Da li je blasfemija još uvek moguća u eri šitpostinga?1 Preplavljeni smo licemernim moralisanjem, ali nam je malo toga zaista sveto. Jedan od retkih izuzetaka je esej Done Haravej „Manifest za kiborge: nauka, tehnologija i socijalistički feminizam osamdesetih“ (A Manifesto for Cyborgs: Science, Technology, and Socialist Feminism in the 1980s), samodeklarisan kao bogohulno delo, mada je tokom protekle četiri decenije ušao u sveti kanon feminističke teorije. Ovaj „ironični politički mit“ obavezna je literatura na studijama antropologije, sociologije, roda i kvir teorije, a pokrenuo je i čitave podvrste feminističke misli (sajber-feminizam, ksenofeminizam). Aluzije na Manifest postale su tako česte u savremenoj kulturi da je časopis ArtReview nedavno proglasio njegovu autorku trećom najuticajnijom osobom u svetu umetnosti.
Haravej je svoj esej, poznat jednostavno kao „Manifest kiborga“,2 objavila 1985. godine kao svoj odgovor na poziv časopisa The Socialist Review na razmatranje budućnosti socijalističkog feminizma. Tekst je nastajao pri kraju prvog mandata Ronalda Regana: holivudska zvezda osvojila je predsedničku funkciju nostalgičarskim obećanjima da će „Amerika ponovo biti velika“, dok je iscrpljena levica bila zarobljena u vrtlogu unutrašnjih sukoba i identitarijanizma. Hrišćanski fundamentalizam bio je u usponu. Američka vojska je traćila ogroman novac na skupe tehnološke besmislice, kao što je program „Ratovi zvezda“ za odbranu galaksije, dok su filmski blokbasteri (Blejd raner, Terminator) dramatizovali distopijske strahove od spajanja čoveka i mašine.
U to vreme, američke feministkinje uglavnom su nauku i tehnologiju doživljavale kao alate patrijarhalnog ugnjetavanja, a prednost davale sentimentalnim, esencijalističkim odnosima žene sa prirodom. U taj spiritualizam „Majke-Prirode“ Haravej je unela jednu novu feminističku ikonu: kiborga. Delom čovek, a delom mašina, njen kiborg je bio „nezakonito čedo“ patrijarhalnog tehnokapitalizma: bespolan, fragmentisan, oslobođen roditelja, društveno konstruisan i upleten u mreže drugih bića – „neka vrsta rastavljenog i ponovo sastavljenog postmodernog kolektivnog i ličnog sopstva“. Stare binarne podele (čovek/mašina, čovek/životinja, priroda/kultura), tvrdila je Haravej, više nisu relevantne i umesto da se nadamo povratku nekoj mitskoj organskoj celini, vreme je da prihvatimo „konfuziju granica“ i naše „zajedničko srodstvo sa životinjama i mašinama“.
Esej se oslanjao na himere svih vrsta (hermafrodite, sijamske blizance, Frankenštajnovo čudovište) kako bi prikazao udvojenu viziju koju je Haravej smatrala ključnom za pružanje otpora. Komunikacione tehnologije predstavljale su sistem dominacije, ali budući da su se sastojale od informacija, odnosno teksta, bile su fluidnije i podložnije preoblikovanju od starih industrijskih tehnologija, pa su se mogle iskoristiti i upregnuti za feminističke ciljeve. Haravej se služila popularnim motivima naučne fantastike da opiše utopijsku budućnost biohakinga i samoodređenja: bebe sa srcima babuna, biotehnologije koje omogućavaju sintetičko umnožavanje umesto organske reprodukcije, hibridna tela koja brišu granice između životinje i mašine. Genetski inženjering je preinačio naše razumevanje tela: organizmi su u svojoj suštini sistemi za obradu informacija koje se mogu redigovati po volji. I mašina i čovek su „kodirani tekstovi s kojima stupamo u igru pisanja i čitanja sveta“, objašnjavala je Haravej, a kiborg predstavlja „sopstvo koje bi feministkinje trebalo da programiraju“.
