Gospodar muva Vilijama Goldinga, po kom je BBC nedavno snimio televizijsku seriju, roman je sa skrivenom tezom. Kao i nekoliko drugih Goldingovih romana, on zapravo govori o Padu. Posle avionske nesreće, grupa lepo vaspitanih dečaka završava na pustom i zabačenom pacifičkom ostrvu, i postepeno zapada u divljaštvo. Otprilike kao kad bi anđeoski dečak Oliver Tvist završio kao trgovac drogama. U Drugom svetskom ratu Golding, anglikanac, bio je pomorski oficir i nagledao se dovoljno strahota da provede ostatak života razmišljajući o tami ljudskog srca. Ovaj roman je implicitna polemika sa sentimentalnim osobama koje bezrezervno veruju u napredak, razum i postignuća civilizacije. To je trezvena kritika humanizma i njegove vere u urođenu dobrotu muškaraca i žena.
Roman je i prikriveni napad na ideologiju britanske vladajuće klase. Između ostalog, on je i crna parodija viktorijanskog klasičnog romana Koralno ostrvo R. M. Balantajna, u kom grupa dece nasukane na pustom ostrvu uspeva da se izvuče samo zahvaljujući duhu državne škole i snažnom karakteru. Džek, protofašista u Goldingovoj verziji, ostatak je tog stoičkog nasleđa, ali i prvi od dečaka koji će pasti u varvarstvo. Golding je sebe video kao marginalca u britanskom klasnom društvu i bio je zatrovan osećanjem klasne inferiornosti. Uprkos svom književnom ugledu, Gospodar muva je zapravo čin osvete establišmentu.
Antihumanistička teza koja prožima ovaj roman dobro je poznata. Ljudska bića su u vlasti iskonskih mračnih sila jer je civilizacija samo slabašna pokorica. Čim furnir ispuca, zlonamerne sile će se probiti na površinu i zgaziti naš moralni idealizam. Civilizacija je samo sublimirani oblik divljaštva. Sve to je prilično pojednostavljena verzija teorije Sigmunda Frojda o odnosu između ega i nesvesnog. S duge strane, na taj pogled na svet duboko je uticala istorija britanskog imperijalizma, koji je podrazumevao razliku između civilizacije i takozvanog varvarstva. Najsubverzivniji momenat u toj istoriji zabeležen je u Srcu tame Džozefa Konrada, u kom imperijalisti nalaze sopstveno ogledalo u takozvanim urođenicima. Pokazuje se da nam je Drugi blizak kao naše sopstveno disanje. Stoički stav je samo štit protiv činjenice da ima nečeg opako privlačnog u haosu i žeđi za krvlju – koji su, navodno, svojstveni urođenicima. Gospođa Mur, osetljiva i humana sredovečna žena u središtu Forsterovog Puta u Indiju, oseća vibracije besmisla koje zrače iz Marabarskih pećina i gubi kontrolu nad svojim životom. U romanu Nostromo, Džozef Konrad, pomorski oficir baš kao i Golding, govori nam da je imperijalni projekat jednako besmislen kao oranje mora. Upravo u trenutku kad je kolonijalistima potreban čvrst identitet da bi nametnuli nekakav red i poredak ozlojeđenom stanovništvu kolonija, njih spopada osećanje kosmičke uzaludnosti. Taj projekat mogu da ostvare samo ako su daleko od kuće, a udaljenost od kuće potkopava njihovu veru u ceo taj poduhvat.
U Gospodaru muva to se događa na drukčiji način. Užasna zver koje se dečaci plaše vrlo je stvarna, ali ona je u njima, a ne u okeanu niti duboko u džungli. U izlaganju svog sumornog viđenja čovečanstva, ovaj roman podvaljuje na kartama na jedan sasvim očigledan način. Ideja je da se pokaže da će se muškarci i žene brzo vratiti u primitivizam ako budu izloženi dovoljno jakim pritiscima. Goldingovi junaci, međutim, nisu muškarci i žene već deca. A pošto su deca u svakom slučaju samo napola civilizovana, nije neko naročito iznenađenje što nabadaju svinjsku glavi na kolac i jedan drugom lome naočare. Dečaci (čak i oni iz crkvenog hora) uvek će biti dečaci. Biće i odrasli ljudi, ali to još nisu. Šta bi bilo da je Golding stavio na ostrvo članove jorkširskog bleh orkestra ili ovlašćene računovođe? Nije izvesno da bi se oni ponašali besprekorno, ali nije mnogo verovatno ni da bi se uzajamno rastrzali takvom brzinom.
Romanopisci često varaju na kartama da bi postigli rezultat koji žele. Uzmimo, na primer, Orvelovu Životinjsku farmu, satiru na staljinizam. Tom knjigom Orvel je hteo da pokaže da projekat građenja socijalizma brzo podleže brutalnom autoritarizmu; ali da bi ilustrovao tu poentu, on koristi životinje na farmi, a one – baš kao ni deca – nisu poznate po svojoj sposobnosti za složeno društveno ili političko delovanje. Ako postavite svoju priču na određen način, zaključci koje tražite poslušno će se pojaviti na kraju.
