Nema poraza za Vučića zato što je svaki poraz za njega pobeda. Hajde što će državu ostaviti u ruševinama jednom kada ode/padne/bude svrgnut s vlasti. Srpski jezik više neće biti upotrebljiv posle njega. Možete reči tog jezika pisati ćirilicom, latinicom, binarnim kodom… čime god hoćete, naprosto im neće biti pomoći. Vučić ih je ispraznio od smisla i one više ništa ne znače. Pravila lepo kažu kako se glasa u Skupštini UN-a, ali Vučić je izmislio svoja pravila i proglasio pobedu. (Kao onomad Milošević posle sporazuma – čuješ, „sporazuma“ – u Kumanovu.)
Pri tom, da odmah sve bude jasno – ja ne mislim da je usvojena Rezolucija o Srebrenici u Skupštini UN-a poraz za Srbiju. (Moglo bi se, naprotiv, spekulisati o tome da li je to poraz za UN. Jer, pobogu, zar nije bilo preče da se nešto kaže o iživljavanju vojske Izraela nad Palestincima u Gazi. Taj svet u Gazi nestaje, biva uništen pred našim očima, a skupština UN-a o tome ćuti. Koliko god Rezolucija o Srebrenici bila na mestu, a sasvim je na mestu, kontekst u kome je doneta čini je manje vrednom, nažalost.)
Mimo zagrade/ograde koju smo podigli, ta rezolucija čini samo dobro Srbiji. Opominje nas da s Vučićem na čelu srljamo pravo u nove zločine. I poziva nas da se priberemo i urazumimo, kako bismo taj novi pad u varvarstvo nekako ipak zaustavili. Tako to izgleda kada se gleda spolja. Ali, unutar Srbije, nema više reči kojima se to može izraziti. Kao što je prisvojio državu, Vučić je pod svoje uzeo i sam jezik. Svi redom objašnjavaju da ne postoje genocidni narodi, a on uporno ponavlja – hoće da „nas“ naprave genocidnim. Svi kažu da krivi mogu biti samo pojedinci, a on uporno ponavlja da hoće da okrive „narod“.
Iz čega sledi vučićevski jednostavan izvod – ako je u Srebrenici bio genocid onda su „Srbi“ genocidni i kriv je čitav „narod“. Ali, ako nije kriv ceo „narod“, a ne može biti kriv, i ako „Srbi“ nisu genocidni, a nijedan narod nije genocidan, onda nije bilo ni genocida u Srebrenici, a to je jedino što se kaže u Rezoluciji. Tako je prosto vučićevsko rezonovanje – Rezolucija laže, genocida nema. Sve što je bio smisao Rezolucije, Vučić je obesmislio. Rezolucija kaže da se ne sme poricati genocid u Srebrenici; Vučić ga je porekao usred Skupštine UN-a. Rezolucija kaže da je njen smisao da se među susedima na Balkanu održi krhki mir; Vučić ju je trenutno iskoristio za najavu i potpirivanje novih sukoba.
Pokušaj da se to sad racionalizuje, da se objašnjava da sve to on radi i govori u svrhe tekuće kampanje za lokalne izbore – nema nikakvog smisla. Koji god da su njegovi razlozi (a ja bih rekao da je kod njega uvek reč o bežanju od odgovornosti za devedesete i stvaranju osnova za nekažnjivost za nova kriminalna dela), posledice će pogoditi redom sve nas. Moramo prestati da ga proučavamo, objašnjavamo, tobože razumemo – umesto toga fokus mora biti na štetu koju pravi svuda oko sebe. S njim na čelu, Srbija nema nikakve šanse da se podigne iz varvarstva.
Ko je hteo, mogao je juče u Skupštini UN-a da vidi taj strašni raskorak između domaće kriminalne prošlosti i Vučićevog rada na njenom veličanju. Tako nešto je moguće samo ako za sebe prigrabite isključivo pravo da tumačite svet i reči koristite nezavisno od njihovog značenja, to jest uprkos tom značenju. Drugim rečima, ako ste siledžija koji na raspolaganju ima sve legalne i nelegalne poluge sile. Ali, čim izađete iz svog zabrana, kao što je to učinio Vučić kada se našao u Skupštini UN-a, vidi se sva vaša nemoć. Vučić može nama da otima jezik, kao što nam je oteo državu; ali ne može to da radi drugima usred UN-a. Otuda taj epohalni moralni slom koji smo juče gledali.
