Fiktivna kritika nepostojećeg festivala
Bitef se izdvaja od svih renomiranih evropskih pozorišnih festivala po tome što je uspeo, uprkos svemu, da ne razvije svoj nezvanični program. Kad je reč o drugim festivalima uz koje se Bitef decenijama svrstavao, publiku često više privlače njihovi alternativni programi nego dešavanja na glavnim festivalskim scenama. Šta bi, uostalom, bio Edinburg bez svog „frindža“, ili Avinjon bez „off“ festivala? Najzad, nakon gotovo punih šest decenija postojanja tokom kojih je odolevao iskušenjima da podrži i razvije svoj nezvanični program, Bitef je sveden upravo na njega. Posle meseci odlaganja, nagađanja i međusobnih optužbi, sa dosta kašnjenja, odigrao se Blokadni Bitef. On zapravo nigde nije najavljen kao takav. Jednostavno, tokom jedne nedelje odigran je jedan broj predstava u ne-pozorišnim i alternativnim prostorima, koje je sama publika počela da naziva „blokadnim Bitefom“. Koliko je poznato, institucija zvana Bitef ničim nije podržala ove predstave. Zapravo, država Srbija, kao njegova krovna institucija, učinila je sve što je u njenoj moći da suzbije ove performanse, čiji su organizatori i producenti bili, po svemu sudeći, studenti u blokadi.
Ovoga puta, nije bilo govora na otvaranju, niti zvuka gonga kojim se publika poziva na pažnju i tišinu pred početak predstave. Zapravo, prva u ovom malom nizu predstava više podseća na „nevidljivo pozorište“ Augusta Boala nego na festivalski spektakl. Prilikom jednog od okupljanja ispred Palate pravde početkom novembra, u žamoru prisutnih, između skandiranja i zvižduka, počeo je da se izdvaja razgovor između devojke i momka koji su vodili nešto povišenim tonom. Ljudi u njihovoj neposrednoj blizini su se najpre utišali, pa onda počeli da obraćaju pažnju. Da je reč o performansu postalo je jasno kada je treća učesnica počela da se ubacuje sa komentarima. Bez najave, programa, označenog scenskog prostora, kostima i šminke, na osnovu njenih komentara postepeno je postalo jasno da se između nas provlače dijalozi iz komada Korupcija u palati pravde proslavljenog italijanskog dramatičara Uga Betija. Radi se o fragmentima, ne o kompletnoj drami. Ubrzo se prvom tandemu pridružuju još dva para mladih izvođača, koji ležerno razmenjuju dijaloge iz Betijeve drame.
Ovaj komad napisan neposredno posle Drugog svetskog rata oslikava stanje italijanskog sudstva rastočenog korupcijom. Vrlo je jasno, međutim, da cilj neformalne grupe koja je utkala ovu predstavu u protestno okupljanje nije da ponudi alegoriju o srpskom sudstvu, već pokaznu vežbu o uklanjanju korupcije iz ove grane državne vlasti. Komentari u tome imaju ključnu ulogu. Prekidajući dijalog, devojka u običnoj zimskoj jakni objašnjava ne samo o kojem se komadu radi, već i koliko je trebalo vremena i napora da bi se na kraju desila kampanja „čistih ruku“ koja je osamdesetih godina potresla italijansko sudstvo. Kao i sam protest, ovaj performans bio je javni čas iz borbe protiv korupcije. Izvodeći Betijev komad i komentarišući ga u isto vreme, bilo je dovoljno da mladi glumci i glumice ovim jednostavnim gestom uspostave jasnu vezu između zdanja koje se nalazi iza njih i novih građevina koje niču sa one strane Savske ulice, na vodi. Glavna žrtva u Betijevom komadu je Elena, ćerka vrhovnog sudije Vernana, koja se, po razotkrivanju očeve korupcije, baca sa zgrade Palate pravde. Iako uprizoritelji ove prestave ne insistiraju na analogijama između Betijevog komada i Srbije, odnosno italijanskog sudstva iz četrdesetih i srpskog danas, neizbežne su snažne tačke preseka između njih. U trenutku kada Kast, jedan od sudija, zavapi „Njena krv je na mojim rukama! Nisam je ni dotakao, ali ruke su mi krvave“, počinje skandiranje okupljenih koje zaguši predstavu, da bi se ona postepeno utopila u protest iz kojeg je iznikla.
