Otkako je počela ruska invazija na Ukrajinu, Evropa ima na raspolaganju samo dve opcije: može nastaviti beskrajni rat s Rusijom ili joj može ponuditi razuman mirovni i bezbednosni sporazum.
Evropski lideri su odabrali rat. Vladimira Putina su proglasili za novog Hitlera. Otkako je to učinjeno, nemoguće je zamisliti bilo kakav dogovor s njim. Slično Donaldu Trumpu, koji je računao da će kampanja šokiranja i zastrašivanja koju je pripremio za Teheran istog trenutka izazvati unutrašnji prevrat ili pobunu i doneti slom Islamske Republike, evropski lideri su se ponadali da će oštre sankcije u kombinaciji sa naoružavanjem Ukrajine konačno srušiti Putina. To se nije dogodilo.
Posle četiri godine sankcija i rata efekti su suprotni očekivanim. Ruski trgovinski bilans je uravnotežen, industrija koja je od propasti Sovjetskog Saveza bila uspavana uspešno je revitalizovana, kompanije u stranom vlasništvu predate su u ruke ruskim oligarsima, a njihovi profiti danas ostaju u Rusiji. Pokazalo se da su sankcije i doktrina vojnog kejnzijanizma zapravo učvrstile Putinovu vladavinu. Istovremeno, i pored impresivnog otpora na ratištu, ukrajinska ekonomija je sve slabija, a Evropa ostaje zarobljena u geostrateškom rebusu koji je sama stvorila. Sada je zaslugom Izraela i Sjedinjenih Država dodatno opterećena novom naftnom krizom.
Bez strategije za pobedu u ratu i bez interesovanja za mir, evropski lideri cede sve oskudnije izvore finansiranja da bi još malo produžili rat, u uzaludnoj nadi da će se dogoditi neko čudo i rešiti problem odsustva strategije ili da će im bar mandati isteći pre nego što ludost njihovog pristupa postane očigledan celom svetu. Rat se nastavlja, na ukrajinskim poljima smrti gomilaju se žrtve, a evropske ekonomije zasnovane na socijalnim davanjima krvare.
Budući da je strateški poraz Evrope gotovo izvestan, preostaju samo dva načina da se problem reši. Jedan je da predsednik Trump stavi na sto novi mirovni plan i primora predsednika Zelenskog i Evropsku uniju da ga prihvate, pod pretnjom da će u protivnom Sjedinjene Države obustaviti dostavljanje obaveštajnih podataka i isporuke oružja koje Evropa prosleđuje Ukrajini. Iscrpljeni energetskom krizom, fiskalno opterećeni i nesposobni da podršku Ukrajini održe na sadašnjem nivou, nemački, italijanski i francuski političari će morati da pristanu. Za Ukrajinu će to biti veliko razočarenje i čin izdaje. Bruka će biti potpuna kada ruski prirodni gas ponovo poteče u Nemačku, Italiju i ostatak Evropske unije kroz cevovode koji su sada delom u američkom vlasništvu. Vašington će, naravno, uzimati deo profita, a Evropska unija će sama snositi troškove obnove Ukrajine.
Druga mogućnost, u slučaju da Donald Trump do kraja mandata ostane preokupiran sumanutim ratom s Iranom, još je manje privlačna. Ruska ratna mašinerija, ojačana neočekivanim prihodima posle skoka cena nafte i gasa, polako i bolno će zauzimati parče po parče Donbasa, gutajući ljudske živote sa nemilosrdnom mehaničkom preciznošću, do trenutka koji će odabrati lično Vladimir Putin da proglasi pobedu i objavi jednostrani prekid vatre. Tog trenutka će se raspršiti svi aduti na koje je Evropska unija još mogla da računa u procesu oblikovanja mirovne i bezbednosne agende za svoje okruženje.
Šta bi se dogodilo ako bi Evropa odustala od beskrajnog rata i opredelila se za drugu opciju, onu koju još nije isprobala? Šta bi bilo ako bi Rusiji ponudila razuman mirovni i bezbednosni sporazum koji nadilazi problem zaustavljanja rata u Ukrajini? Čim neko pomene takvu mogućnost čuju se povici izdaja, a predlagač se optužuje za podilaženje novom Hitleru i širenje propagande koju servira Kremlj. To je prirodna reakcija posle početnog opredeljenja za beskrajni rat. Ali takvo opredeljenje, kao što smo videli, neizbežno vodi do gorke izdaje Ukrajine i tužnog ishoda za Evropu.
