Prikaz crtanog romana Bena Wickeya „More Weight“ (Top Shelf Productions, 2025) i još par beleški o lustraciji
Čitalac sad već dobro zna, ko o čemu, ja o – lustraciji. Odmah ću reći: redovna suđenja mi se čine kao mnogo bolje rešenje od lustracije i ne vidim zašto smo najavivši lustraciju tako brzo odustali od njih – ko je to procenio i na osnovu čega da naši sudovi neće imati kapacitet da sude (svim) osobama iz tekućeg režima i njihovim kolaborantima? (O tome pak da suđenje, s jedne strane, i lustracija, s druge, nisu jedno drugome alternativa, više ćemo reći na kraju teksta.)
Lustracija, dakle, ako se radi kako treba, nije ništa manji niti brži posao od redovnog suđenja. A uz to, za lustraciju treba podići mehanizam sasvim nalik na redovne sudove, što znači da bismo, pošto smo procenili da nema kapaciteta, zapravo imali dva mehanizma (jedan sudski i drugi kvazisudski) i mnogo više ljudi uključenih u gonjenja, nego da smo ostali samo pri sudovima. Samo što ni to nije sve.
Nazovimo novo kvazisudsko telo, recimo, komisija za lustraciju – ko će sedeti u toj komisiji, kako će se i na osnovu čega te osobe birati? Šta će važiti kao činjenice ili dokazi pred komisijom: nečije uverenje ili tumačenje, ili pak nešto proverljivije i verodostojnije od toga? Hoće li pred komisijom okrivljeni imati pravo na branioca? Ako da, prema kojim pravilima će se baniti i šta će biti ovlašćenja branilaca? Konačno, ko će i na osnovu čega sastavljati spisak okrivljenih, to jest kandidata za izlazak pred komisiju?
Čitalac je možda čitao o tome kako se sprovodila pravda odmah posle 2. svetskog rata. Ne, ne mislim na ondašnju Jugoslaviju. Srđan Milošević je argumentovano pokazao da je u tadašnjem evropskom okruženju ta Jugoslavija bila oličenje primene prava u poređenju s nekim drugim zemljama, na primer, s Francuskom. Jeste, bilo je tada i ovde mnogo ishitrenih odluka, mnogo podmetanja, mnogo izlivanja osvetničkog gneva: glavu je izgubio ko je trebalo da bude kažnjen, ali i onaj koji uopšte nije bio kriv.
Kada se kaže pravda pobednika, obično se na to misli. Ne bi valjalo da se priča o lustraciji na sličan način izvrgne u – progon veštica.
***
Sintagmu progon veštica nisam upotrebio kao metaforu: sasvim konkretno – pod tim mislim na notorni progon veštica u američkom gradu Salemu, iz daleke 1692. Neću čitaoca daviti istorijskim opisima i podacima o tim procesima, u kojima je na smrt vešanjem osuđeno više desetina osoba. Umesto toga, pažnju ću skrenuti na crtani roman, iz 2025, „More Weight: A Salem Story“ („Dodajte još: jedna priča iz Salema“) autora Bena Wickeya.
Čitalac se možda seća, sredinom 20. veka Arthur Miller je sastavio dramu „The Crucible“ („Sud“) na osnovu priča o suđenjima vešticama u Salemu. Smo što je drama u stvari bila komentar o savremenoj Americi, u histeričnoj eri makartizma. Po analogiji, reklo bi se da Wickey takođe pričom iz Salema komentariše Ameriku svog vremena, u eri Trumpa i obračuna s imigrantima (agenti ICE očito daju sve od sebe da i tu bude što više mrtvih).
Ali, nije tako. Wickey radi nešto sasvim drugo. Pošto odmah na početku stripa ispriča kratku povest o progonima iz 1692, imenuje glavne aktere, smesti događaje u odgovarajući širi istorijski kontekst i izloži razna objašnjenja zašto su na samom kraju 17. veka progonjene i ubijane veštice u Salemu, Wickey fokus sasvim suzi na porodicu Corey, na muža Gilesa i ženu Marthu, koji će oboje izgubiti život kao okrivljeni za veštičarenje. Pri tom će, nenametljivo, ali sasvim opravdano i vrlo uspelo, muža i ženu predstaviti tako da, pored ostalog, podsećaju i na novozavetne Mariju i Josifa.
U jednoj ravni tako smo dobili inkvizitorski sud koji sudi i presuđuje ne samo nevinim, običnim ljudima iz Salema, nego i nesumnjivo uzornim junacima novozavetnog biblijskog mita, a sve to u ime odbrane vere. Samo što ni tu nije ključ za razumevanje Wickeyeve priče. Wickey hoće da verno i do detalja opiše karaktere, njihovu svakodnevicu, te samo suđenje u Salemu, u meri u kojoj se to tiče Coreyevih. Pored toga, ili baš zbog toga, zanimaju ga i odjeci tih suđenja i pogubljenja u kasnijim vremenima, u 19. veku i u naše vreme. Pogled unazad, iz našeg vremena, vidi samo obrise.