Dok su se učesnici protesta razilazili, pronela se vest da je sledeća predstava zakazana u fiskulturnoj sali Pete beogradske gimnazije pod blokadom. Reč je o izvođenju Čehovljeve „šaljive igre“ Jubilej, koju je grupa valjevskih maturanata premijerno izvela 24. januara 2024, na tridesetogodišnjicu uvođenja programa guvernera NBJ Dragoslava Avramovića, čime je počeo proces zaustavljanja talasa hiperinflacije sa početka devedesetih. Ovde se tek uslovno rečeno radi o festivalskom gostovanju, pošto većina srednjoškolaca koji su postavili Jubilej sada studira u Beogradu. Ova predstava, čija je premijera prošla potpuno neprimećeno, zaslužuje da bude obnovljena i ponovo pokazana publici. U Čehovljevoj dramskoj humoreski, „jubilej“ se odnosi na petnaestogodišnjicu banke uzajamne pomoći u nekom ruskom gradiću. Ali, nije samo to ono što ovo izvođenje čini prikladnim za podsećanje na godišnjicu obuzdavanja hiperinflacije. Valjevski gimnazijalci uradili su nešto što je promaklo mnogo iskusnijim dramaturzima, rediteljima i poznavaocima Čehova. U ovoj verziji, dramolet se ne završava govorom upućenom predsedniku banke Andreju Andrejeviču Šipučinu, i njegovim trabunjanjem „Delegacija… reputacija… okupacija“. Zapravo, tu prava drama tek počinje. O kakvoj „okupaciji“ se radi postaje jasno u nastavku predstave, koji je zasnovan na dramatizaciji jednog od Čehovljevih najranijih objavljenih tekstova. Radi se, naime, o izveštaju sa suđenja izvesnom Ivanu Rikovu i njegovim saradnicima, koji je u kasnu jesen 1884. dvadesetčetvorogodišnji Čehov napisao za Peterburšku gazetu. U pitanju je jedna od najskandaloznijih bankovnih prevara sa kraja 19. veka ne samo u Rusiji, već i u Evropi. Tu se radilo o piramidalnoj šemi koju su organizovali izvesni Rikov i njegovi saradnici i u koju su bili upleteni gotovo svi stanovnici grada Skopina u Rjazanskoj oblasti.
Važnost ove đačke intervencije u Čehovljevu dramaturgiju ne svodi se tek na razotkrivanje dubokih izvora određenih tema u opusu velikog ruskog dramatičara, već na rasvetljavanje strukture korupcije i njenih razmera. U slučaju skopinske piramidalne šeme teško se može govoriti o žrtvama. Tu se pre radi o mreži saučesnika razgranatoj do te mere da na kraju obuhvata čitav grad. Kada je njihova bankarska operacija počela da pokazuje nesolventnost, Rikov i kompanija počeli su da izdaju lažne menice, lutrijske obveznice, pa čak i fiktivne akcije nepostojećeg rudnika uglja. Da bi obezbedili funkcionisanje ove totalne prevare, Rikov i saradnici angažovali su upravnika pošte da presreće telegrame sa izveštajima štetnim po njih, kao i lokalne novine da hvale poslovanje banke. Posebnu metu, navodi Čehov, predstavljali su lokalni manastiri, gde su špekulanti regrutovali učesnike u šemi. Na kraju su se na optuženičkoj klupi našli lokalni šef milicije, sudije, pa čak i lokalni đakon. U interpretaciji valjevskih gimnazijalaca, Nastasija Fjodorovna, kojoj direktor banke pomaže bez nekog vidljivog razloga, nije samo dosadna starica, već aktivna učesnica u bankovnog prevari. Gimnazijalci skopinsku aferu ne uzimaju kao kuriozitet, već kao metod analize lake potkupljivosti njihovih baka i deka, koji se i dan-danas, po naredbi i potrebi, mobilišu da bi pritekli u pomoć svome Rikovu. Svi ti finansijski „projekti“ iz devedesetih – Dafiment, Jugoskandik, Narodna banka SRJ – nisu bili samo mehanizmi pljačkanja građana, već njihovog uključivanja u (para)državni projekat na koji nije stavljena tačka 24. januara 1994, i koji još uvek traje. Mada dalekosežnija od mnogih drugih čitanja Čehova poslednjih decenija, predstava valjevskih gimnazijalaca staje na korak od upitanosti o najpogubnijoj i najrazornijoj strani tog projekta. Ekonomski zločini u Srbiji neodvojivi su od ratnih zločina van nje. Ova „igra“ je sve sem šaljiva: ako na piramidalnoj šemi jednog bankara i njegovih ornih saradnika iz devedesetih i nije izgrađena jedna nova ekonomija, kroz nju je ponikao jedan novi moral, čije pune razmere vidimo tek danas, trideset godina kasnije.
