Anketna komisija za ispitivanje odgovornosti za urušavanje nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu je 30.4.2026. u Prostoru Miljenko Dereta održala konferenciju za medije pod nazivom „Zakon ili on: nadstrešnica, 18 meseci bez epiloga“. Prema mišljenju Anketne komisije u toku je odbrana organizovane kriminalne grupe na čelu sa Aleksandrom Vučićem, u kojoj učestvuju zakonodavna, izvršna, sudska vlast, tužilaštvo i većina medija. Govore Tanasije Marinković, profesor Pravnog fakulteta UB, Radmila Dragičević Dičić, sudija Vrhovnog suda u penziji i Dušan Dobromirov, profesor tehničkih nauka iz Novog Sada.
Tanasije Marinković: Na ovu jednu i po godišnjicu od urušavanja nadstrešnice, Anketna komisija sa velikim žaljenjem konstatuje da se Srbija ubrzano udaljava od utvrđivanja te odgovornosti i izvođenja pred lice pravde svih onih koji su odgovorni za urušavanje nadstrešnice.
Povodom jednogodišnjice od urušavanja nadstrešnice jasno smo stavili do znanja da smatramo da je do urušavanja došlo usled niza događaja za čiju odgovornost smatramo da postoji osnovana sumnja da je počinila organizovana kriminalna grupa na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Na ovoj konferenciji za novinare mi ćemo vam izneti svoje nalaze o tome šta se u proteklih pola godine desilo na tom polju i kako je Srbija, za ovih pola godine, još više udaljena od utvrđivanja te odgovornosti. Naime, da ne samo da nema pravde za žrtve urušavanja nadstrešnice, već i da je na delu odbrana organizovane kriminalne grupe i da u toj odbrani učestvuju i zakonodavna i izvršna vlast i sudska vlast i tužilaštvo, ali i mediji.
Mi smo na konferenciji za novinare od decembra prošle godine, govoreći o zakonu o Generalštabu, a uz to i o Mrdićevim zakonima – koji se odnose na pet zakona o pravosuđu koji su tada bili u proceduri – jasno stavili do znanja da smatramo da su ti zakoni vid opstruiranja pravde i to pravde kad je reč o nadstrešnici i kad je reč o Generalštabu. Nismo mogli dobiti bolje potvrde za tu tezu od izjava predsednika Ustavnog suda, Vladana Petrova, da se pravosuđe otelo od političke vlasti i od izjave predsednika Odbora za pravosuđe Uglješe Mrdića koji je zajaukao da će pravosuđe sada da goni nosioce javnih funkcija na čelu sa Aleksandrom Vučićem.
Iz tog razloga, mi postavljamo pitanje na ovoj konferenciji za novinare: Da li u ovoj zemlji postoji zakon ili postoji samo on? Da li nama sudija Vladan Petrov i narodni poslanik Uglješa Mrdić zapravo saopštavaju da je u ovoj zemlji zakon ono što vladalac odluči? Ti zakoni jasno su dobili osudu i od Venecijanske komisije. Mi nećemo ulaziti ovom prilikom u sve aspekte, već samo ono što direktno utiče na pravosuđe i na utvrđivanje pravde u ovom slučaju kad je reč o nadstrešnici – a to je oduzimanje konkretnom zakonskom merom određenog broja privremeno upućenih sudija u tužilaštvo za organizovani kriminal.
Mi smo u mišljenju Venecijanske komisije dobili potvrdu te teze da ovo što je urađeno zakonima jeste direktno uplitanje u pravdu i da ozbiljno dovodi u pitanje funkcionisanje pravosuđa kad je reč o živim predmetima. Ti predmeti se tiču i nadstrešnice. Ne samo što su se narodni poslanici ogrešili o pravdu i ometali pravdu donošenjem ovog propisa, već je to učinila i Vlada Republike Srbije koja je bila dužna da stavi do znanja u tom zakonodavnom postupku, da ukaže na sve štetne posledice ovih propisa. Ne samo što se to nije desilo, već su ministar pravde i ostali članovi Vlade zdušno podržavali ove zakonske promene.
Štaviše, ministar Nenad Vujić je u Visokom savetu tužilaštva odbio da glasa za produženje mandata svih privremeno upućenih tužilaca, čime je i sam na taj način direktno doveo u pitanje sprovođenje pravde u ovim predmetima – pogotovo ovde naglašavamo slučaj nadstrešnice. Konačno i predsednik republike se ogrešio, ne samo svojim svim pređašnjim izjavama već i činjenicom da je on potpisao ovaj zakon, dakle nije ga vratio Narodnoj skupštini na ispitivanje, i na taj način se i on upleo u izricanje pravde u ovom slučaju. Ovo se nastavlja i mi na to skrećemo pažnju – ovom poslednjom odlukom Ministarstva pravde da formira komisiju sačinjenu zapravo od ljudi koji su pisali ovaj zakon. Sada ti ljudi treba tobože da menjaju ovaj zakon.