Haravej je u to vreme bila profesorka na studijskom programu Istorija svesti Univerziteta Kalifornije u Santa Kruzu, raskrsnici kontrakulture i Silicijumske doline, u trenutku kada je proizvodnja poluprovodnika upravo počela da ustupa mesto eri personalnih računara. Naizgled nezavisan od čitavog nasleđa socijalističke i feminističke misli koja mu prethodi, njen manifest je u mnogo čemu bio jedinstven i poseban, baš kao i Santa Kruz. Jezik Manifesta je drska, stilizovana provokacija, kojom je Haravej publici lobovala upečatljive ideje – „Radije bih bila kiborg nego boginja“, ili „Naše najbolje mašine napravljene su od sunčevog sjaja“ – što je Grajms3 prošlog decembra na platformi X opisala kao poeziju „koja razbija“, a sam Manifest kao „jednu od najboljih stvari ikada napisanih“. Mada nastaje u tehnološkom okruženju vrlo različitom od našeg, vizija tela posredovanog mašinom i danas inspiriše nove generacije feministkinja – od levičarki kao što je Sofi Luis, koja razmatra „gestacijske komune“ sa veštačkim matericama, do kritičarki kulture koje u kiborgu vide prepoznatljiv liberalno-feministički simbol samoostvarenja i ženske moći. Spisateljica Rejčel Kadzi Gansa, na primer, tvrdi da je Bijonse, koja se poigrava konstruisanom prirodom slave, zapravo otelotvorenje kiborga Done Haravej.
Sve to deluje kao slabašan nagoveštaj nekog novog uzleta. Nakon decenija zastoja na pisti ka budućnosti kakvu je Haravej zamislila, približavamo se trenutku koji momci iz Silicijumske doline nazivaju „poletanje“. Digitalne tehnologije koje su u vreme objavljivanja Manifesta bile tek u zametku, ušle su u pozno doba adolescencije i uskoro će naš svet izmeniti do neprepoznatljivosti. Čini se da smo konačno na pragu dugo iščekivanog poretka kiborga. Haravejevske feministkinje, koje se vešto snalaze na platformama za programere, trebalo bi da su spremne da prigrabe alate gospodara i prokrče put ka oslobođenju. Zašto onda ne izgleda da je tako?
***
Mogla bih da nabrajam politička razočarenja iz poslednjih godina – napadi na reproduktivna prava i zdravstvenu zaštitu za transrodne osobe – koja su zbrisala ostvarenje vizije feminizma Done Haravej utemeljene na tehnološkom samoopredeljenju. (Čini se apsurdnim govoriti o veštačkim matericama kada više od dvesta miliona žena širom sveta nema pristup kontracepciji.) Mogla bih da se pozivam na već izlizane priče o rodnom jazu u primeni veštačke inteligencije (u poređenju sa muškarcima, žene na istim radnim mestima koriste AI proizvode za oko dvadeset dva procentna poena manje) ili na studije koje ukazuju da će AI automatizacija nesrazmerno uticati na poslove koje pretežno obavljaju žene. U trenutku kada ljudi u javnim službama, pravničkim i administrativnim odeljenjima rade uporedo sa alatima koji će ih verovatno zameniti, poziv Done Haravej na „zajedničko srodstvo“ sa mašinama liči na manipulativni jezik korporacija, koje automatizaciju predstavljaju kao čin oslobođenja.
Tehnološke kompanije uvaljuju čet-botove zaposlenim ženama na gotovo isti način na koji su pedesetih godina prošlog veka mašine za pranje sudova reklamirane domaćicama – kao mehanizam za uštedu vremena koji će ih osloboditi rintanja, i još će im ubrzati uspon na korporativnoj lestvici tako što će im pomoći da se pripreme za prezentaciju ili razgovor o visini plate. „Zamisli da imaš mentora koji ti je dostupan u svakom trenutku, koji te usmerava i nikad te ne osuđuje“, piše jedna vlasnica startapa u autorskom tekstu za Time. „Savladaj nove veštine svojim tempom, oslobođena tereta sindroma varalice koji muči toliko žena u sredinama kojim dominiraju muškarci.“ Na sličan način je i radikalni potencijal biohakinga podvrgnut korporativnom prisvajanju, apsorbovan u industriju velnesa i dugovečnosti koja ženama obećava kontrolu nad vlastitim telom, dok ih istovremeno suptilno usmerava ka hegemonističkim standardima privlačnosti i zdravlja. Kad preko povezanog uređaja prati nivo kiseonika u krvi, maže kremu sa estradiolom za ublažavanje simptoma menopauze, ubrizgava filere za mladalački izgled i guta koktele nootropika kako bi bila u stanju da provede deset fokusiranih sati za računarom – teško je ženu videti kao kiborga koji subverzivno hakuje svoj izvorni kod, a ne kao hrčka koji očajnički trči da izbegne izbacivanje sa točka. (Džudit Batler, feministkinja podjednako skeptična prema prirodi kao i Haravej, nazvala je „tezu o usavršivosti“ – da ljudi mogu ostvariti svoj puni potencijal uz pomoć veštačke inteligencije – fašističkom idejom.)