Jedina predstava na ovom neformalnom festivalu koja je već viđena u Beogradu jeste Laža i paralaža Jovana Sterije Popovića u produkciji nezavisne grupe Savamala. Pre dve godine, „scensku instalaciju“ ovog komada postavili su Vesna Popaja i Mikan Jovanović u prostoru restorana Sofa u Beton hali. Najnovije izvođenje, prvo posle premijernog, uprizoreno je u kafeteriji FDU prilikom jednog od redovnih okupljanja studenata petkom popodne. Za razliku od premijerne verzije, ovde nema uglačanog crnog mermera, niklovanog metala, ogledala i digitalnih monitora svih veličina. Radi se, dakle, o novoj verziji ove instalacije izvedenoj u ključu siromašnog pozorišta. To, zapravo, daje više prostora Evi Živanović u ulozi Jelice i Milutinu Adžiću (Aleksa) da dovedu do punog izražaja svoje glumačke kreacije. Ono što se bitno promenilo u odnosu na prvo predstavljanje ove instalacije nisu tek produkcijski uslovi, već čitavo okruženje u kome je laž metastazirala da bi u potpunosti pokazala svoju suštinski nasilnu prirodu. Sa premeštanjem iz ugostiteljske u obrazovnu ustanovu, ovo tumačenje Sterije dobija novo značenje. Pre dve godine primetili smo da „iz perspektive savremene Srbije, izbor profesija u kojima se Sterijin lutajući lažov oprobao više ne izgleda nimalo proizvoljno. Advokat, doktor, učitelj: tokom proteklih godina i meseci, posvedočili smo putevima kojima temeljna laž, na kojoj je zasnovana novomilenijumska Srbija, razara strukture njenih osnovnih institucija kao što su pravo, zdravstvo i obrazovanje. Laganje do ludila: na vrhuncu svog zamaha, Aleksa uzvikuje da će gazda Vujića „toliko lagati, dokle najposle ne izgubi razum“.1 Danas svedočimo punoj razmeri i posledicama tog ludila.
Ovaj nenajavljeni, nefinansirani i, što se tiče gradskih i republičkih institucija kulture, nepostojeći festival priveden je kraju onako kako je i započeo: bez pompe, žirija i nagrada. Čak i bez scene, bar u konvencionalnom smislu te reči. Kao što se pojavio, tako je i nestao, utapajući se u antikorupcijski protest studenata i građana, u njegove ritmove, forme protestnih performansa i – medije. Poslednja predstava, Nečastivi na Bogoslovskom fakultetu rađena po motivima komada Ive Brešana, preuzela je format Zoom teatra, izniklog tokom epidemije korone. Ovaj izbor mogao bi biti shvaćen kao komentar na povratak u školske klupe kroz online nastavu, ali i kao povest o pritiscima sa kojim se suočavaju studenti jedinog fakulteta Beogradskog univerziteta na kome je blokada bila aktivno suzbijana, i na kome su pre svih drugih surovo sankcionisani profesori koji su podržavali studentski zahtev da se sprovede sudska istraga u slučaju brutalnog ubistva korupcijom na novosadskoj železničkoj stanici. Ne treba ni pominjati da se simbolika ove predstave ne ograničava na lokalne probleme beogradske Bogoslovije, već se odnosi na SPC kao jednu od najuticajnijih institucija u državi, koja je dobrovoljno pristala da služi kao poluga režima.