Za ta tri sloja priče, Wickey će upotrebiti različite stilove. Naše vreme i 19. vek biće prikazani – recimo to tako – realistički. Sve što se dogodilo krajem 17. veka u Salemu, dato je u karikaturi. Da ne bude zabune, nije reč o nipodaštavanju tragičnih ličnosti ili podsmevanju njihovim nesrećnim sudbinama. Karikatura tu radi ono što jedino i može, izvlači glavne crte i naglašava ih u skladu s tim kako ih shvata autor, sve ostalo se gubi iz slike.
Dokumenata i zapisa sa suđenja vešticama i vešcima iz Salema ima sasvim dovoljno da se uradi podrobna rekonstrukcija, ali, svojim karikaturalnim crtežima, kao i upotrebom boja, Wickey skreće pažnju na to da koliko god da je podrobna, rekonstrukcija neće biti ni približno verna, a to znači da ni naše razumevanje događaja neće biti potpuno. Ono što nemamo u dokumentima, Wickey će domaštati, posebno u vezi s glavnim junakom – Gilesom. Giles će biti predstavljen kao žrtva sticaja okolnosti.
Iako se istoričari i danas prepiru oko toga da li su deca iz Salema podlegla kolektivnoj histeriji ili su veštice izmislila radi zabave, Wickey će stati na stranu pobornika – zabave. Ono što je trebalo da bude neslana dečja šala, izvrglo se u pogibeljan sled događaja i ugrozilo čitavu zajednicu. Na to da odrasli ne odbace lažne dečje optužbe, uticalo je više razloga: verska zatucanost, sebični interesi, međusobne razmirice, ali i izolovanost zajednice te oskudica u kojoj su tada živeli njeni žitelji. Ništa od toga nije opravdanje, ali može poslužiti kao objašnjenje.
Na sva ta objašnjenja, Wickey će, neočekivano, dodati još jedno, sam karakter Gilesa. Giles je pobožan, iskren, lojalan institucijama svoje zajednice, istinoljubiv, ali i plah, te sklon preispitivanju. Zbog svoje grube, a opet krajnje refleksivne prirode, ostaće ranjiv pred pitanjima koja mu se postavljaju na sudu, tim pre što će sudije biti sklone da svaku njegovu reč, kao i reči drugih okrivljenih, izokrenu i saviju prema svojim izopačenim potrebama uterivanja vere i straha u kosti meštana Salema. Svaka sumnja koju će Giles imati prema svojim rečima i postupcima lako će na sudu biti izokrenuta u potvrdu njegove krivice.
Ali, kad ga podvrgnu mučenju, Giles, protivno očekivanjima sudija i meštana, neće priznati da je kriv, kao što neće reći ni da nije kriv. Jer, u oba slučaja, mogao bi zbog njegovog priznanja da strada neko nevin. Pored toga, u priči smo već videli da Giles ozbiljno dvoji i oko vlastite krivice. On će za sebe reći da se jeste ogrešio o druge ljude, o svoju ženu ponajviše, te da kaznu možda i zaslužuje. Umesto da traži spas, Giles će tražiti da ga još muče: a mučili su ga tako što su stavljali kamenje na drvenu ploču položenu na njegovo opruženo telo. Na svako ponovljeno pitanje da li je kriv i na poziv da prizna krivicu, Giles će odgovoriti – stavite još jedan kamen.
Tako će se mučenje zapravo preobraziti u bolni proces Gilesovog samokažnjavanja, ali i samospoznaje: on je samoga sebe više preispitivao nego što su to radili njegovi islednici.
Ako je suditi prema priči, Giles je pak bio – recimo to tako, patetično – čovek ljubavi. Tako ga je videla njegova žena, a i on sam će za sebe reći da je jedino siguran u to da voli svoju ženu. I samo to sa sigurnošću ponavlja. I samo to, hoće da nam kaže Wickey, nestaće u narednim vekovima sa slike Salema s kraja 17. veka.
Kritičari redom tvrde da je „More Weight“ instant klasik i porede ga s jednim drugim istinskim klasikom, crtanim romanom „From Hell“ („Iz Pakla“) Alana Moorea i Eddieja Campebella, s kraja 20. veka. Sam Alan Moore recenzirao je i nahvalio Wickeyov strip. Kao za Mooreovu priču iz pakla (Jacka Trboseka), tako i za „More Weight“ kritičari ponavljaju da je to u stvari roman, a ne strip, misleći da mu tako dodaju na važnosti. Ne, nije roman, strip je, to jest crtani roman, što nimalo ne umanjuje njegovu vrednost.
A priča je vredna pored ostalog i zato što je – recimo to tako – univerzalno poučna. Pa tako poučna i za nas danas i ovde. Jer, treba pretpostaviti da će lustracija u Srbiji biti na delu, u najboljem slučaju, tek za nekoliko godina. Do tog vremena, uprkos našem sećanju, uprkos zapisima, ostaće samo glavne crte vremena kojeg ćemo se sećati u skladu s našim razumevanjem najvažnijih događaja. Polako će bledeti svakodnevica, i – iz našeg ugla – nebitne karakterne crte važnih i manje važnih aktera.
