Više puta sam rekao i opet ću ponoviti: imam sve razumevanje ovog sveta (tako se kaže kada u velikoj meri saosećate s nekim) za opozicione stranke u Srbiji. Pa tako i za Demokratsku stranku. Čvrsto verujem da svaka od njih ima svoju ulogu u pobuni žitelja Srbije, i da će tu ulogu na kraju, kad za to dođe vreme, odigrati dobro. Izuzev, možda, Demokratske stranke. Konačno, voleo bih da sve prežive ovaj period težak za sve nas, a pogotovo za njih. Uključujući tu i Demokratsku stranku.
S tim što se ne vidi najjasnije, ako preživi, šta će ostati od te stranke. Već sada u njoj nema više ničega što bi trebalo da ima jedna stranka. Nema programa, nema jasne poruke, nema onog elementarnog stranačkog delovanja/zastupanja. Kratko: ta stranka nema više identitet. Teške reči, znam. I verovatno ću se kajati što sam ih napisao. Ne zato što ću pomisliti da sam pogrešio, jer ne grešim (u ovom konkretnom slučaju), nego zato što nisam siguran da može izaći na dobro kada se to kaže.
Da su u Srbiji prilike normalne (što bi trebalo da znači – obične, kao što kažemo da je stanje redovno u nekim srećnijim zemljama od naše, iako je takvih izgleda sve manje), rekli bismo da su se demokrate utopile u neku drugu stranku i tako prestali da postoje kao demokrate. S obzirom na prilike u Srbiji, mora se reći: Demokratska stranka utopila se u studentski pokret – i tako prestala da postoji. Kad to kažemo, odmah moraju dve ograde, jedna o studentima, a druga o samoj stranci.
Kad kažemo studentski pokret, mi u stvari ne znamo na šta mislimo. Vidimo studente na ulicama, gledamo ih u medijima, čitamo saopštenja – ali i dalje ne znamo ko su studenti. Evo primera: kada se oglasi „Filozofski fakultet“ (mora pod navodnicima ne samo zato što se nije oglasio sam taj fakultet nego njegovi studenti, nego i zato što ne znamo koji studenti tačno, u čije ime i koliko njih) i čestita praznik jednom od dva entiteta u Bosni i Hercegovini – ko u stvari čestita?
Da li je to čestitka svih studenata, da li samo studenata Filozofskog, ili samo jedne grupe tih studenata, ili samo njih nekoliko koji se predstavljaju kao (svi) studenti. Ne mislim da je to previše važno za održavanje fronta pobunjenih žitelja Srbije i na tu čestitku bi se moglo mirno odmahnuti rukom kao na nebitnu budalaštinu par političkih i moralnih ignoranata (jer verujem da većina studenata ipak nije to), ali za demokrate to je pitanje nad pitanjima.
Dakle, ako se Demokratska stanka utopila u studentski pokret ili bez ostatka identifikovala sa studentima, da li to znači da stoji i iza ove čestitke? Ako da, da li to znači da je iz korena promenila (ili nije promenila?) svoj stranački stav o ratovima iz devedesetih? Ako ne, onda bi trebalo da znamo iza kojih je to tačno studenata stala ta stranka. Kako u ovom jednom, manje-više nebitnom slučaju, tako i inače. Recimo, da li je stav „studenata“ i te stranke isti prema Evropskoj uniji?
Naravno, čitalac sad može da kaže da mi i inače ne znamo kakav je stav studenata prema EU. Tačno tako. Ali, za nas to ne mora biti problem. Ali, za Demokratsku stranku koja je izričito prihvatila program (koji tačno program?) studenata, odnosno bilo koji program koji dođe od njih, to mora biti pitanje od egzistencijalne važnosti. Kada sam rekao da demokrate više nemaju program, na to sam mislio.
Demokrate bi, naravno, mogle na ovo da odgovore, i taj odgovor smo već čuli. Svi stranački programi treba da se stave na stranu, jedini cilj je oslobođenje Srbije od režima s Vučićem na čelu, a o programima i stranačkim identitetima/razlikama možemo mirno u vremenu posle oslobođenja. To liči na odgovor. To čak liči i na suvisao odgovor. Ali, programsku prazninu su krenuli da ispunjavaju upravo studenti, čestitkama, na primer.
Ono što važi za stranke moralo bi važiti i za „studente“ da bi taj odgovor imao smisla.
Prethodni pasus i izvod iz njega je deo druge ograde, jedan njen mogući rukavac. A ta ograda u svom osnovnom obliku glasi: stranka i dalje postoji, njena tela rade, njeni predstavnici učestvuju u javnom životu, i to baš kao stranački predstavnici, a ne kao predstavnici studentskog pokreta. Na prvi pogled, sve je to tako. Na drugi pogled, pak, pokazuje se da ta stranka opstaje samo u nekom obliku identitetskog recidiva.
To je onaj ostatak koji identitet svodi na puko razlikovanje od svih ostalih (u ovom slučaju, od ostalih stranaka).
Drugim rečima, ako identitet ima svoju – recimo to tako – pozitivnu stranu (sadržaj) i svoju negativnu stranu (različitost od drugih), u Demokratskoj stranci je ostalo samo potonje. To dobro ilustruje i jučerašnji tekst Biljane Stojković, jedne od predstavnica demokrata. Logika tog teksta je jednostavna – mi (demokrate) smo u pravu, svi drugi greše. Ali, od tog prvog dela, mi smo u pravu, imamo samo tu jednu tvrdnju. Ona glasi – mora se stati iza studenata i podržati ih bez ostatka.
