Svakog februara, pripadnici iranske dijaspore dolaze na napušteni plac u pokrajnjoj ulici u francuskom gradiću Nofl-le-Šatou, na 90 minuta vožnje od Pariza ka zapadu. U dogovorenu nedelju, postavlja se šator i uramljene fotografije pokojnog Ajatolaha Ruholaha Homeinija kače se na platneni zid. Blatnjava staza između stubova – obojenih u zeleno, belo i crveno, boje iranske zastave – prekriva se zelenom čojom.
Posetioci dolaze da se prisete svog vrhovnog vođe koji je, u jednom poglavlju istorije malo poznatom van Francuske, proveo četiri meseca u tom gradu krajem 1970-ih, pre trijumfalnog povratka u Teheran u ulozi vođe Islamske revolucije. Lokalni stanovnici su nezadovoljni time što je njihov grad postao sinonim za režim u Teheranu, naročito ove godine kada je ubijeno na hiljade demonstranata u Iranu. Oni ne žele da se sećaju Homeinija, nego da ga zaborave.
„Ljudi radije ne govore o tome. Taj istorijski trenutak nema nikakve veze s nama“, kaže Paskal Pagan, vlasnik Kafea de Spor na gradskom trgu, središtu lokalnog života. „Znam da sve to još uvek uznemirava ljude. Ne razumeju zašto mu je ovde dato utočište… Niko nije pitao niti konsultovao grad. Ljudi nisu imali izbora, to im je bilo nametnuto. Tada nisam bio ovde, ali oni koji su bili pamte to teško vreme.“
Već 46 godina posetioci dolaze na godišnje hodočašće u Nofl-le-Šato. U oktobru 1978, francuski predsednik Valeri Žiskar dʼEsten dopustio je Homeiniju da boravi u Francuskoj nakon što je bio prognan iz Iraka. D’Esten je bio uveren da će ovaj šiitski sveštenik biti demokratska alternativa autokrati Muhamedu Rezi Pahlaviju, hirovitom šahu, čiji je režim bio na izdisaju. D’Esten je verovao i da će se Homeini odužiti za francusko gostoprimstvo unosnim ugovorima koji će Francuskoj dati prednost u odnosu na Ameriku.
Fotografije i filmski žurnali iz tog vremena prikazuju Homeinija dok meditira ispod stabla jabuke u bašti kuće u Ulici de Ševrez 23. Unutra njegovi pomoćnici pripremaju stotine kaseta sa snimcima Homeinijevih govora u kojima on poziva Irance na pobunu; te kasete se zatim otpremaju u Teheran da bi krišom bile rasturane širom zemlje.
Danas nema ni traga od dvospratne kuće koja je srušena pre mnogo godina. Meštani misle da su je po Homeinijevom odlasku razneli eksplozivom pripadnici francuske tajne policije ili gnevne pristalice šaha. Od snažne eksplozije popucali su prozori susednih kuća.
Francuski intelektualci na levici prihvatili su Homeinija kao novog Gandija. Među njima su bili i Sartr i Mišel Fuko, koji će kasnije zažaliti zbog osnivanja odbora za podršku Homeiniju uprkos upozorenjima Simon de Bovoar da radikalna verzija islama ugrožava prava žena.
Prvog februara 1979, 15 dana posle šahovog odlaska u izgnanstvo, Homeini je odleteo u Teheran avionom kompanije Er Frans, prvom klasom, zahvaljujući ljubaznosti francuske vlade. Pozdravile su ga ushićene mase i za nekoliko dana je uspostavio teokratsku diktaturu koja do danas vlada Iranom.
Meštane Nofl-le-Šatoa uznemirava osećaj da je njihov grad poznat iz pogrešnih razloga. Zašto ne bi bio zapamćen zbog autorke romana i pozorišnih komada Margaret Dira, koja je tu živela i pisala. Ili zbog čuvenog likera od konjaka i gorkih pomorandži, zvanog Gran Marnije Kordon Ruž, koji je tu nastao i proizvodio se sve dok se nije, kao i Homeini, preselio na neko drugo mesto.
Za stolom u ćošku Kafea de Spor, ispod fotografije Margaret Dira, lokalni umetnik Žan-Klod Sentas se seća Homeinija i podrške koju je uživao u Francuskoj. „U to vreme levica je uglavnom bila za njega. Bilo je to samo deset godina posle maja 1968“, rekao je misleći na pobunu levice predvođenu studentima, koja je bezmalo srušila francusku vladu.
„Bilo je to neverovatno vreme. Šah je bio kompromitovan i ako si bio levičar, bio si za Homeinija. Ali meštani ga nisu dočekali dobrodošlicom. U tome nije bilo ničeg ličnog jer ljudi u početku nisu ni znali ko je on; razlog nezadovoljstva je bio to što su grad odjednom preplavili novinari i policija, i što je to izazvalo haos… Najednom je svako pominjanje Nofla imalo veze s Homeinijem. I tako je već 47 godina, a mi osećamo da sve to nema veze sa nama.“
Dugo posle Homeinijeve smrti u 87. godini 1989, Nofl-le-Šato je postao deo geografije Teherana. Ulica u kojoj se nalazi francuska ambasada promenila je ime i sada se zove Nofl-le-Šato. Dok će većina Francuza starijih od 50 godina odmah povezati Nofl-le-Šato sa Homeinijem, grad se trudi da to promeni. Pre tri godine, za vreme protesta zbog smrti Maše Amini u policijskom pritvoru, devojke koja je bila uhapšena zato što je odbila da nosi hidžab, vandalizovana je komemorativna tabla sa Homeinijevim portretom na imanju u Ulici de Ševrez. Lokalne vlasti su naredile da se ona sasvim ukloni i objavile da nikakvo trajno obeležje više neće podsećati na Homeinijev boravak u tom gradu.
Elizabet Sandživi, gradonačelnica Nofla rekla je francuskim medijima u to vreme: „Volela bih da Nofl više ne budi asocijacije na taj deo istorije koji mu je nametnut kada je naša vlada dopustila da Homeini boravi ovde“. Francuski mediji su izvestili o tome da je zvanični zahtev Teherana da se na tom mestu podigne muzej naišao na odlučno odbijanje.
„Meštani će vam reći da ne žele da se njihov grad povezuje sa Homeinijem i da ne žele da govore o tome, ali to ih još uvek tišti“, rekao je Sentas. „Ne želimo da se naš grad pamti po tome. Homeini je ovde proveo samo četiri meseca, ali je njegov boravak bacio trajnu senku na naš grad. Homeini nas je izdao: pružili smo mu utočište, a evo šta je on uradio umesto da uvede demokratiju u svoju zemlju.“
Kim Willsher, The Guardian, 14.02.2026.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 24.02.2026.
IRAN
