Od kada postoji cionizam bilo je Jevreja koji su mu se protivili. Prošlog meseca, dok se palestinski narod i dalje suočavao sa egzistencijalnom pretnjom od strane Izraela, u Dablinu se okupilo više od 400 ljudi na drugom Jevrejskom anticionističkom međunarodnom kongresu (JAZIC). Prvi skup je održan prošle godine u Beču.
Ove godine su učestvovali anticionistički aktivisti različitog porekla, uglavnom Jevreji, Palestinci i Irci, sa namerom da pređu sa „izražavanja solidarnosti sa Palestincima na kolektivnu akciju za njihovo oslobođenje“. Kako bi brže dostigli ovaj cilj pozvali su političke aktiviste i aktiviste sa univerziteta, pripadnike šireg fronta Pokreta solidarnosti sa Palestinom.
Izraelski istoričar Ilan Pape je pokušao da definiše okvire kongresa: „Tokom 45 godina mog aktivizma stalno me pitaju o potrebi jevrejskog zalaganja za Palestinu. Danas je borba protiv upotrebe judaizma za represiju nad Palestincima moralna obaveza svih Jevreja.“
Tokom istorije Jevreji su se različito odnosili prema cionizmu. Kako je objasnio istoričar Zak Foster na jednoj od radionica na ovom kongresu, ultra ortodoksni Jevreji kao što su grupe Satmar Hasidi i Neturei Karta protive se cionizmu sa obrazloženjem da on krši osnovne zapovesti judaizma. I bundisti i komunisti su se protivili osnivanju jevrejske države u Palestini tvrdeći da je to opasan kolonijalistički projekat koji ugrožava pripadnost Jevreja svojim lokalnim zajednicama i krši principe solidarnosti među njima.
Svedočenja Jevreja iz jugozapadne Azije i severne Afrike dovode u pitanje inherentni evrocentrizam cionističkog projekta. Kako je naglasila učesnica jednog panela, Kamil Levi Sparti, priče ovih ljudi protivreče tvrdnji cionističkog pokreta o jedinstvenom jevrejskom narodu i ukazuju na apsurd jevrejsko-arapske dihotomije na kojoj počiva kolonijalna naseljenička kultura u Izraelu.
Dok genocid besni u Gazi, a izraelska osvajanja ugrožavaju živote ljudi na Zapadnoj obali, u Libanu i širom regiona, jevrejski anticionistički pokret je važniji nego ikada. Kao što se videlo i na ovom kongresu, javlja se sve veći otpor osnovnom načelu cionizma da jevrejski narod mora imati svoju državu na palestinskoj zemlji.
Kao što kaže palestinski pisac i novinar Ramzi Brod, Jevreji anticionisti treba da krenu dalje od slogana „Ne u naše ime“, kojim odbacuju tvrdnju da Izrael predstavlja sve Jevreje, ka učešću u Pokretu solidarnosti sa Palestinom.
Kako to izgleda u praksi? Ovde je kongres bio manje efikasan. Mnogi su se složili da je ključno prevazići poistovećivanje judaizma i cionizma. Postignuta je i široka saglasnost da su jevrejski glasovi od ključnog značaja za borbu protiv pokušaja da se ceo propalestinski pokret otpiše i prikaže kao antisemitski. Ali nije bilo dovoljno prostora za diskusiju kako da se ovi ciljevi postignu.
Na sreću, jevrejske anticionističke grupe širom sveta odgovaraju na ova pitanja u praksi, na ulicama svojih gradova i u svojim zajednicama. Dobar nedavni primer je protest pripadnika Jevrejske anticionističke akcije (JAZA) protiv sajmova u Britaniji posvećenih alìji (useljavanju u Izrael) i kupovini nekretnina u Izraelu.1 Ovi sajmovi su održani u dve sinagoge koje pripadaju Savezu jevrejskih zajednica u Londonu. Aktivisti su razotkrili organizacije kao što je Šivat Cion, koje ohrabruju Britance da emigriraju u Izrael u okviru državnih granica iz 1967. i da se nastane u nelegalnim naseljima na Zapadnoj obali.
Aktivisti su izašli na ulice uprkos pokušajima dezavuisanja njihovog protesta kao „izgovora za uznemiravanje i zastrašivanje pripadnika jevrejske zajednice“, kako je to formulisao Odbor predstavnika britanskih Jevreja. Jevreji anticionisti su iskoristili svoj identitet da uđu na ovakve događaje i razotkriju umešanost institucija svoje zajednice u ratne zločine u Gazi.
To je zapravo suština jedinstvenog statusa anticionističkih Jevreja: naš identitet nam pruža mogućnost da postanemo državljani Izraela, bez obzira na to gde živimo. Cionisti nas doživljavaju kao veliki potencijal, a država Izrael i milijarderi poput porodice Adelson ulažu milione dolara da bi nas ohrabrili da se iselimo u Izrael. Ova nepravda, mogućnost da živim u Izraelu dok se Palestincima uskraćuje pravo da se vrate u zemlju svojih predaka, radikalizovala me je kao Jevrejina i pokrenula na akciju.