Haravejevski kiborg bio je revolucionaran jer je za feminističke ciljeve izvršio reaproprijaciju čudovišta, čiji su spojevi metala i mesa bili istinski zastrašujući prizor telesnog horora u poznoj fazi Hladnog rata. Četiri decenije kasnije, ta ikona je u potpunosti izgubila svoju subverzivnu moć. Danas neki zagovornici veštačke inteligencije govore o „kentaurima“ kada opisuju saradnju mašine i čoveka (mada taj zoomorfizam dočarava himeru kao isključivo biološko biće) – ali generativna veštačka inteligencija izaziva mnogo dublju ontološku maglu, u kojoj se granica između organskog i sintetičkog ne može tek tako, razigrano prekoračiti, jer je praktično nevidljiva. Razgovaramo sa bestelesnom inteligencijom koja je svugde i nigde, a odgovori stižu iz nekog mističnog cirusnog oblaka računarstva, koji kao da lebdi negde iznad naših tela – baš tamo gde zamišljamo da boravi i naš um. Dok akademski recenzenti muku muče da razlikuju tekst koji je napisao čovek od onog koji je generisala mašina, a alati za detekciju veštačke inteligencije deluju pouzdano koliko i bacanje novčića, teško je videti kakav bi smisao uopšte mogla da ima ta „konfuzija granica“ za koju se Haravej zalagala.
Čudovište koje najbolje dočarava trenutnu prirodu hibrida čoveka i mašine jeste utvara, stvorenje koje ne poznaje prepreke i služi kao jezivi dvojnik stvarnih ljudi. Mogućnost da vaše telo i glas dobiju sablasni drugi život, mimo vaše volje, u vidu seksualizovanih dipfejkova ili tzv. osvetničke pornografije,4 verovatno je pravi tehnološki horor našeg doba. Ova vrsta manipulacije samo je najekstremnija primena industrije grabežljivog izvlačenja resursa koja se hrani ljudskim biometrijskim podacima i intelektualnom svojinom, gazeći pritom svaku pomisao na uslov slobodnog pristanka. Ako su kiborzi iz Terminatora i Blejd ranera dramatizovali anksioznosti osamdesetih, onda je najupečatljivija filmska ikona naše izopačene tehnokulture Samanta, veštačka inteligencija bez fizičkog tela kojoj je glas pozajmila Skarlet Johanson u filmu „Ona“ (Her) Spajka Džonza iz 2013. Pre dve godine, kompanija OpenAI je za novu verziju svog četbota predstavila glas koji je sablasno podsećao na glas Skarlet Johanson, i to nakon što je glumica odbila da dozvoli upotrebu svog glasa Semu Altmanu, izvršnom direktoru kompanije; Altman je navodno bio opsednut tim filmom – fantazijom o muškarcu koji se, nakon raskida, zaljubljuje u nematerijalnu Samantu, sposobnu da pruži čistu, neiscrpnu žensku pažnju, neometanu bilo čime (poslom, emotivnom iscrpljenošću, intelektualnim interesovanjima) što zaokuplja život stvarnih žena.