Da bismo zamislili alternativnu opciju koja uključuje evropski predlog mirovnog i bezbednosnog sporazuma, potrebno je ispuniti tri uslova. Prvo, moramo se osloboditi zablude da sporazum nikako ne sme sadržati ništa što Putin može prikazati kao pobedu. Svaki pakt, sporazum, dogovor ili slično mora svakoj od uključenih strana ponuditi nešto što će se biračima predstaviti kao značajan dobitak. Postoji li nešto što bi Putin mogao da prikaže svojim sunarodnicima kao dobitak vredan žrtava podnetih u ovom užasnom ratu? Takođe, da li su Evropa i Ukrajina sposobne da to nešto prihvate i podnesu? Verujem da postoji. Na primer, šta ako bi Rusija dobila pravo – baš kao što Sjedinjene Države imaju pravo da kažu odlučno „Ne“ ako Meksiku padne na pamet da raspoređuje kineske rakete oko Tihuane – da zahteva da se NATO ne širi na Gruziju i Ukrajinu, kao što zahteva već tri decenije? Takva odredba u predlogu evropskog mirovnog i bezbednosnog sporazuma kojom se uvažavaju ruski strahovi, ne samo da nije previsoka cena za mir, nego je to element na kome bi Evropa i sama trebalo da insistira, s obzirom na opasne tenzije koje su neizbežne u slučaju sukoba ruskih i NATO snaga u posleratnoj Ukrajini ili Gruziji.
Drugi preduslov je odbacivanje ideje da sporazum mora nužno uključivati raspoređivanje anglo-evropskih snaga „koalicije voljnih“, to jest britanskih, nemačkih i francuskih vojnika duž linije razdvajanja koja bude ustanovljena, da bi se tamo gledali s ruskim kolegama preko nišana. Insistiranje na tome značilo bi da Evropa zapravo i ne pokušava da ostvari istinski detant, jer ne veruje da je to moguće. Tako su uradile Sjedinjene Države na Korejskom poluostrvu kada su ostavile ogromnu, utvrđenu i nuklearnim oružjem opremljenu vojsku da čuva nedodirljivu liniju razdvajanja. Evropa niti može niti treba da radi bilo šta slično u Ukrajini. Najviše što Starmerova „koalicija voljnih“ može da ponudi je klimava vojna ispostava čija bi sudbina bila slična sudbini plavih šlemova u južnom Libanu. Dovoljno je nekoliko trenutaka pribranosti da shvatimo da zaista funkcionalan mirovni i bezbednosni sporazum mora uključivati potpunu demilitarizaciju sporne teritorije i neposrednog okruženja. To podrazumeva oživljavanje duha detanta i razumevanje da Evropa mora pružiti bezbednosne garancije obema stranama, i Ukrajini i Rusiji.
Konačno, treći preduslov je spremnost da se kreativno pristupa problemu suvereniteta i upravljanja spornim teritorijama, jer jedino tako možemo sprečiti nastajanje neprobojnih linija razdvajanja kakve je Britanska imperija ostavila za sobom u Indiji, Palestini, na Kipru i u Irskoj da tamo generišu beskrajne sukobe. Sporazum sklopljen u Irskoj na Veliki petak, uzoran pokušaj odustajanja od logike strogih podela i vestfalskog modela suvereniteta, odličan je model za organizaciju upravljanja Donbasom i drugim spornim oblastima po okončanju neprijateljstava, kroz sveobuhvatan mirovni i bezbednosni sporazum.
Pošto smo ustanovili prethodne uslove za odbacivanje opcije beskrajnog rata u korist opcije predlaganja mirovnog i bezbednosnog aranžmana, pre nego što se okrenemo mogućim elementima jednog takvog predloga, veoma je važno da obnovimo kanale komunikacije sa ruskim društvom. Politika Evropske unije da mrko gleda pa i sankcioniše svakoga ko pokušava da održi otvorene kanale komunikacije sa ruskim civilnim društvom veoma je kontraproduktivna. Zato sam prihvatio poziv da nastupim na investicionoj konferenciji u Moskvi, na skupu na kome nije bilo predstavnika vladajućih struktura, a brojnu publiku su činili investitori, tehnološki lideri, studenti i novinari. Ako želimo da obnovimo kanale komunikacije, to je publika kakva nam je potrebna.
Moja poseta Moskvi nije pala s neba. U aprilu 2022, dva meseca posle početka rata, pokret u čijem sam osnivanju učestvovao, DiEM25 (Pokret za demokratiju u Evropi 2025), objavio je predlog rešenja u pet tačaka koji sam kasnije i sam promovisao, što je zatim dovelo do usvajanja Atinske deklaracije Progresivne internacionale koja je pozivala na rešavanje ukrajinske tragedije u širem kontekstu novog pokreta nesvrstavanja. To je predistorija moje nedavne posete Moskvi. Naravno, to što je u Moskvu sleteo jedan bivši ministar finansija, koji je pre desetak godina doživeo spektakularan neuspeh u pokušaju da utiče na kurs Evrope, nije nikakav veliki proboj, bar ne po sebi. Ali ta poseta pokazuje kako Evropljani mogu pokušati da poprave odnose sa ruskim civilnim društvom.
