„Ako želite da budete veliki političar, potrebne su vam velike nevolje; male nevolje su za male političare.“ To je izjavio Nikola Sarkozi 2018. kad je priskočio da brani svog štićenika Žeralda Darmanena – danas Makronovog ministra pravde – koji se u to vreme suočavao s nekoliko optužbi za silovanje. U skladu sa svojom veličinom, Sarkozi se udobno smestio među velikane Pete republike. Prošlog četvrtka, bivši predsednik pojavio se pred pariskim krivičnim sudom da bi čuo presudu u svom suđenju za korupciju. Optužen je da je od Libije u vreme Moamera Gadafija uzeo milione evra – možda čak 50 – da bi finansirao svoju predsedničku kampanju 2007.
Postupak je bio izuzetno obiman: više od decenije istraživanja, 13 optuženih, među njima i bivši šef države, tri njegova ministra i nekoliko posrednika na visokim položajima. Izricanje kazne pratila je povelika gomila: dve dupke pune sudske dvorane, a oni koji u njih nisu ušli mogli su da prate sesiju u trećoj sali na džinovskom ekranu. Sarkozi je sedeo među optuženima, pored svog prijatelja iz detinjstva i bivšeg ministra za nacionalni identitet Brisa Ortfea; iza njih, na klupama za publiku, sedeli su Sarkozijeva supruga Karla Bruni i njihova tri sina, među njima i Luj, koji ima dvadeset i neku godinu, diplomirao je na Njujorškom univerzitetu i sad je zvezda francuske populističke desnice u usponu. Preko puta su sedeli predstavnici libijske države kao oštećena strana, zajedno s nekoliko antikorupcijskih nevladinih organizacija i porodicama žrtava na letu UTA 772 (rušenje tog aviona nad pustinjom Tenere pripisuje se Gadafijevim obaveštajnim službama). Upadljivo je bilo odsustvo Zijada Takijedina, fiksera koji je dugo optuživan kao glavni sprovodnik libijskog novca u Sarkozijev krug. Ali on je dva dana ranije umro u Tripoliju, u Libanu, gde se sklonio od hapšenja. „Mučna koincidencija“, primetio je sudija.
Izrečene kazne su bile teške. Aleksandar Žuri, francusko-alžirski biznismen, mešetar koji je nekad važio za nedodirljivog, osuđen je na šest godina zatvora, s trenutnim izvršenjem kazne. Sarkozi je dobio pet godina, s odloženim izvršenjem: u zatvoru će morati da se pojavi najkasnije za nekoliko nedelja, mada bi zbog svojih godina (70) mogao imati pravo na poseban tretman, o čemu će se odlučivati za šest meseci u žalbenom postupku. Presuda na približno 400 strana svakako predstavlja prekretnicu. Sarkozi je optužen za zločinačku zaveru; sud je potvrdio da je između 2005. i 2007. njegovo okruženje održavalo tajne veze s libijskim režimom. Ali bivši predsednik je oslobođen optužbe za nezakonito finansiranje svoje kampanje: mada su istražitelji otkrili sumnjive tokove novca iz Libije, nisu uspeli da dokažu da je taj novac stigao do bivšeg predsednika. Sud je odbacio i dokument koji je dugo bio najvažniji u tom slučaju – navodnu belešku Gadafijevog ministra spoljnih poslova Muse Kuse, iz decembra 2006, gde stoji da je Sarkoziju obećano 50 miliona evra za kampanju. Taj dokument, koji je prvi put objavio Mediapart 2012, navodno je bio nađen u gomili Takijedinovih ličnih papira koje je štampi dostavila njegova bivša žena.
Francuski mediji su se prema ovom slučaju odnosili kao prema moralnom pozorišnom komadu o Sarkozijevoj pohlepi. Svakako se može mnogo šta reći o novcu i čoveku s nadimkom „srebroljubivi predsednik“, koji se ovog proleća na saslušanjima pojavljivao s elektronskom nanogicom koja mu je određena na suđenju za trgovinu uticajem. Ali ova epizoda nije samo priča o njegovoj korumpiranosti: omogućava nam da naslutimo kako francuski politički život funkcioniše već pola veka. Značajno je to što se presuda oslanjala na razliku između Sarkozijevog ponašanja pre i posle izbora. Osuđen je za nastojanje da preko libijskih veza obezbedi sredstva za predsedničku trku iz 2007, kad je žestoko suparništvo poljuljalo njegove izglede da pristupi partijskoj blagajni, ali raskošni prijem koji je priredio za Gadafija – praćen krupnim ugovorima u oblasti odbrane i bezbednosti – tretiran je kao standardna praksa u odnosima s Tripolijem.