Da je Bog uslišio Porfirijeve molitve i zaista dao Vučiću mudrost (snaga i odlučnost su tu čisti višak), Vučić bi po usvajanju Rezolucije zahvalio Skupštini i svima koji su glasali za nju, obećao da će dati sve od sebe da se poštuju njene odredbe i konačno podsetio da ga na iste stvari obavezuje i Deklaracija o Srebrenici Skupštine Srbije iz 2010. (A onda bi eventualno zaključio – pošto smo ovo rešili, hajde da vidimo šta ćemo sa zločinima Izraela nad Palestincima.) Nema Vučić tu pamet, a ni hrabrost. Ali, nije samo to: iako je otputovao u Njujork, iako je sedeo u Skupštini UN-a, Vučić se u stvari nije pomerio iz Srbije. On tu nesrećnu Srbiju vuče svuda sa sobom (i bruka je), jer se jedino u Srbiji, gde je sve pod njegovom kontrolom, oseća sigurno (i nekažnjivo).
Kada se ogrnuo zastavom Srbije, kada se izgrlio sa … (ma, ko da je bitno kako se zove), Vučić to nije radio iz ljubavi prema zemlji i narodu. On se ponašao kao malo dete koje svuda za sobom vuče ćebe, pelenu, bilo kakvu krpu da bi se osećalo sigurno. Niko normalan ne bi se ponašao kao on što se ponašao u UN-u; čak ni on sam se ne bi tako ponašao da je sebi hteo da objasni gde se nalazi i da to prihvati. Umesto toga, on je poneo zastavu da bi se tamo osećao kao kod kuće – što kod njega znači samo jedno: mogu da radim šta hoću, da kažem šta hoću i da izigravam budalu koliko hoću. Samo zato smo ovde imali i direktan prenos inače krajnje nezanimljivog zasedanja Skupštine. Samo u očima gledalaca režimskih medija Vučić u Skupštini UN-a nije izgledao kao nesposobni cirkuzant.
A što je zaogrnuta zastavama sedela i čitava vlada u Beogradu? Prvo, zato što im je tako naređeno. Drugo, zato da bi se daleki Vučić osećao – recimo to još jednom – kao kod kuće. (Neobično je kada u 21. veku gledamo očigledne manifestacije magijskog mišljenja.) I treće, zato što umotani u zastave, svi oni, s Vučićem na čelu, zaista sebe hoće da predstave kao narod. To se ponekad radi u pozorištu. Recimo da bi se to moglo opisati kao performativni učinak simbola. Ali, pozorište je fikcija, upotreba simbola u pozorištu je naprosto deo konvencije. Niko normalan u stvarnom svetu ne bi rekao – evo, zaogrnuo sam se zastavom, ja sam narod. Niko normalan izvan Srbije, naravno. U Srbiji izgleda da je malo ko ostao normalan, ako članove vlade zaogrnute u zastave nije sramota da tako sede pred žiteljima Srbije.
U proteklim nedeljama, oni su „Srbe“ sasvim izludeli pričom o kolektivnoj krivici i kolektivnoj genocidnosti. To je bila priprema za inače sumanuto zaogrtanje u trobojne krpe. Na takav gest treba odgovoriti, ako je ostalo barem nešto zdrave pameti: možete ih nositi na ramenima, ljubiti ih i gnječiti u šakama, ali zastave ne mogu promeniti ništa na stvari: „narod“ nije i ne može biti genocidan, ali vi – jeste.
Peščanik.net, 24.05.2024.
SREBRENICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Lopovske institucije - 02/07/2024
- Beograd – zabranjeni grad - 28/06/2024
- Leteći cirkus Aleksandra Vučića - 25/06/2024