Oni su se oglušili o još jednu preporuku Venecijanske komisije da proces pisanja zakona mora biti inkluzivan. Ovaj proces nije ni u čemu inkluzivan i ni u čemu se ne razlikuje od svega pređašnjeg. Zato smatramo da umesto formiranja komisije, čitava Vlada, a pogotovo ministar pravde Nenad Vujić, moraju da podnesu ostavku zbog svoje političke odgovornosti za ovakav skandal, koji sada dobija i međunarodne razmere.
Radmila Dragičević Dičić: Evo ja ću se potruditi da u kratkom vremenu predstavim gde smo to 18 meseci posle u sudskim postupcima vezanim za pad nadstrešnice, za pogibiju 16 ljudi teško povređivanje jedne žrtve. Tu su žrtve i porodice, roditelji, deca, bake, deke, rodbina i oni svi imaju status žrtve. Za ovih 18 meseci – putem opstrukcije, manipulacije koja dolazi od vrha države – žrtve postaju sve nevidljivije, o njima se sve manje govori, a za isto vreme dobijamo nove žrtve. Na stotine novih žrtava na ulicama Srbije, žrtve koji su pretučeni studenti, pretučeni građani, žrtve hapšenja, zastrašivanja, pritvaranja, vođenja po meni nezakonitih postupaka za krivično delo protiv ustavnog poretka. Ustavobranitelji se pritvaraju, studenti, građani koji traže poštovanje ustava, podelu vlasti, pravdu, istinu, pravdu za žrtve – oni postaju kriminalci, a kriminalci ulaze u kordone policije, lojalni kordoni policije su na ulicama.
Sve ovo ima veze sa nadstrešnicom. Sve je počelo padom nadstrešnice i čitav sistem se udružio da represijom, opstrukcijom, manipulacijom stavi taj postupak u zaborav – a pre svega da stavi u zaborav korupciju koja stoji iza ove nesreće, raznim delovanjima o kojima smo i ranije govorili, nemogućnošću da se postupci nastave. Imamo sada tri krivična postupka: jedan u Novom Sadu, gde se optužnica već drugi put preispituje, sada se nalazi u Apelacionom sudu u Novom Sadu, optužnica po koju je preispitivao viši sud u Novom Sadu i doneo jednu jako neobičnu odluku koju, verujte mi, nisam očekivala baš tako radikalnu, da se u postupku preispitivanja optužnice utvrdi da se za ministre, odnosno funkcionere – Gorana Vesića, Jelenu Tanasković, Anitu Dimovski – utvrdi da nema mesta optužbi. To je praktično oslobađanje ovih okrivljenih. Tu su još troje stručnih lica, inženjera, za koje to isto utvrđeno. Praktično, oslobađanje od odgovornosti u fazi postupka. Viši sud nije dozvolio da taj postupak uđe u suđenje.
U mojoj sudskoj praksi, koja je jako velika i obuhvata i najteže predmete u ovoj zemlji, nije se dogodilo i ja ne znam da je ikada vanpretresno veće od troje sudija u nekom sudu odlučilo da predmet izluči iz suđenja u fazi preispitivanja optužnice, da se upusti u analizu dokaza – za šta i nema zakonskih osnova u toj meri – i da kaže da nema opravdane sumnje da su oni krivi. To su isto učinili i kada se preispitivao pritvor za Gorana Vesića već na početku suđenja, pa je rečeno nema osnovane sumnje.
Pritisak postoji, taj pritisak na pravosuđe je očigledan i ogleda se i u stalnim napadima na tužioce, na sudije, u napadima na Tužilaštvo za organizovani kriminal, koje pokušava da vodi finansijsku istragu, odnosno istragu za koruptivne radnje vezano za taj projekat železnice. Imamo taj nesrećni predmet koji je pokrenut u Beogradu u februaru prošle godine, gde se trčala trka od četiri dana da se podigne optužnica mimo odluke vrhovne tužiteljke da predmet ide u Republičko tužilaštvo. Pa se ta optužnica dva puta vraća Višem tužilaštvu da se preispita nadležnost, poslednji put u februaru mesecu.
To je jedan potpuno nevažan predmet, ali mu je cilj bio da opstruiše suđenje u Novom Sadu, da opstruiše eventualni postupak pred Tužilaštvom za organizovani kriminal i sudom za organizovani kriminal. I sve to još traje. Setimo se ukidanja udarne grupe, setimo se odbijanja policije da sarađuje i izjava u javnosti koje je davalo Tužilaštvo za organizovani kriminal – koje mora da nastavi da radi, mora da nastavi da se obraća javnosti, da nas obavesti gde smo sada. Ukida se saradnja sa finansijskom policijom, ukida se saradnja sa poreskom upravom, neće me iznenaditi ako počnu da se uništavaju dokazi. Na svu sreću, u ovoj zemlji ima savesnih građana koji će sačuvati nešto.
