Pišem ovaj tekst usred novog rata koji je predsednik Donald Tramp započeo protiv Irana uz pomoć Izraela. U njemu je dosad ubijeno više od 2.000 civila, među njima 175 učenica i školskog osoblja, a raseljeno je 3,2 miliona ljudi. Američke poreske obveznike taj rat košta najmanje milijardu dolara dnevno. Sve to tragično podseća na prethodni put kada je republikanski predsednik poveo Sjedinjene Države u rat, uz gomilu laži i propagande. Mislim, naravno, na Džordža V. Buša i invaziju na Irak 2003. godine.
Oružje koje ne postoji. Izmišljene pretnje našoj zemlji. Oslobađanje ljudi koji ne podnose Ameriku. Navodna sloboda za žene od strane mizogine administracije. Rat koji će doneti pobedu za par dana ili nedelja. Sve to smo čuli 2003. i opet slušamo danas.
Godinama sam pisala o ratu u Iraku, ali sećam se koliko mi je bilo teško da smislim odakle da počnem. Bila sam užasnuta progonima muslimana posle napada na Njujork i Pentagon u Vašingtonu 2001. godine. Bila sam zgađena holivudskim filmovima i člancima u štampi koji su slavili naš osvetnički rat u Avganistanu i Iraku i prikazivali naše vojnike kao bogove. Htela sam da ispričam drugačiju priču, ali nisam znala kako.
Onda sam 2004. naišla na blog Gori Bagdad (Baghdad Burning) mlade Iračanke koja je tada imala 24 godine i pisala pod pseudonimom Riverbend. Ona je bila prva Iračanka čije sam tekstove o ratu čitala. Od nje sam saznala da stanovnici okupirane zemlje imaju vrlo različitu priču od one koju imaju okupatori.
Ako su se tada uopšte pojavljivali u američkim knjigama, filmovima ili novinskim člancima, Iračani su uglavnom prikazivani kao neprijatelji ili kao klovnovi. Istovremeno, Iračanke su opisivane kao jedva nešto više od figura u crnom koje lebde u pozadini ili nariču nad mrtvima. Riverbend nije bila takva. Bila je kompjuterski tehničar u modernom gradu i zvučala je kao američka studentkinja. Bila sam očarana.
Narednih nekoliko meseci nestrpljivo sam očekivala i redovno čitala svaki njen blog. Njen jezik i misli zvučali su kao jezik i misli moje kćerke, samo što je ona opisivala kako izgleda doživljavati, iz dana u dan, masovno, stravično nasilje američkog bombardovanja i okupaciju svoje zemlje.
I danas možemo imamo isti osećaj neposrednosti kada čitamo ili slušamo hrabre civile i novinare u Gazi, ali za vreme naših ratova protiv Avganistana i Iraka posle 11. septembra, retko smo čuli glas „druge strane“. Zato je blog koji je pisala Riverbend činio da čitaoci kao što sam ja dožive rat izbliza. Dok je gledala kako uništavamo njenu zemlju, naizmenično je opisivala svakodnevne trenutke – šale, opuštena zapažanja, razgovore sa svojom porodicom – i užasan strah od bombi, kao i osećanja prema Americi. Njen blog se 2005. pojavio kao knjiga u izdanju neprofitne izdavačke kuće The Feminist Press.
Uskoro sam počela da čitam i druge iračke blogove, kao i sve prevode iračke poezije i proze do koji sam mogla da dođem. Pratila sam i video-snimke koje su Iračani postavljali na mrežu i te priče su bile veoma različite od onih koje sam mogla da čujem ovde, u Sjedinjenim Državama. Neki od tih iračkih civila zaista su želeli demokratiju, ali nisu verovali da je strane sile ikome mogu nametnuti bombama. Neki su bili zadovoljni životom pod autokratskom vladavinom Sadama Huseina. Mnogi nisu razmišljali o politici jer su bili suviše usredsređeni na svakodnevnu potragu za hranom i izbegavanje bombi. Ali su svi, šta god da su mislili i verovali, užasno patili ne samo od naših bombi već i od rana, bolesti, neuhranjenosti, gladi i raznih vrsta pretnji, kao i od nasilja, otmica, silovanja i ubistava kada bi pali u ruke bandama i milicijama koje je naš rat pustio s lanca.
Jedan od najpotresnijih iračkih video-snimaka napravila je anonimna Iračanka u prvoj fazi rata. Sakrila je kameru ispod burke i vozila po unutrašnjosti zemlje razgovarajući sa ženama o njihovim mukama i siromaštvu. To što je radila bilo je tako opasno da je bila sigurna da njen snimak neće ostati na YouTubeu duže od dan-dva. Bila je, naravno, u pravu – brzo je nestao. Nadam se da sa njim nije nestala i ona.
