Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Juče je istoričar Čedomir Antić, inače predsednik Naprednog kluba, govorio o „ političkim pravima srpskog naroda u regionu“. I to o onim pravima koja je narod pretežno ostvarivao u protekle dve godine, ali ih možda nije ostvario. Izjavio je da je srpskom narodu učinjena nepravda, koju je isti narod na nekim mestima otklanjao svojim snagama. Gde to nije stigao ili nije mogao da uradi, narodu nije dobro.

Rekao je da su Srbi ostvarili svoja prava tamo gde su ratovali. Tamo gde nisu, ostali su bez značajnog dela prava ili bez njih.

Napredni klub je konzervativna i demokratska NVO, deluje kao organizacija civilnog društva, sa izraženim težištem na zaštiti srpskih nacionalnih interesa. Teza o delotvornosti rata u modernoj istoriji Srba, ključna je za razumevanje izveštaja koji je javnosti podneo Antić.

Izveštaj ne pripada istoriji, jer se u svojoj suštini razilazi sa okolnostima koji je određuju. Istorijski period o kome je reč nije okončan, pa bi događaji u njemu mogli da se istražuju posmatranjem, dakle dok su još u toku. Inače bi teza o delotvornosti rata za ostvarivanje nacionalnih prava ostala u sferi poznatog gubitničkog bilansa: sve što dobijemo u ratu – izgubimo u miru. Tu bi negde mogla da bude smeštena ideja o primeni arhaične ratničke istorije i svih mitova na modernu patnju i spas Srba, ali se Antić u izveštaju ograničava otprilike na poslednjih 36 godina nacionalnog propadanja i spasa: „Danas, posle 36 godina, možemo da kažemo da je srpski narod sačuvao prava samo tamo gde je ratovao. Na nekim mestima je izgubio, ali tamo gde nije ratovao – tamo su mu osporena sva prava.“ (Danas, 4. avgust 2026.)

U tome se postojanje Srba, i samo njih, sagledava kao freska u jednoj dimenziji, gde nema nikoga drugog i ničega više. Srpski narod se ne smatra sposobnim da se u svom postojanju među narodima ostvari kao civilizovana zajednica ljudi, umesto da poteže za oružjem uvek kad njena elita oceni da su ugrožena nacionalna prava. Antić nigde ne govori o ambicijama, tragičnim greškama i zločinima političkih vojskovođa, nego o narodu kao fikciji, izvučenom iz istorijskog konteksta i smeštenom u tradicionalno mučeništvo.

Ako je već odredio rat kao osnovnu vrednost i sredstvo apstraktnih Srba, Antić ne ostavlja nijedan dokaz o uspešnosti oružanih sukoba, i potpuno ignoriše istoriju velikih stradanja i razaranja. Nema dokaza, čak ni objašnjenja koja su od prethodno neostvarenih prava osvojena ratovanjem. Zbog toga što bi svaki bilans lako pokazao da su u ratovima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, građani a među njima i Srbi izgubili mnogo više života nego što su mogli da dobiju bilo šta u zamenu za to.

Pravo na život se ne može zameniti, osim ako Antić ne smatra da su mnoge smrti isplative u zamenu za veće ciljeve. Naravno da nisu i većih ciljeva nema niti se Antić bavi njima. Uz nebrojene žrtve, mnoga prava su izgubljena definitivnom redukcijom slobode postojanja, izbegličkim krizama i nasilnim preseljenjima. Mnoge građanske slobode i prava ukinuti su ili ograničeni pod režimom u Srbiji, koji Antić i pored „nekih slabosti“ glorifikuje „zbog najvećeg mogućeg ulaganja“(!) od 1918. do danas.

Apologija rata kao modela za ostvarivanje nacionalnih prava, jeste proizvoljno tumačenje onoga što se nije dogodilo. Ratovi u poslednjih 36 godina – koji su nagovešteni u Izveštaju, obeležavaju nacionalnu, socijalnu, ekonomsku, informativnu, moralnu i ekološku katastrofu Srbije. Kao svoje recidive, oružani sukobi još nose neotklonjive antagonizme iz vremena ratova, a militarni gard u Srbiji se neguje kao nova verzija patriotizma.

Antić nije sklon da prizna poraze takozvane nacionalne politike, naročito u ratovima, naročito u onima koji su izgubljeni. Nisu izgubljeni samo oni koji nisu ni vođeni. Njegov izveštaj nas uči da ima mesta gde nije sve kako treba, ali tamo još nismo ratovali. Možda je vreme da se krene. Zna se kako mi to radimo.

Peščanik.net, 05.08.2026.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)

Author: Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.