Klecaju vam kolena? Škripe kukovi? Ništa zato. Država (to sam ja) izvukla je iz svoje neiscrpne utrobe i „dobrote“ nedostajuće zglobove. Nema više lista, nema više čekanja.
Spremam bolničku torbu kao da je vojnička. Mobilni, pun fotografija. Napredak koliko nezadrživ, toliko i štedljiv. Sve staje u pločicu mobilnog telefona. Hartija je stvar minulih vekova. Krvne slike, snimci, rezultati pregleda, sve je na dohvat tastature. Od stvarnih predmeta, nešto veša, kafa, poneki slatkiš.
Bolnica. Čekamo u urednom polukrugu, papir ipak. Reversi, depoziti. Zamorena rodbina nas hrabri, obeshrabrena već samim čekanjem.
Liftovi? Da, nema još teleportacije u našim bolnicama. Zlatno je, ne dijamantsko doba. Prašina umesto pepela.
Na kratko, čovek ostaje sam sa bolešću, odlažući ipak suočenje opažanjem.
Nenadano, iako nisam bila u vojsci, osećam se odista u dobro poznatom okruženju. Olupani i nestabilni noćni ormarići. Stvarno, ne smeta mi ni malo ta nasleđena otrcanost. Ni metalni kreveti oguljene višekratno nanošene farbe. Čak ni krevet preprečen preko premalene sobe koji uspešno zaprečava pristup kupatilu.
Sama u sobi! Cunjam po kupatilu. Dobro! Prozor se uspešno otvara i zatvara. Venecijaneri, doduše, svaki drugi put ispadaju, ali zato se lako vraćaju na mesto. Lep bolnički park, raskošno obojen ranim zalaskom crvenog sunca.
Opet idem na operaciju! Snažno sećanje na bol, na bol. Nespretno batrganje umesto hodanja. Neshvatljivo zadovoljstvo što je pogled sa klozetske šolje i dalje nestvarno crveno lep. Duboko uvučen dim cigarete i iluzija jednog od onih čarobnih zimskih predvečerja. Čak je i vazduh kroz otvoren prozor oštar i pun mirisa koji podseća na planinu.
A da prizor liči na bajku u Beogradu, u Srbiji, u staroj olupanoj bolničkoj zgradi, da na to zaliči meni starici, koju dok krišom puši na klozetskom prozoru, sutra na Dan Republike, čeka operacija bolno iskrivljenog natečenog zgloba?
Alchajmer ili demencija ili samo balkanska imaginacija? Imagining the Balkans. Imaginarne scene, imaginarna operacija. Ne, operacija je stvarna bez balkanizama. Zato treba produžiti uživanje u ovoj večeri.
Iz daleka muklo i snažno čuje se „Daaaj nam Sunca“. Kad beše? 1969, „Kosa“.
Sutradan stiže mi cimerka. Mlada, živahna i izbegla iz okruženja bolnih zapevki koje su prešle u naricanje. Iza svega o čemu razgovaramo ipak je operacija. Isti zglob, ista noga.
Pred odvoženje, moj hirurg štedljivog osmeha. Autoritet i jasna obrazloženja. Operacija traje.
Vratila sam se u stvarnost. Treba da sam na intenzivnoj nezi. Jeste, zaista intenzivan hodnik, dugačak, prohladan. U redovima mi, operisani na uzanim kolicima. Okrenuti smo ka bestraga dugom pultu kojim rukovodi umorna doktorka. Ljubazni stažisti oko pulta, oko nas na kolicima. Najzad Balkan! Stvarno sam došla kući. Čujem cimerkin glas, ona mene ne. Radna akcija usađenih kukova i kolena.
Gde i kad ono beše moja radna akcija? Savski nasip 1967. Norme lopata.
Bolničari i sestre žurno nas razvoze. Liftovi, odeljenja, sitna sudaranja, truckanja. A operacija, e ona je iza nas. A razmestili su nas na prava mesta, tamo gde smo i pre bili. Infuzije, braunile, svašta protiv bolova nameštanja bolnih udova.
Hvatam se za mobilni. Ne znam kako uspevam, ali stvarno čujem:
„Imagine all the people
Sharing all the world.“
U bolnici, usred Balkana, u strašnom vremenu masovnog ubijanja i ratnih zločina u čitavom svetu, u nesrećnoj razbijenoj Srbiji – Imagine.
Može – tek posle radikalne operacije. Može – kad/ako dođemo svesti.
Može – ali bez balkanizama.
Ozbiljno planirana i zaista radna akcija.
Peščanik.net, 03.12.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)
- Uvrede i cenzura - 09/07/2026
- Uslovna sloboda - 04/07/2026
- „Dosoljavanje“ je legalno i legitimno! - 03/07/2026