Krvavi haos
Rat predsednika Buša u Iraku ubrzo se pretvorio u krvavi haos. Kao što smo dokumentovali ja i mnogi drugi, Sjedinjene Države možda su srušile Sadama Huseina, ali je taj rat samo u prvih pet godina ubio jedva dvostruko manje Iračana nego Sadam tokom svoje surove diktature koja je trajala 35 godina. Do 2011. taj rat je usmrtio približno milion Iračana, ostavio najmanje milion dece bez roditelja i raselio četiri miliona ljudi, u Iraku i van njega. Te brojeve navode medicinski časopis The Lancet, Lekari za društvenu odgovornost (Physicians for Social Responsibility) i drugi. Ukratko, svaki peti Iračanin nateran je da napusti svoju kuću, što se ispostavilo kao jeziva najava onoga što već dugo gledamo u Gazi i što počinjemo da gledamo u Iranu i Libanu.
Pored toga što su ubile i raselile sve te ljude, Sjedinjene Države su sankcijama dovele Irak do bankrotstva, otrovale ga osiromašenim uranijumom, uništile njegovu infrastrukturu, srednju klasu i sva njegova postignuća. Pre naše invazije Irak je imao najbolji zdravstveni sistem na Bliskom istoku a Iračanke su imale veća prava nego u bilo kojoj muslimanskoj zemlji osim Turske: 50% studenata i 40% zaposlenih bile su žene. Kad smo otišli iz Iraka sve je to nestalo, uključujući i ženska prava.
Danas su prava žena u Iraku dalje u lošem stanju; žene su svedene na građane druge klase. Drugog marta ove godine, najistaknutija aktivistkinja za prava žena, Janar Muhamed, ustrelili su muškarci koji su projurili pored nje na motociklima. Niko nije preuzeo odgovornost za njenu smrt i niko nije uhapšen – a to je samo jedno od mnogih političkih ubistava u Iraku posle našeg rata.
Dok se američka ratna mašinerija bavila uništavanjem Iraka, skoro ništa nismo mogli čuti od samih Iračana. Ali su zato Amerikanci kod kuće bili obasuti velikim brojem filmova (setite se, na primer, Katanca za bol i Američkog snajperiste), knjiga, televizijskih serija i novih priča o junaštvu američkih vojnika u ratu, kao i o njihovim traumama i iskušenjima po povratku kući.
Hari Poter
Pošto mi je pripala muka od tako kratkovidog pogleda na rat, odlučila sam da upoznam Iračane koji su preživeli razaranje. Želela sam da čujem drugu stranu, onu o kojoj mi nismo govorili. Kad sam otkrila da se nekoliko stotina Iračana doselilo u Olbani, u Njujorku, sa specijalnim vizama (zvanim SIV), rezervisanim za one koji su najmanje dve godine radili kao prevodioci za američku vojsku, odlučila sam da ih potražim. Tako sam upoznala nekoliko žena koje nikad neću zaboraviti, među njima i mladu pesnikinju Nur i majku troje dece Halu. (Zbog njihove bezbednosti izostavljam prezimena.)
Nur mi je rekla da je bila zatvorena i mučena u Abu Graibu kad je imala 16 godina zato što je napisala pesmu koja se nije svidela Sadamu Huseinu. Kad su je pustili, naučila je engleski i postala prevoditeljka za jednog nezavisnog američkog novinara. Oboje su uhvaćeni u Basri, 2005, i izvedeni na streljanje. Novinar je ubijen, ali je Nur preživela i streljanje i nekoliko operacija. Novinareva udovica joj je pomogla da dođe u Sjedinjene Države.
Srela sam se s Nur u Njujorku i nekoliko puta smo zajedno ručale. Mala, sitne građe, uglastog lica i sa očima mnogo starije osobe, bila je uzdržana i krhka, a očigledno i veoma hrabra. Odbijala je sažaljenje i najviše na svetu je želela da se vrati kući uprkos svemu što je preživela i opasnostima s kojima bi se tamo suočila.
Hala, druga nezaboravna Iračanka koju sam upoznala, pobegla je iz Bagdada s mužem i decom godinu dana pre nego što smo se srele 2010. Kad sam došla u njihov stan u predgrađu Olbanija, on je bio na poslu u Nju Džerziju, poslu koji je jedva našao posle deset meseci traženja. Kod kuće su bili Hala, koja je radila u školi kao pomoćna učiteljica, njena dvadesetogodišnja ćerka Hiba i sin Mustafa, koji je upravo bio napunio devet godina. Ne govorim arapski i mnogo mi je značilo što su sve troje tečno govorili engleski.
„Uđite, uđite“, rekla mi je Hala s osmehom kad je otvorila vrata. Propustila me je u sobu i pokazala mi stolicu u svojoj besprekorno čistoj, skoro praznoj dnevnoj sobi. Punačka, energična žena, umornog ali ljubaznog lica sela je na sofu i poslala ćerku da spremi čaj. „Mustafa“, rekla je sinu, dečaku ozbiljnih očiju, „ova gospođa je pisac. Ona je iz Engleske.“ (Britanka sam i tako zvučim iako već decenijama živim u Sjedinjenim Državama.)