Predlog obuhvatnog evropskog mirovnog i bezbednosnog sporazuma koji sam izložio u Moskvi sadrži šest tačaka.
Prvo, Ukrajina u 21. veku treba da postane ono što je Austrija bila za vreme Hladnog rata: neutralna, ali naoružana evropska zemlja, s teritorijalnim integritetom i političkim suverenitetom koji zajednički garantuju sve evropske zemlje, plus Rusija, pod pokroviteljstvom i u skladu s Poveljom Ujedinjenih nacija.
Drugo, potpisnici sporazuma treba da se saglase o postepenom uklanjanju određenih kategorija naoružanja iz Evrope (uključujući nuklearno i hemijsko oružje i bespilotne AI letelice). U kontekstu planirane deeskalacije, ruske i ukrajinske trupe treba da se potpuno povuku na 300 kilometara udaljenosti od dogovorene linije razgraničenja.
Treće, svim ratnim izbeglicama treba dati pravo da se vrate tamo gde su živeli pre 2014, a sve uključene strane se moraju obavezati da im u tome i praktično pomognu.
Četvrto, Donbas i druge sporne teritorije pod ruskom kontrolom moraju se demilitarizovati da bi se na njima uspostavila uprava prema modelu usvojenom za Severnu Irsku Sporazumom od Velikog petka. Baš kao što je London formalno zadržao suverenitet, mada ga u praksi deli s Dablinom, a dve lokalne zajednice dele vlast na ravne časti u svakom upravnom telu (od organa lokalne samouprave do Stormonta), ideja je da suverenitet onih područja koja su pripala Rusiji formalno ostane u rukama Rusije, s tim što će se garantovati puna sloboda kretanja unutar i izvan takvih regiona, a u svakoj opštini i svakoj oblasti upravljanje će se organizovati u skladu s načelom jednake zastupljenosti govornika ruskog i ukrajinskog jezika. Svako ko tvrdi da je to nemoguće treba da se seti da je ne tako davno bilo jednako nemoguće zamisliti da predstavnici Šin Fejna i alsterski unionisti zajedno vrše vlast u Severnoj Irskoj.
Peto, Evropska unija mora odmrznuti rusku imovinu i ukinuti sankcije. Ruska energija će ponovo poteći u Evropu, a deo prihoda će se izdvajati u fond za obnovu Ukrajine.
Šesto, po uzoru na južnoafričku Komisiju za istinu i pomirenje, osnovanu posle ukidanja aparthejda da bi se dao glas žrtvama i saslušala suprotna strana, Ujedinjene nacije će formirati sličnu komisiju predvođenu sudijama s iskustvom u oblasti restorativne pravde u Južnoj Africi i drugim zemljama.
U svetu kojim se šire ratni sukobi i jača strah od izbijanja novih ratova, međunarodne mirovne inicijative su važnije nego ikada. Verovatno najveća prepreka na putu sveobuhvatnog evropskog mirovnog i bezbednosnog sporazuma jeste naša nesposobnost da ga zamislimo. Izloženi predlog od šest tačaka treba da posluži kao primer kako se ta prepreka može prevazići i da ponudi konkretne korake koje Evropa treba da preduzme da bi prevazišla zastoj i pružila sebi priliku da ponovo postane relevantna.
Mnogi će se zapitati: a kako će ruska vlada i posebno Vladimir Putin reagovati na naš predlog? To niko neće znati dok se predlog ne nađe na stolu, ali moja iskustva iz nedavne posete Moskvi pokazuju da je rusko civilno društvo spremno, ne samo da ga dočeka s entuzijazmom, nego i da izvrši pritisak na svoju vladu da ga ozbiljno razmotri. Ljudi koje sam sretao želeli bi da se ponovo povežu sa zapadom, ali odbijaju ih signali koji pokazuju da bi lideri Evropske unije izgleda najviše voleli da vide Rusiju pocepanu centrifugalnim silama. Ali rusko javno mnjenje je spremno za ulazak u plodotvoran dijalog na osnovu jednog ovakvog predloga – i protivnici i pristalice Putinove vlasti.
Konačno, mnogi ruski tehnokrati, studenti i novinari koje sam sretao u Moskvi naglasili su da postoji još jedan razlog za njihovu otvorenost prema ovom konkretnom predlogu: razlog je to što iza njega stoji čovek čija su viđenja rata u Ukrajini pre četiri godine („Podržavam Ukrajinu, ali ne i NATO ekspanziju“) jednako žestoko napadali Putinovi obožavaoci i NATO promoteri. To delimično objašnjava veselu klupsku atmosferu po završetku prezentacije, kojoj sam se sa zadovoljstvom i ja prepustio. Da bismo popravili štetu i izborili se za mir moramo biti spremni na mnogo raznovrsnih, malih, ljudskih koraka.
UnHerd, 08.04.2026.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 29.04.2026.
UKRAJINA
