Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Nema dobrog odgovora na pitanje šta je uopšte Vučić radio u Kini. Odatle je poslao nemuštu poruku Briselu da ga EU slabo zanima, ali mu sve to još ne remeti spokoj u apsolutnoj vlasti. Davno je pobrkao prioritete spoljne politike, koju vodi isključivo sam. Tu više i nema politike, niti se odnos Srbije prema svetu može objasniti racionalnim idejama. To se od njega i ne očekuje. Marko Đurić je potpuno nestao, ali mu sigurno godi suvišna ministarska funkcija. Ne bi čudaku bilo bolje sa onakvim Markom, ali bez njega je još gore.

U višednevnoj poseti Kini, tzv. predsednik Srbije nije skrivao svoje emotivno uznesenje i burne impresije koje su ga dovodile do suza. Bio je fasciniran i svojim neprirodnim gardom u susretu sa Sijem, pre svega. Ličio je na raspamećenu voštanu figuru u gipsu dok je savijao šiju pred domaćinom da bi mu na nju natakli metal koji će ga uzdići nad svim ljudima. Tada se po svom priznanju zagrcnuo, zasuzio i zaslinio, saplitao se više nego što je uobičajeno, ali je i opstao i ostao na nogama pritisnut telesinom i težinom lažnog sjaja.

Dobio je Orden prijateljstva, nešto što bi moglo da ima značaj samo za njega, ako sve to uskoro ne bude zatrpano teškim lomovima. Predmet za kolekciju i dugo sećanje. Nešto kao prijateljstvo među narodima ne postoji, niti je on simbol toga ako postoji, to je samo delegirana despotska fikcija. U suštini, to što su mu nakačili Kinezi je protokolarni uradak od povezanog niza metalnih pločica. Sve to sa sobom ne nosi privilegije niti hipoteke, u predmetnom slučaju ni čast. Dobitnik gvožđa, koji je sa vašarskom svitom dotumarao odavde do tamo, probao je da tom činu prida epski značaj. Osim boldovane vesti za jedan dan, ničega od epike nije bilo.

Ipak je to za njega bio centar svega a on u centru sveta. Neki pokušaj da svima pokaže kako je i pored prljave biografije postao veliki i da tako kolosalne dimenzije jednog državnika ne mogu biti ignorisane ali ni prevaziđene.

O kineskoj računici da primi i odlikuje jednog tako neuglednog i tegobnog gosta, neki drugi put. Legenda o strašnim kamatama na beskonačne pozajmice i tiho davljenje u dužničkom ropstvu, ostvaruju se kao nepovratno kinesko kolonijalno nadiranje. Uz ekološku katastrofu, sirovinsko iscrpljivanje i pretvaranje tla u jalovinu. Tako bi razorno čelično prijateljstvo moglo bar za neko vreme da pomogne očuvanju lične vlasti kreature iz poluzagrljaja.

Vučić je tamo vodio državnu i partijsku delegaciju: Mali, Gašić, Jagoda Lazarević, odnosno Vučević, Jovanov, izvesna Pilja i Miloš Terzić. „Vođeni su otvoreni i konstruktivni razgovori, u duhu obostrane dobrobiti, saradnje i međusobnog prijateljstva naših naroda. I potpisani mnogi ugovori…“

To je mrtvi jezik za javno objašnjenje turističkog landaranja o našem trošku, bez saznanja šta dobijamo posle suvišne avanture tih nepotrebnih suklata.

Na velikom zidu je igrano kolo, kao krajnje bizaran, nediplomatski prizor. Neprijatni gost je priručnim folklorom dočekao sebe na spomeniku druge države.

I roboti, koji će ovde biti masovno uvedeni u proizvodnju i život, igrali su pred majstorima koji su ih sklopili i pred opčinjenim srpskim despotom Žikino kolo. Bili su razigrana mrtva priroda koja opšti sa istom nivou sa očaranim naprednjacima.

Još od 2019. godine, A. Vučić nije koristio svoj kineski jezik, niti fantastične akcente koji su od njega napravili predmet neopisive zajebancije. Bar ne javno. Možda nije odoleo da u intimnom okruženju, podstaknut navalom ulizištva, zadivi Sija svojim blistavim napretkom.

Često se javljao da iz dalekog kineskog sveta objasni Srbiji šta se dešava u Srbiji. Bila je to logika koja dolazi iz dubokog pomračenja uma, uz odvratne grimase i izveštačenu sentimentalnost. Neubrojiv, tako bi rekli Hrvati.

Na novinarsko pitanje šta misli o događajima na Slaviji, odgovorio je: „Što, da se nije pokvarila fontana?“

Ako ga bilo šta ubije, to će biti metastaza zapuštene tuposti. Uz tešku invalidnost koja je izazvana odsustvom duha i bilo kakvog smisla za humor.

Peščanik.net, 29.05.2026.

Srodni link: Dejan Ilić – Ja, robot


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)

Author: Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.