Sva opstrukcija i sva manipulacija – koja se ogleda i u zvučnom topu koji je ispaljen, pa smo imali zvučni top, pa ga nemamo, pa smo ga kupili ali nismo ga koristili – znači, sve je to u cilju zastrašivanja. Čuvamo naše funkcionere, branimo ih, ne zato što ih volimo, branimo ih da bi ćutali. Zakon omerte, ćutanje, u cilju čuvanja nezakonito stečene imovine i u cilju omogućavanja širenja korupcije. Mi smo ovde pokazali modus operandi u našim ranim izveštajima, pokazali smo kako se to radi. Taj modus operandi se širi, širi se kao što se na primer širi Expo po celoj Srbiji, Expo je cela Srbija. Tako da je to glavni cilj, da se uzme što više, da se obezbedi ćutanje, da se onemogući rad pravosudnih organa.
Imamo Mrdićeve zakone. Šta je glavni cilj Mrdićevih zakona? I to je manipulacija – toliko smo pričali, može li Mrdić, ne može li Mrdić, pa mora li ovo, mora li ono. Na kraju je čovek rekao šta je glavni cilj. Ali glavni cilj je da imamo kordon lojalne policije, hajdemo sada siguran kordon lojalnih tužilaca. Jer ako tužilac ne tuži, sud ne može da sudi; ako tužilac ne napiše dobro optužnicu, nema dobrog suđenja.
Tako da svi ti Mrdićevi zakoni pokazuju da je glavni cilj bio – u čemu su delimično uspeli – da se iz Tužilaštva za organizovani kriminal sklone tužioci koji rade na predmetima za korupciju, da se oni zaplaše, da im se kaže ’ovako možemo, može nam se, menjaćemo zakone’. Sklonjena je i tužilja koja je radila u predmetu „Konjuh“. Znamo pesmu „Konjuh planinom“, ali ovaj Konjuh ćemo zapamtiti po nečemu drugom. I gde sada taj Konjuh, gde su sada tih pet tona droge? Tužilja je sklonjena, nema, ne znamo. Ne piše se o tome, ne pitamo, a trebalo bi da pitamo.
Ovo sve kako se radi – zloupotreba medija, zloupotreba pravosuđa, zloupotreba policije, institucija, poreske policije, agencije za sprečavanje pranja novca, univerziteta napadi na univerzitete, napadi na prosvetu, napadi na kulturu – to je sve u cilju represije, u cilju gušenja snage i volje naroda. U isto vreme, sve to pokazuje kako deluje organizovana kriminalna grupa. U teoriji i praksi se kaže koji su pokazatelji postojanja organizovane kriminalne grupe, gde uvek mora da bude vrh države u najtežim slučajevima, da se oni udruže radi činjenja krivičnih dela, uglavnom koruptivnih, radi sticanja nezakonite imovine, sticanja vlasti i moći. A najčešći oblici delovanja su, pa je pobrojano, a mi imamo sve te oblike kod nas – uticaj na zakonodavnu vlast da se donesu zakoni, uticaj na sudsku vlast, uticaj na policiju, uticaj na važne institucije, agencije. Tako da to pokazuje delovanje organizovane kriminalne grupe.
Tragovi novca ostaju, mogu da se brane, ali će u svakom trenutku to moći biti preispitano i mi apelujemo na Tužilaštvo za organizovani kriminal pre svega, da nastavi svoj posao, da obaveštava javnost, da preispita. Pitamo se šta je sa tim komercijalnim ugovorom iz 2018. Da li je možda saslušana i Zorana Mihajlović kao svedok, kao građanka, kao osumnjičena? Gde su drugi funkcioneri u to vreme kada je pravljeno i započeto planiranje projekta za tu železnicu i kako smo došli do toga da od 330 miliona evra ceo taj projekat bude skoro pet puta viši?
Dušan Dobromirov: Ono što možemo sada u ovoj fazi već da kažemo i da vidimo kakve su razlike između Mađarske i Srbije, to je da je velika korupcionaška afera „Kamen“ u Mađarskoj rezultirala time da železnička pruga ipak nije puštena u promet. Znači kontrola kvaliteta je sprečila puštanje u promet opasne železničke pruge, da se ne bi ugrozila sigurnost građana Mađarske i ostalih putnika. Za razliku od nas, videli smo da je železnička stanica u Novom Sadu dva puta otvarana, da je iz kabineta predsednika urgirano da se ubrzaju radovi, pa je čak i plaćeno kineskim izvođačima dodatnih 64 miliona dolara. Tako da to je prva razlika.