Proces utvrđivanja jevrejskog identiteta je pod neprekidnom tenzijom. Na anticionističkom kongresu odbacivanje politike identiteta uz istovremeno iznošenje opravdanih kritika na račun dominacije jevrejskih glasova u Pokretu solidarnosti sa Palestinom, pokazali su nespremnost da se na kritički način ispitaju specifične strateške karakteristike jevrejskog anticionizma.
Mnogi od organizatora kongresa svoj jevrejski identitet ne vide kao centralni deo svog aktivizma za slobodu Palestine. Dosta se pominjala sve veća uloga Tanaha (Starog zaveta) i jevrejske teologije u izraelskoj vojsci i državi. Posle tužbe za genocid koju je Južna Afrika podnela protiv Izraela Međunarodnom sudu pravde Netanjahu je izjavio: „Tako nas je posle izlaska iz egipatskog ropstva napao naš drevni neprijatelj Amalek.“ Liberalniji učesnici kongresa kao što je Piter Bajnert zapitali su se šta znači biti Jevrejin nakon Gaze.
Iako opsesija jevrejskim identitetom može zaseniti stvarnost sa kojom se upravo suočavaju Palestinci, kongres je pokazao da neki ljudi preduzimaju konkretne korake da bi osujetili izraelske napade na palestinske teritorije. Tako je na primer lučki radnik i sindikalac Đuzepe Niboi pričao o međunarodnom štrajku koji je organizovan 21. februara u raznim lukama pod parolom „Ne radimo za rat“. Advokatica Mira Hamad je govorila o zastupanju britanskih radnika koji su sabotirali proizvodnju oružja za Izrael u Elbit Sistemsu, a sada trpe represiju i optužbe za terorizam.
Fokus na identitet može iskriviti analizu stvarnosti i pružiti radikalnoj desnici priliku da prisvoji podršku Palestini i promoviše tumačenje genocida koje omogućava odbranu zapadne hegemonije i bele supremacije. Taker Karlson je samo jedan od tih glasova. Ovaj trend pokazuje nemoć anticionističke levice da pruži koherentan odgovor na pitanje o ulozi Izraela kao ispostave zapadnog imperijalizma u naftom najbogatijem regionu sveta. Time se otvaraju vrata za širenje antisemitskih teorija o moćnom lobiju, koji utiče na zapadne vlade da deluju protivno svojim nacionalnim interesima.
Pitanje identiteta je ostalo na margini kongresa. Nedostatak spremnosti da se suoče sa specifičnostima jevrejskog anticionizma razotkrio je tenziju između iskustava Jevreja iz Izraela i onih u dijaspori. Dok su izraelski anticionisti osetili na svojoj koži jevrejsku supremaciju i upotrebu religije kao oružja, Jevreji u dijaspori se više okreću ceremonijama i tradiciji kao sredstvima za organizovanje i izgradnju zajednice u okviru protivljenja cionizmu.
U Francuskoj je osnovan Cedek, jevrejski dekolonijalni kolektiv koji nudi kulturnu alternativu etnonacionalizmu, naglašavajući očuvanje jevrejske kulture i solidarnosti sa istorijski potlačenim grupama i manjinama. U Italiji je osnovan Tikun čije je ime skraćenica od Tikun Olam.2 U Londonu i Cirihu se okupljaju jevrejske grupe oko bundističke ideje Doikayt (pojam iz jidiša čije je značenje „ovde i sada“). Kao što je to opisao kolektiv Doikayt sa bazom u Londonu, ideja je da se naglasi naša posvećenost mestu u kome živimo, našim susedima i lokalnoj borbi za pravdu. Ove grupe ne samo da se protive cionizmu, već traže pozitivnu jevrejsku zamenu za njega.
U Njujorku gradonačelnik Zohran Mamdani održava veze sa ovim kulturnim pokretom u nastajanju. U aprilu ove godine pripadnici organizacije „Jevreji za rasnu i ekonomsku pravdu“ pretvorili su proslavu Seder Pesaha na ulicama grada u uzbudljiv događaj, kao deo protesta protiv zatvaranja američke federalne vlade. „Priča o izlasku iz Egipta“, napisali su na svom portalu, „uči nas da oslobađanje naših suseda od potčinjenosti traži organizovani otpor.“
Iz šire perspektive, skup u Dablinu i pojava jevrejskih grupa koje su beskompromisno anticionističke, odražava jasan trend krize liberalnog cionizma. Genocid u Gazi i širenje na Zapadnoj obali, kojim se ministri u izraelskoj vladi otvoreno ponose, razotkrili su pravo lice cionizma. Teško nasilje je navelo čak i ljude kao što je novinar i istoričar Tom Segev da kažu „da cionizam možda nije valjao od samog početka“. Sličnu tvrdnju je izrazio i Omer Bartov, izraelski istraživač genocida, kada je izjavio da misli da se cionizam ne može popraviti.
Nakon ubistva više od 73 hiljade Palestinaca i uništenja više od 90 odsto objekata u Gazi, ove osude više zvuče kao priznanja. Jevrejske anticionističke grupe shvataju da ne postoji način da se popravi država aparthejda koja funkcioniše u okviru doseljeničko-kolonijalnog sistema. „Popravka sveta“ počinje u Gazi.
Jacob Tucker, Mekomit, 08.07.2026.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 23.07.2026.