U toj tvrdnji nedostaje – ko su studenti, iza čega se tačno stane, kada se kaže da smo stali iza studenata i šta radimo ako studenti kažu nešto sa čime se mi (demokrate) ne slažemo, i šta ako se pokaže da ima više „studenata“. Jeste, jedan primer za to je čestitka. Ovo se može još malo elaborirati – treba očekivati da bude sve više podela među studentima, kao što smo videli da se dele i oko čestitke. I zbog toga ne treba očajavati, sve je to očekivano i – da tako kažem – prirodno.
Izlazak na izbore zahteva da se „studenti“ institucionalizuju. Moraju se registrovati, imati svoje predstavništvo, svoj pečat, račun u banci, i – posebno važno – odgovorno lice. Moguće je da će studenti među sobom sve to glatko rešiti i utvrditi. Ali je verovatnije da će biti trzavica u procesu njihove institucionalizacije. Šta god da se dogodi, pa čak i ako dođe do podela među njima, to nije smak sveta, nego je očekivano i na to treba računati.
Problem će imati Demokratska stranka, jer će morati da zauzme stranu u tim podelama. A tako može uticati i na sam ishod tih podela. Što je suprotno od onoga za šta se sad zalaže – da će biti iza studenata i da neće uticati na njih, šta god da oni odluče.
Što se drugog dela – onog pravog identitetskog recidiva – tiče, svi drugi greše, tu Demokratska stranka radi loš posao, loš po sve pobunjene žitelje Srbije. U svom tekstu Stojković kaže – poznajem ja opozicione aktere od ranije, dogovarala sam se sa njima i čudila sam im se. To su sve kalkulanti. Od opšteg dobra važnije im je njihovo lično dobro. Vode se sebičnim interesima a ne zajedničkim ciljevima. A ti sebični interesi svode se na zauzimanje pozicija u mesnoj ili državnoj administraciji.
Povrh toga, lažu, recimo onda kada ulaze u dogovore o lokalnim izborima, a nemaju članove u tim mestima gde se biraju predstavnici. I na to dodaje da nijedna od tih stranaka nema razvijenu stranačku infrastrukturu, da nema ni blizu respektabilan broj članova, a i to što ih ima, nije provereno i sakuplja se u poslednji čas, takoreći „s koca i konopca“ (ovo pod navodnicima ja tumačim, Stojković to tako ipak ne kaže).
Drugim rečima, sve što ste u režimskim medijima i od predstavnika režima čitali i čuli o opoziciji, gola je istina. Pored ostalog i zato su „studenti“ u pravu što neće sa strankama i što se izričito od njih ograđuju (mada, sad imamo primere i da se studenti ograđuju od drugih studenata, ali Stojković o tome ćuti). A zapravo, sve su to identitetski recidivi, jer to treba pročitati ovako: po tome se mi (demokrate) razlikujemo od svih drugih.
Mi smo stali iza studenata, jer nam funkcije nisu najvažnije. I, kada se to uopšti, mi smo bolji od drugih, jer nam je opšte dobro važnije od naše grupne (stranačke) ili individualne koristi. Da li to znači i da Demokratska stranka ima razgranatu mrežu odbora i veliki broj članova, za razliku od drugih, Stojković ne kaže. Ali bi se i to moglo (pogrešno) zaključiti iz njenih argumenata. Da podvučemo crtu: sve radeći u ime i u korist studenata, demokrate u stvari idu naruku režimu.
I ne samo to. Bilo bi zanimljivo saznati: da li je Demokratska stranka pre nego što je dala podršku studentima imala iste slabosti kao i ostale opozicione stranke, pa se onda iskupila kada je stala iza studenata? I još: demokrate i dalje pozivaju ostale opozicione stranke da stanu kao demokrate iza studenata. Ali, taj poziv izgleda čudno, jer šta to znači da pozivate u savez nekoga za koga kažete da nije dostojan poverenja?
Ili, možda demokrate veruju da će se i druge opozicione stranke „oprati“ kao i oni od svih svojih slabosti samim gestom podrške, što bi moglo da znači da se studenti vide kao neko univerzalno sredstvo za čišćenje. I jedno i drugo kao poziv na zajedništvo ne ostavlja jak utisak.
Da se odmah razumemo, ne mislim da demokrate rade na štetu pobune namerno. To je naprosto rezultat identitetske logike i insistiranja na tome da su još stranka, makar i samo u onom drugom, negativnom smislu. Ne umem da sudim, moguće je da su demokrate u pravu kada su bezrezervno stali uz studente, to jest iza njih (što i dalje nije odgovor na pitanje: iza koga su stali). Ali, ako se njihov javni angažman svodi na obračun sa drugim opozicionim strankama, onda rade loš posao – za sve.
Da završim kako sam počeo. Imam sve razumevanje ovog sveta za sve opozicione stranke u Srbiji. Čvrsto verujem u njihovu dobronamernost. Kada greše, verujem da to rade nehotice. Kada prave štetu, siguran sam da im to nije namera. Iz čega sledi jednostavan izvod da ne vide šta zaista rade. I, kada im se kaže da prave štetu, možda oni kažu – vidi, tako je, nismo na to obratili pažnju, ali ćemo ubuduće voditi računa (i) o tome. Kao što je uostalom sasvim moguće da i ja sve pogrešno vidim.
Peščanik.net, 16.01.2026.
Srodni link: Biljana Stojković – Kula kao predigra
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Fanatično protiv SNS-a - 12/06/2026
- Bože, pomozi - 09/06/2026
- Avion pun muškaraca - 05/06/2026