Utvarna priroda veštačke inteligencije najpodmuklija je kada je reč o nevidljivom ljudskom radu u osnovi svih ovih komercijalnih alata. „Rad iz senke“ (ghost work) postao je opšti naziv za sve poslove koje povremeni radnici obavljaju iza kulisa kako bi veštačka inteligencija delovala autonomno – od radnika po ugovoru sa Globalnog juga, plaćenih dva dolara po satu za označavanje podataka za treniranje AI sistema, do kvalifikovanih frilensera iz Severne Amerike koji od kuće rade na anotiranju podataka. U jednom tekstu iz 2024. u kom su predstavljene tri žene koje tezgare na ovaj način – spisateljica, studentkinja i stjuardesa na neplaćenom porodiljskom odsustvu – naglašen je značaj „ljudskog rada na podučavanju veštačke inteligencije“, uz fotografiju majke dok čita svom malom detetu, koja kao da sugeriše da je sintetička inteligencija takođe korisnik ženske brige i pažnje.
Haravej je znala da iste one tehnologije koje ruše tradicionalne strukture moći, omogućavaju nove oblike eksploatacije i kontrole (što je nazvala „informatikom dominacije“). Uvidela je da će te tehnologije doprineti stvaranju tržišta rada koje odlikuju sve veća nesigurnost zaposlenja, fleksibilno radno vreme, izostanak garantovanih beneficija, kao i preplitanje poslovne i kućne sredine. (Pozajmljujući od ekonomiste Ričarda Gordona, Haravej je to nazvala „ekonomijom kućnog rada“.) Takođe je predvidela da će decentralizacija rada znatno otežati tradicionalne načine organizovanja, što se potvrdilo u industriji veštačke inteligencije, gde posrednici angažuju povremene radnike sa svih strana sveta, dok sami radnici gotovo da nemaju nikakvog međusobnog kontakta.
Ipak, Haravej je insistirala da ovi alati otvaraju važne mogućnosti feministkinjama, budući da se strukture koje nisu prirodne, već veštačke, mogu hakovati, reprogramirati i redizajnirati. Za razliku od starih odnosa moći, koji su bili „nostalgično naturalizovani“, novi sistemi sadrže „ozbiljan potencijal za promenu pravila igre“. Međutim, i u Manifestu i u kasnijim radovima Haravej nudi malo konkretnih predloga o tome kako bi se ove tehnologije mogle upregnuti za feminističke ciljeve. Sajberpank vizije osamdesetih za Haravej su verovatno imale čisto intuitivnu, estetsku privlačnost. Na toj istorijskoj prekretnici kada je delovalo da je politika zapala u ćorsokak, kompjuterska tehnologija je nudila podsticajnu metaforu: bila je prilagodljiva, porozna i prepuna mogućnosti. Kako to Haravej upečatljivo formuliše u Manifestu: „Naše mašine su uznemirujuće žive, a mi sami smo zastrašujuće inertni.“ Teško joj je zameriti što, usred razdragane anarhičnosti hakerske kulture osamdesetih, nije mogla da predvidi koliko će samo te mašine postati žive, a koliko će se sistemi koji njima upravljaju pokazati mračnim. Namesto njene utopijske vizije samoodređenja, danas živimo u svetu algoritama iz crne kutije, vlasničkog softvera i modela toliko neprobojnih da korporacije koje ih proizvode pribegavaju gnostičkim metodama „interpretabilnosti“ kako bi dešifrovale šta se u njima uopšte dešava. Upleteni smo u mreže dominacije koje svesno ometaju razlikovanje ulaznih od izlaznih podataka, biološkog od veštačkog, tela od njegovog dvojnika. S obzirom na krajnje realne štete ugrađene u digitalne prostore koje posreduju multinacionalne tehnološke korporacije, šta bi danas značilo prihvatiti kiborg-mit Done Haravej o „transgresiji granica, potentnim fuzijama i opasnim mogućnostima“? Može li „reprogramiranje“ sopstva biti revolucionarni čin u doba Claude Codea?