Goldingov roman je primer onog što bismo mogli nazvati sindrom Sobe 101. U Orvelovoj 1984, Soba 101 je mesto na kom se suočavamo s onim čega se najviše plašimo, a način na koji se svako od nas nosi s tim užasom pokazuje kakva je on osoba. Glavni junak ima razumljivu odbojnost prema tome da mu pacovi grizu obraze i slama se pred stravičnom pretnjom da će mu njegovi mučitelji upravo to prirediti. Viče im da to urade njegovoj partnerki i onda ga uništava krivica zbog izdaje. Ali zašto bi naša reakcija u tako ekstremnom trenutku definisala ono što zaista jesmo? Mnogi od nas bi izdali bilo koga, pa i bebu koja još nije prohodala, da bi izbegli da im glodari grizu jezik, ali besmisleno je tvrditi da se na taj način pokazuje naše „pravo“ ja. Ekstrem ne definiše nužno normu. Verovanje da neku osobu treba izložiti najvećem pritisku da bi se otkrilo ko je ona ide zajedno sa jednako sumnjivom tvrdnjom da je svakodnevna egzistencija u suštini neautentična i da moramo izaći iz nje da bismo otkrili pravu stvar. Kad stavite decu u situaciju u kojoj nema civilizovanih ograničenja, otkrićete da su ona nepristojna i razularena.
U živopisnom i maštovitom prenošenju knjige na televizijski ekran, Džek Torn briše njenu religijsku dimenziju. Mrtvi padobranac na ostrvu, po svoj prilici pilot slupanog borbenog aviona, u romanu se pominje kao „mrtav čovek na brdu“, što je aluzija na Kalvariju, a dečaku Sajmonu (Simon Petar je bio Hristova desna ruka) poverena je uloga da donese dobru vest da se ničega ne treba plašiti. Ali umesto da bude nagrađen za svoj trud, on biva ubijen, baš kao i Simon Petar. Ipak, šta god Golding mislio, hrišćanstvo ne smatra da su ljudska bića nepopravljivo pokvarena. Ono odbacuje i naivno progresivno stanovište da smo po prirodi nesebični i saosećajni, ali i turoban reakcionarni stav da smo grupa totalnih zlikovaca koje može spasti samo nezasluženi čin božje milosti.
Nije, međutim, stvar u tome da se šetamo između ta dva različita stanovišta i osuđujemo. Važno je da shvatimo da su to suprotni aspekti jedne iste situacije. Upravo one osobine koje nam omogućuju stvarno napredovanje (lečenje bolesnih, hranjenje gladnih i tako dalje) istovremeno su i one koje nam omogućuju da počinimo genocid. Reč je o protivrečnostima ljudske vrste. Zato što imamo tela kakva imamo (sposobna za rad, komunikativna, kooperativna, i tako dalje) u stanju smo da razvijemo tehnologije koje daleko nadilaze sposobnosti veverica. Zbog toga veverice nemaju – koliko nam je poznato – sistem zdravstvene zaštite. Ali iz istog razloga ne mogu ni da gomilaju nuklearno oružje. Ne mogu da pošalju pomoć (vreće lešnika itd.) manje privilegovanim prekomorskim vevericama, ali ni da osnivaju tajne centre za torturu kao što to radi CIA.
Liberali su skloni mišljenju da bi u slobodi procvetala naša bolja priroda; konzervativci pak veruju da se samo strogom primenom reda i discipline iz sebičnog i neosetljivog ljudskog stvora može iscediti nešto moralno vredno. Hrišćanstvo je istovremeno mnogo pesimističnije od liberala i znatno optimističnije od konzervativca. Doktrina o Padu, koja nema nikakve veze s kušanjem božanski zabranjene jabuke, sugeriše da smo žalosno haotična bića, što potvrđuje letimičan pogled na našu planetu; ali hrišćansko učenje takođe smatra da smo sposobni da se menjamo i da nas čeka sjajna budućnost ako uspemo da se odreknemo sadašnjosti. Ali to se ne može postići bez gubitka, lišavanja, patnje i smrti.
Neki progresivni mislioci smatraju da se svetski ratovi nisu morali dogoditi, da su oni neobjašnjivi poremećaji istorije koja se kretala napred i naviše bar od viktorijanskog doba ili čak od prosvetiteljstva 18. veka. Čarls Dikens je oštro osuđivao zla svoga doba, ali ga je ipak smatrao daleko boljim od svih prethodnih faza istorije. Za neke konzervativne mislioce Holokaust je rečito svedočanstvo o površnosti te vizije napretka. Danas strahujemo za svoju budućnost, ali smo neskloni da se pitamo zaslužuje li da preživi vrsta koja je sposobna da počini takve strahote. Ako je konačno izbrišu klimatske promene ili nuklearni rat, možda je samo dobila ono što je zaslužila?
Moramo se, međutim, prisetiti: mada je mnogo muškaraca i žena radilo na planiranju i sprovođenju Holokausta, mnogi drugi su dali život da se nacistički režim okonča. Pored toga, ako je Gospodar muva parabola o tami ljudskog srca, onda taj roman može utešiti zloćudne snage protiv kojih se njegov autor borio nekoliko godina pre nego što ga je napisao. Ako su nasilje i surovost ugrađeni u našu prirodu, onda je naša odgovornost za počinjena mučenja i ubistva smanjena jer smo, najzad, samo verni prirodi svoje životinjske vrste. Ali Drugi svetski rat nije bio rezultat ljudske prirode, već posledica složenog niza istorijskih činilaca, od kojih je svaki mogao biti drukčiji. Moglo se dogoditi da Vilijam Golding ne mora da izda svojoj posadi naređenja da puca na neprijatelja. A da se to nije dogodilo, on ne bi napisao roman čiju televizijsku verziju sada gledamo.
UnHerd, 28.02.2026.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 13.06.2026.