Ako početkom ove godine nije bilo neobično videti ljude kako na javnim mestima plaču zagledani u mobilne telefone, pretpostavljam da smo ovog novembra, bar na par sati, mogli da susretnemo zabezeknuta lica pogleda prikovanih na džepne ekrane. Bar sam tako sam sebi izgledao dok sam gledao početne scene Nečastivog u trinaestici koja se pela ka Banovom brdu. U ovoj adaptaciji Fausner nije profesor marksizma na katedri za filozofiju koji se bavi religijom, već profesor etike na bogosloviji koji se bavi teologijom oslobođenja. Sledi niz transpozicija: njegove kolege nisu profesori filozofije nego bogoslovije, milicajci su službenici BIA, a „ideološku komisiju“ zameniće stranački „biznis forum“. U ovoj onlajn predstavi, izvođači koriste filtere, koji imaju dvostruku funkciju: oni služe kao digitalne maske, što svemu daje dodatnu teatralnu dimenziju, ali takođe prikrivaju identitet izvođača. Maske se kreću od likova hrvatskih glumaca iz sedamdesetih (Pero Kvrgić!), do blago izobličenih fotografija likova iz Ćacilenda (naravno u ulogama komandanta Kukurice i milicionera Šiška). Kako nalaže original, Mefistofel uzima niz obrazina, koje se ovog puta kreću od Wolanda iz Majstora i Margarite Saše Petrovića, do raznih brkajlija i krugloglavaca lica napumpanih filerima. Neizostavno, svi govore sa blagim ruskim akcentom.
I pored radikalne promene medija i situacije, transpozicija Nečastivog iz Jugoslavije sedamdesetih u Srbiju pola veka kasnije (zapravo, komad je premijerno izveden 1975!) odvija se kroz niz dosta predvidljivih analogija (bar onima koji su upoznati sa originalom). Neki momenti dobijaju novo, vrlo oštro značenje, kao što su scene potpisivanja faustovskog ugovora krvavim rukama. Preneseni na Bogoslovski fakultet, delovi Brešanovog dijaloga prepevani na srpski dobijaju novi naboj: „Fausner: Čovek po nekad mora da sklopi savez sa zlom i protiv svoje volje, jer to je jedino rešenje“; „Margarita: Ne poznajem život toliko kao vi, to je istina… ali mislim da ga ipak poznajem dovoljno da mogu sa sigurnošću da kažem… Kad neko postane zao i pokvaren, to nikada nije protiv njegove volje!“ Ipak, sve su to previše lake mete.
Predvidljive analogije nižu se sve do pred kraj predstave i govora koji drži Mefistofel kroz Fausnerova raščepljena usta, na šta popovi, panduri i biznismeni, svi zajedno kliču: „Bravo! Profesore, ova vam zlata vredi! Kakva ljubav prema bližnjem, kakva nacionalna svest! Puni čaše!“ I svi navale da loču i žderu. Mada se radi o digitalnoj rekviziti a ne o pravoj „janjetini“, jasno je da ono što povezuje sve učesnike ove bahanalije jeste najprizemniji, vulgarni materijalizam. Još poraznija je spoznaja da je upravo na njemu izgrađeno društvo u kome živimo. Kurjaci, vukovi i vučići iz ovih jagnjećih brigada sada su mutirali do proporcija t-rexa. Nečastivi na Bogoslovskom fakultetu prevazilazi jedno predvidivo „posrbljavanje“ Brešanovog komada upravo u sceni bahanalije, tokom koje postaje jasno da se ne radi o njegovoj transpoziciji, već o nastavku. Ponavljanje sa varijacijama tu prerasta u tragični ritam. Ako izvorni komad bejaše Faust I, ovo je Faust II.
„Blokadni Bitef“ je završen, kao da ga nije ni bilo. Ostaje pitanje da li će sledeće godine biti zvaničnog festivala (kao i bilo čega drugog u kulturi glavnog grada), i ako ga bude, da li će on znati da poštuje i podrži samonikla izvođenja koja su se ove jeseni probila kroz pukotine na ruševinama beogradske kulture. Ako je Bitef ovim dobio svoj „fringe“, to treba videti kao još jedan poklon studenata i građana ovoj zemlji. Festival tek treba da ga zasluži.
Autor je pozorišni kritičar i prevodilac. Dugo godina je objavljivao u strukovnim i lokalnim glasilima širom Srbije i regiona, od Flaka e vëllazërimit (u prevodu) i magazinu Rock tokom studentskih dana, do časopisa kao što su Naša pozornica, Kolektiv, Susreti, Hey Joe, Dramaturški informator i mnogi drugi. U poslednje vreme, njegovi tekstovi pojavili su se na sajtu Komuna Links, kao i u časopisu Gradac.
Peščanik.net, 08.12.2025.
