ostale crkve zavisno od vremena kada su stekle autokefaliju) odnosno ispitala je njegove različite kanonske i eklisiološke aspekte i jednoglasno izrazila mišljenje da se nameće obaveza da u budućnosti budu sačinjeni jedinstveni diptisi u Pravoslavnoj crkvi, kao opipljiv izraz njenog jedinstva. Ispitane su molbe Poljske i Albanske crkve o njihovom ujednačenom rangiranju u diptisima svih autokefalnih pravoslavnih crkva, po kojoj Poljska crkva prethodi Albanskoj crkvi (Poljsku pravoslavnu crkvu neki diptisi smeštaju na dvanaesto a drugi na trinaesto mesto, u prvom slučaju pre a u drugom posle Albanske crkve); Komisija je ispitala i molbe: Gruzijske crkve o njenom uzdizanju na šesto mesto u diptisima svih pravoslavnih crkava (Gruzijska crkva u većini diptiha nalazi se na devetom mestu ali neke crkve je smeštaju i na šesto mesto); Kiparske crkve o njenom uzdizanju na više mesto u diptisima (Kiparska pravoslavna crkva smatra da u diptihu treba da ima mesto ispred Gruzijske patrijaršije, Srpske, Rumunske i Bugarske crkve); kao i primetno razlikovanje u diptisima nekih crkava, koje se odnosi na obuhvatanje crkava koje nisu svepravoslavno priznate kao autokefalne (na pr. Pravoslavna crkva u Americi). Komisija je utvrdila nemogućnost iznalaženja jednoglasno prihvatljivog rešenja u pogledu ovih pitanja. Međupravoslavna pripremna komisija, Šambezi, 21. do 26. februara 2011, Saopštenje, 28 veljača 2011, http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=443%3Asaoptenje-meupravoslavne-pripremne-komisije&Itemid=76&lang=hr (20.6.2016).
  69. Pitanje kalendara je razmatrano 1971, 1976. i 1982. godine. Inter-Orthodox Cooperation in the Preparations for a Holy and Great Council of the Orthodox Church, 03.11.2011, https://mospat.ru/en/2011/11/03/news50923/ (19.6.2016).
  70. Pitanje posta je proučavano tokom zasedanja Pripremne komisije 1971. a zatim i 1982. i 1986. i usvojeno je opštepriznato učenje crkve o postu, uz objašnjenje načina na koji treba da sledi primena u pastoralnoj praksi danas. Inter-Orthodox Cooperation in the Preparations for a Holy and Great Council of the Orthodox Church, 03.11.2011, https://mospat.ru/en/2011/11/03/news50923/ (19.6.2016).
  71. Kanonske bračne smetnje je proučavala Međupravoslavna pripremna komisija 1971. Svepravoslavna predsaborska komisija je razmatrajući pitanje bračnih smetnji i zabrana 1982. uglavnom usvojila odluke donete 1971. Inter-Orthodox Cooperation in the Preparations for a Holy and Great Council of the Orthodox Church, 03.11.2011, https://mospat.ru/en/2011/11/03/news50923/ (19.6.2016).
  72. Pravoslavna predsaborska konferencija je 1986. pripremila jedan tekst o ovom pitanju koji je kasnije pretrpeo brojne izmene. Ruska pravoslavna crkva je 1997. razmatrala pitanje ekumenizma i svog ostanka u tom pokretu. Ista pitanja pokrenuta su 90-ih godina i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi gde su antiekumensti bili veoma uticajni. Godine 1974. arhimandrit Justin Popović objavio je u Grčkoj knjigu uperenu protiv ekumenizma a 1975. jedan od tada vodećih srpskih teologa, arhimandrit Atanasije Jeftić, učenik arhimandrita Justina Popovića, govorio je na ekumenskim konferencijama protiv međuverskih molitvi. Na sličan način pisao je 1971. i profesor beogradskog Bogoslovskog fakulteta Dimitrije Bogdanović, izražavajući strah da se radi o nekakvoj podvali Rimokatoličke crkve. I dalje je ostalo otvoreno pitanje načina funkcionisanja tela i organa Svetskog saveta crkava i zajedničkih molitvi sa inoslavnima. Протојереј-ставрофор др Радомир В. Поповић, Будући Свети и велики сабор Православне Цркве, Православље, 24. октобра 2013. (20.6.2016).
  73. Episkop šumadijski dr Sava Vuković predstavljao je Srpsku pravoslavnu crkvu u komisiji za pripremu Velikog sabora pravoslavne crkve u Ženevi (1979-1991).
  74. Протојереј мр Гајо Гајић, н. д., стр. 163-177.
  75. Свеправославни сабор. Богословски допринос Српске православне цркве, Светигора, Београд, 2016, стр. 5-107; The Preparation of the Holy and Great Council: A Summary, https://www.orthodoxcouncil.org/preparation-of-a-council-a-history (21.6.2016).
  76. Јелена Чалија, Бугари неће на Свеправославни сабор на Криту, 07.6.2016. http://www.politika.rs/scc/clanak/356681/Bugari-nece-na-Svepravoslavni-sabor-na-Kritu (22.6.2016).
  77. The Georgian Orthodox Church will not take part in The Pan-Orthodox Council, 11.6.2016, https://mospat.ru/en/2016/06/11/news132881/ (22.6.2016).