Druga razlika, koja nekako proističe iz ove prve, je da korupcija u Mađarskoj nije imala ljudskih žrtava. Mi smo nažalost imali tih 17 ljudskih žrtava. I ono što za sam kraj želim da posebno naglasim, što mislim da je izuzetno zabrinjavajuće, a to je da se nadstrešnica desila 1. novembra 2024. godine u jednoj klimi koja je omogućila da se zbog korupcije nadstrešnica dogodi. Mi upravo svedočimo tome da ta klima postaje drastično gora iz dana u dan i da, zbog silnih novih projekata koji se opet izvode na isti i mnogo gori način, zbog nekažnjivosti, zbog medijske nepokrivenosti, bojim se da nam se ne desi neka nova nadstrešnica. To jeste jedan zabrinjavajući trend. Mi ćemo nastaviti da pratimo situaciju i vezano za nadstrešnicu, ali i za ove ostale projekte.
Radmila Dragičević Dičić: Htela bih da dodam jednu rečenicu – da ne zaboravimo pomilovanja koje je dao predsednik države i pomilovanja koja je obećao. Znači, „ja sam iznad zakona“, to je ono, zakon ili on, pomilovaću Vesića, pomilovaću Momirovića ako organizovana kriminalna grupa u tužilaštvu pokrene postupak protiv njih. Pomilovao je nasilnike sa ulice i eto gde smo. Ko je iznad zakona i ko želi da bude iznad zakona.
Novinarsko pitanje: Imam dva pitanja za gospođu Dragičević Dičić. Prvo je proceduralno: koliko možemo da čekamo Apelacioni sud u Novom Sadu da odluči? Drugo je pitanje kako vi sa optužnice skinete stručni nadzor, a ne skinete izvođače, jer oni su, koliko sam ja razumeo, vrlo usko povezani. Ako je pogrešio izvođač kako onda, recimo, bez prejudiciranja čija je krivica – kako je onda stručni nadzor radio dobro svoj posao? Isto stručna kontrola i tehnička kontrola, kako je jedno skinuto sa optužnice, a drugo nije iako su to vrlo bliski procesi? Kako je na optužnici samo jedan direktor Infrastrukture, ako je veštačenje reklo da je korupcija i neodržavanje objekta jedan od glavnih uzroka? Kako može samo jedan direktor Infrastrukture da bude pozvan na odgovornost?
Radmila Dragičević Dičić: Znači za dužinu trajanja postupka: taj postupak u Novom Sadu traje već predugo, on praktično traje 11 meseci od podizanja istrage. Prva optužnica je bila već krajem decembra 2024. Vraćena je, sud je tri i po meseca preispitivao. Znači po optužnici, po zakonu, o prigovorima mora da se odluči u roku od 15 dana. Može da se produži taj rok ako je neki težak predmet, organizovani kriminal ili nešto tako. Međutim ovde su probijeni rokovi bez obzira na težinu predmeta, na upoznavanje sa spisima predmeta.
Očigledno je to učinjeno na osnovu odluke vanpretresnog veća da jedan deo okrivljenih praktično skloni sa optužnice, oslobodi – to se kaže „odbijena optužba“ zato što je u toj fazi optuženja. Ali protiv njih, ako to potvrdi Apelacioni sud gde je predmet već više od tri meseca – nije odlučeno i mi ga pozivamo da odluči – ako Apelacioni sud to potvrdi, to je u rangu oslobađajuće presude za te okrivljene. Ali ovde je najteže to što se stiče utisak da je sudsko veće išlo na to da po svaku cenu ukine politički deo optužnice i, meni se čini, za još neke stručnjake. A za to vreme nije urađeno ništa ni u dopuni istrage kad je predmet vraćen u istragu, nije bilo novog veštačenja, sve je samo ponovo prorađivano, saslušavano.
Ja lično smatram da je tu trebalo još veštačenja, još stručnih analiza, da bi se došlo do zaključka. Ta optužnica u Novom Sadu treba da da odgovor o odgovornosti struke i odgovornosti funkcionera koji je trebalo da upravljaju tim projektom, da ga nadziru, kontrolišu. Taj predmet nema elemente korupcije u sebi, on je više vezan za izazivanje opšte opasnosti i nestručno obavljanje radova i po meni on može da se završi i pre ovog drugog, koruptivnog predmeta za koruptivna dela koji je takođe povezan uzročno-posledično kao što smo mi zaključili, zato što je ta korupcija proizvela mogućnost nesavesnog delovanja. Cilj je bio profit, provizija, nezakonita zarada, uz opadanje kontrole kvaliteta.
Peščanik.net, 01.05.2026.
Srodni link: Savo Đurđić – 18 meseci bez optužnice
NADSTREŠNICA