Oči su mu se raširile. „Vi ste napisali Harija Potera“, rekao je. Pokušala sam da ga razuverim, ali se on nije dao. „I ja sam pisac“, rekao je. „Hoćete da vidite?“ Otišao je da donese svoju knjigu – listove papira povezane heftalicom koje je ispisao i iscrtao u školi. „Radi se o dobrim i lošim vojnicima.“ Na svakoj stranici bili su nacrtani vojnici i kiša bombi koja je padala s neba.
Kad smo se udobno smestili i počeli da pijuckamo čaj, Hala mi je rekla da su ona i njen muž bili inženjeri (što je veoma poštovano zanimanje u Iraku) i da su mrzeli Sadama Huseina. Ali živeli su dosta prijatnim životom. Njihova ćerka Hiba je studirala stomatologiju, a dva mlađa sina su išla u školi. „Bagdad je tada bio divan grad“, rekla je s čežnjom u glasu. „Kad se sad osvrnem, bilo je kao u filmu Avatar: rajski svet pre invazije.“
Ali onda su ih napale Sjedinjene Države. Njihova radna mesta su nestala, nije bilo novca, pa je njen muž postao prevodilac za Amerikance. Ubrzo posle toga, stigla je osveta: Halin brat je ubijen, a onda im je kidnapovan i ubijen stariji sin, koji je imao 15 godina. Nikad nisu saznali ko je to uradio.
„Godinu dana Hiba je sanjala da dolazi kući i zatiče brata“, rekla mi je Hala mirno dok je Hiba ćutke slušala. „Nije mogla da jede ni da ustane iz kreveta i da se obuče.“ Pobegli su u Jordan da bi izbegli dalje nasilje i potražili terapiju za Hibu. Na kraju su dobili vizu za Sjedinjene Države. Hala i njen muž su se nadali da će ovde njihova deca imati bolju i sigurniju budućnost.
„I kako to sad izgleda?“, upitala sam.
„Volim školu“, rekao mi je Mustafa samouvereno. Ali Hiba je rekla da je drugi studenti na Univerzitetu Olbanija uglavnom izbegavaju. Tada su osećanja protiv Iračana – u stvari protiv svih Arapa – bila neprijateljska, pa ni ona nije bila pošteđena. „Nekima sam smetala zato što su znali da sam Arapkinja i muslimanka, a nekima zato što su mislili da sam latinskoameričkog porekla.“ Slegnula je ramenima i sklonila kosu sa svog lepog, tužnog lica. Jedina drugarica bila joj je devojka koja se doselila u Sjedinjene Države iz Indije.
Vize koje to više nisu
Danas, u Americi Donalda Trampa, ni Nuri ni Hali ni drugim Iračankama i Iračanima koje sam upoznala ne bi bilo dopušteno da uđu u ovu zemlju bez obzira na to što su mnogo žrtvovali da bi pomogli Amerikancima i što bi u svojoj zemlji to skupo platili. Izgledi da izbeglica iz bilo koje zemlje danas dobije azil u Sjedinjenim Državama bliski su nuli. Trampova administracija je zabranila ulazak u zemlju izbeglicama, tražiocima azila i imigrantima iz 75 zemalja – među njima i iz Iraka.
Zato se sa nostalgijom sećam vremena koje sam provela sa Riverbend, Nurom i Halom, kada je naš predsednik bio Barak Obama i kada na horizontu našeg života još nije bilo Donalda Trampa. I stalno mislim o onome što mi je Hala rekla kada sam joj se izvinila za sve što je moja zemlja uradila njenoj. Pogledala me je i klimnula glavom. „Mustafa, sedi mi u krilo.“ Onda je rekla sinu: „Slušaj ovu gospođu i zapamti da nisu svi Amerikanci želeli taj rat.“ Dečak se ugnezdio u majčinom krilu. Hiba je sedela na stolici i svi troje su gledali u mene.
Zbunjena tako neočekivanim pozivom, obratila sam se Mustafi. Gledajući u njegovo malo lice, pokušala sam da se izvinim, ne samo u ime Amerike već i Engleske, što smo mu uništili zemlju i ubili brata. A onda sam se rasplakala kao idiot. Hiba mi je dodala papirnu maramicu, ali niko od njih troje nije zaplakao sa mnom. Bilo mi je užasno neprijatno. Šta bilo kome može značiti moj plač? Nije ubijen moj sin i brat. Nije moj život razoren. Nije uništena moja zemlja.
I dalje su bili ljubazni. Pošto sam se pribrala i pošto smo razgovarali nekoliko sati, upitala sam Halu: „Kako možete da živite ovde sa svojim nekadašnjim neprijateljima? Zar niste ljuti na nas Amerikance?“ Odmahnula je glavom. „Ne, ne, draga moja.“ I dodala sa osmehom: „Živeli smo pod Sadamom. Znamo da postoje ljudi. I da postoje vođe. I da oni nisu isti.“ Dok bacamo bombe na Iran, pitam se da li će i Iranci naći u sebi snage da nam oproste.
Helen Benedict, TomDispatch, 31.03.2026.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 29.04.2026.
IRAN