Ne mislim da je neophodno pročitati strip o davnim suđenjima u Salemu da bismo toga bili svesni. Ali bi dobro bilo da sa takvim stvarima unapred računamo kada predlažemo lustraciju i računamo na nju, pošto smo iz nekog razloga – takav je utisak – odustali od suđenja.
***
Daleko bilo, ni na pamet mi ne pada da potencijalne kandidate za lustraciju poredim sa nevinim žrtvama kolektivne histerije, manipulacije i zloupotrebe moći u Salemu s kraja 17. veka. Ako već nekoga treba porediti, onda sličnosti treba tražiti između tekućeg režima u Srbiji i progonitelja „veštica“ iz Salema. Ali, nije teško zamisliti da bi sam proces lustracije takođe mogao krenuti po zlu i zaličiti na progon veštica. Po običaju, pisao sam Nenadu Dimitrijeviću i pitao ga šta on misli.
Ovako Nenad: „Izgleda kao da si lustraciju i suđenje postavio kao alternative (izvini ako sam pogrešno razumeo), odnosno kao stvar izbora između dve institucije tranzicione pravde (TP). Problem je, naravno, ’siva zona’, odnosno nečasna dela koja tehnički/proceduralno, ili čak i supstancijalno ne dolaze pod udar krivičnog prava, niti bilo kog pravnog mehanizma koji raspolaže sankcijama. A mislim da je empirijski lako branjiv uvid da je ta zona dublja, šira i problematičnija što je režim represivniji. Što bi rekao junak Klausa Mana u Mefistu, ’ja sam samo hteo da me ljudi vole’. Da li je Furtvengler stvarno iza leđa brisao ruku nakon rukovanja sa Hitlerom? Ili, kako je rekao onaj neki prodekan ili šta mu je već bila funkcija u DDR, kad su ga optužili da je sarađivao sa Štazijem: Ja sam samo fizičar i ja poštujem zakone moje zemlje.“
Odgovorio sam: „Meni je to jasno, ali se bojim zloupotreba. Zato mislim da bi lustracija kod nas mogla otići dođavola. Moguće je da grešim, ali mislim da suđenja ulivaju više poverenja da se proces neće oteti kontroli. Drugim rečima, preskočio bih lustraciju i po cenu da se ljudi koji se nisu ogrešili o zakon, a ponašali su se nemoralno, izvuku nekažnjeno.“
Nenad: „Ne znam, prisetio bih se osnovnog razloga zašto TP uopšte postoji: zato što suđenja ne mogu ni izbliza da pokriju sve koji su činili krivična dela, koji su krali, na druge načine kršili ljudska prava, koji su se ponašali nemoralno, ili su na najrazličitije načine svojim (ne)delanjem omogućavali da režim opstane. A i redovni sudovi se mogu zloupotrebiti, ne samo kad je reč o slučajevima kršenja prava koji ne spadaju u krivična dela. Karakter svih zlodela, kad ih pogledaš zajedno na gomili, teško relativizuje, bojim se, domete krivičnog prava. Jedna alternativa bi možda mogla biti javno izrečena i pravno uobličena opšta amnestija za sva nepočinstva, ali to mi izgleda tako kolektivistički i istovremeno slabašno. Uzgred, izgleda mi da nijedan mehanizam TP nije tako podložan mogućim zloupotrebama kao komisija za istinu.“
Ja: „Teško je, da. Mnogo su loši odnosi na univerzitetu. Ima mržnje i između pristojnih ljudi, protivnika režima. Svašta bismo mogli da vidimo ako tu uđe lustracija. I studentsku pobunu su gledali da iskoriste u međusobnim obračunima. A stvarno bi bilo smešno da osvedočeni huškači i nacionalisti ostanu pošteđeni za devedesete, a da iz ove krize izađu kao moralne gromade.“
Nenad: „Da, problem nedovršene, aljkave, ideološki korumpirane i pristrasne TP u prethodnom periodu komplikovaće svako suočavanje sa lošom naprednjačkom prošlošću. Naravno, da se opet vratim amnestiji, može se reći – nećemo raditi ništa sem reparacije i restitucije za žrtve režima. Nejasno je, međutim, kako bi se žrtvama moglo odati bilo kakvo priznanje bez neke mere TP. Španci su posle 1975. postigli politički konsenzus da neće biti TP. Ali i to je dovelo do raznih nevolja. Ja se naravno slažem s tobom da je nepotpuna TP bolja i moralno ispravnija od pokušaja sveobuhvatne TP koji dovede do toga da stradaju nevini.“
Peščanik.net, 30.01.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Upoznajte se sa srpskim stradanjem - 17/07/2026
- Mogu li fašisti postati dobri? - 14/07/2026
- Revolver za predsednika - 10/07/2026