Sumnja da se Sarkozi nedolično ponaša nije banula iz vedra neba. Prihodi od prodaje oružja dugo su bili jedna od skrivenih moneta francuske politike. Svaka zemlja koja proizvodi mnogo oružja ima svoje skandale: Lokhid je podmitio strane zvaničnike da kupe njegove avione Starfajter 60-ih i 70-ih godina; u prodaji oružja BAE Sistemsa saudijskoj kraljevskoj porodici (čuveni al Jamama ugovor) posredovao je sin Margaret Tačer; sredstva od prodaje oklopnih vozila Tisen ulila su se u blagajnu Hrišćansko-demokratske unije pod Helmutom Kolom. Francuska se, međutim, posebno isticala. Tokom više od sto godina njen politički život bio je obojen aferama. Danas je stranačka debata velikim delom zasnovana na otkrićima listova Le Canard enchaîné i Mediapart. Dva činioca mogu nam pomoći da objasnimo takvu situaciju u Francuskoj: prvo, neobično stroga pravila finansiranja kampanje (nisu dopuštene korporativne donacije, iznos individualnih priloga i ukupni troškovi kampanje su ograničeni) podstiču traženje paralelnih kanala finansiranja; i drugo, uglavnom samodovoljna industrija odbrane, izolovana od američkog patronata, ostavlja posrednicima i političkim sponzorima slobodan teren za nadmetanje na domaćoj sceni. U tom smislu, libijska afera je vrhunac duže istorije političke borbe za kontrolu skrivenog novca, čiji su najlukrativniji deo upravo ugovori o prodaji oružja. Time je duboko prožeta Peta republika, od De Gola do danas.
***
Politički antagonizmi odražavali su borbu unutar francuskog kapitalizma. Rane posleratne godine bile su doba konsolidovanja odbrambene industrije: u Sjedinjenim Državama takozvana „Poslednja večera“ iz 1993. podstakla je spajanje kompanija Lokhid, Martin i Boing da bi udruženi progutali korporaciju Makdonel Daglas. U Francuskoj, Tompson-CSF, istorijski povezan sa socijalistima i kasnije s Baladurom, suprotstavio se Matri, proizvođaču projektila na čijem je čelu bio Žan-Lik Lagarder, Širakov dugogodišnji saveznik i prijatelj. Ko bude pobedio kod kuće, nosiće trobojku u inostranstvu.
***
Izbori 2017. označili su neku vrstu prekida jer se dugotrajni golističko-socijalistički duopol urušio. Zamenio ga je jedinstven „buržoaski blok“ koji je položio vlast u ruke tehnokratskog državnog aparata, manje ograničenog izbornim ciklusima. I u inostranstvu se pejzaž promenio s povlačenjem Francuske – bar na papiru – iz njenih poslednjih rezervata u Africi, koji su dugo služili kao izložbeni prostor za nacionalnu industriju oružja. Otkad ponovno naoružavanje Nemačke rađa nove šampione u toj delatnosti, koji često rade u tandemu s američkim ugovaračima za odbranu, položaj Francuske kao drugog najvećeg izvoznika oružja u svetu sve je neizvesniji.
Sarkozijevo držanje u četvrtak odražavalo je ponešto od preovlađujuće ambivalencije u francuskim krugovima vlasti. Dok je izlazio iz sudnice pravo u džunglu kamera, izgovarao je petominutni monolog, očigledno pripremljen unapred, u kom se još jednom predstavio kao žrtva političko-novinarske klike. Za čoveka koji se suočava s pet godina iza rešetaka bio je neobično hladnokrvan. Presuda je ozbiljna, ali je njeno izvršenje neizvesno. Njegovo oslobađanje po optužbi za nelegalno finansiranje kampanje i činjenica da sud nije prihvatio takozvani „Kusin memorandum“ koji je objavo Mediapart, ostavili su njegovu odbranu neokrnjenom. Politički gledano, međutim, ta presuda je težak udarac. S obzirom na žalbe koje su već uložene, Sarkozijev podzemni uticaj na desnicu verovatno će ostati prigušen, svakako i zbog Makronovog najverovatnijeg naslednika Eduara Filipa. Ljubazna persona tog štićenika Alena Žipea, poslednjeg širakovca, sušta je suprotnost Sarkozijevom jetkom stilu. Opštepoznata stvar je da su odnosi između njih dvojice otrovni.
Makron je, sa svoje strane, vodio predsedničku trku na programu obnove i neki rani potezi su ukazivali na raskid s prošlošću: na primer, 2018. godine predsednik je odbio je da se pozdravi s Žurijem na prijemu u alžirskoj ambasadi. Nova administracija se distancirala od grubih metoda svojih prethodnika, ali neki izdajnički znaci su ostali. Reč je, pre svega, o Aleksiju Koleru, Makronovoj stalnoj sivoj eminenciji, uglađenom činovniku kome nisu smetali ni Sarkozijeva pohlepa ni Vilpenova sumnjiva poznanstva. Posle osam godina na položaju glavnog sekretara predsedničke palate, on je prošlog proleća smenjen zbog istrage o sukobu interesa u prodaji logističkog oružja Vensana Bolorea MSC-u, italijanskoj grupi koju vode njegovi rođaci po majci. U međuvremenu je imenovan za zamenika direktora i prvog čoveka investicione delatnosti banke Société Générale, koja je nekad usmeravala isplate u tajvanskoj aferi fregate. Što se više menja, to je više isto.
Martin Barnay, NLR Sidecar, 26.09.2025.
Odabrala i prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 02.10.2025.