***
Ako možemo govoriti o uverljivom feminističkom odgovoru na veštačku inteligenciju, on se gotovo u potpunosti zasniva na merama kontrole i regulacije. Najvidljiviji pokušaj bio je dvopartijski predlog kriminalizacije zloupotreba uz pomoć veštačke inteligencije koji bi ženama pružio različite načine za suprotstavljanje takvim pojavama (96 odsto dipfejk videa čini pornografija bez saglasnosti, a gotovo svi prikazuju žene). Pošto je zakon prošle godine usvojen („Take It Down Act“), poslanica u Kongresu Aleksandra Okasio-Kortez – koja je i sama često na meti seksualizovanih AI sadržaja – iznela je predlog zakona koji bi trebalo da omogući obeštećenje osobama koje su na meti dipfejk sadržaja bez pristanka. Kampanje poput #MyImageMyChoice (moja slika, moja odluka) zahtevaju od vlada i tehnoloških kompanija da se suoče sa ovim problemom, služeći se pritom rečnikom vlasništva i autonomije skovanim u pokretu za pravo na odluku o abortusu. S obzirom na to da dipfejk tehnologije prete da „dodatno zamagle granice između stvarnog i nestvarnog“, kako upozorava jedna komentatorka, rešenje se traži u što jasnijem povlačenju tih granica – što je pristup koji žene često stavlja u ulogu turobnog šerifa u industriji kojom upravljaju raskalašni kauboji. A to uopšte nije u skladu sa vizijom Done Haravej o novim i uzbudljivim mogućnostima koje digitalne tehnologije pružaju feministkinjama.
Naravno, sklonost da se Haravej shvata doslovno – upravo ona opasnost koju je njeno ironično bogohuljenje izbegavalo – često je dovodila do suviše bukvalnih tumačenja Manifesta. Uprkos svim aluzijama na biotehnologije i proteze, Haravej nije gajila naročit entuzijazam prema samoj tehnologiji. „Alati“ koje je želela da feministkinje preuzmu bile su priče, a naučnu fantastiku je prvenstveno posmatrala kao izvorište smelih predstava o hibridnosti, gde je svakakva budućnost moguća. Neki od najupečatljivijih i trajno aktuelnih delova Manifesta upravo su oni koji se tiču jezika i narativa:
„Pisanje je prevashodno tehnologija kiborga, graviranih površina kasnog 20. veka. Politika kiborga je borba za jezik i borba protiv savršene komunikacije, protiv jednog jedinog koda koji savršeno prevodi čitavo značenje bez ostatka, što je centralna dogma falocentrizma.“
Borba za jezik, borba protiv savršene komunikacije – teško je zamisliti urgentniji izazov našeg doba, kada se i sam jezik automatizuje i optimizuje. Veliki jezički modeli osmišljeni su tako da glomaznu i neukrotivu prirodu ljudske komunikacije učine što efikasnijom; ta ambicija je u oštroj suprotnosti sa politikom kiborga Done Haravej, koja je pozivala na zagađenje informacionih kanala. U tehnološkom poretku dizajniranom da izbegne svako trenje, otpor logično zahteva negovanje haosa. To možda podseća na „feminizam sistemske greške“ (glitch feminism), koji spisateljica i kustoskinja Legasi Rasel opisuje kao praksu podrivanja logike digitalnih platformi kroz „pobunu u vidu strateške okupacije“. Feminizam sistemske greške, piše Rasel, prihvata „višestruka sopstva“ i odstupanja između onlajn i oflajn učinka kako bi se pružio otpor propisanoj logici algoritma. Rasel je podjednako neodređena kao što je to bila i Haravej kada je reč o tome šta bi feministkinje zapravo trebalo da rade u svetu. U jednom intervjuu iz 2020, Rasel tvrdi da je prednost teksta u obliku manifesta u sposobnosti da proširi kolektivnu imaginaciju izvan granica postojećih narativa: „Manifesti mogu biti ambiciozni, smeli i eksperimentalni. Mogu postaviti nova pravila za stvari koje još nisu ni izgrađene. Mogu izneti zahteve koji deluju nemoguće, ali nam svima pružaju cilj ka kojem možemo težiti.“
Neki od najubedljivijih savremenih kritičara tehnologije ukazuju na opasnosti koje veštačka inteligencija predstavlja za kolektivnu političku imaginaciju. Sociološkinja i profesorka na Prinstonu, Ruha Bendžamin, ističe da je u doba veštačke inteligencije „mašta polje delovanja oko kog se vodi borba, a ne prolazna, naknadna pomisao čije odbacivanje ili romantizovanje možemo sebi da priuštimo; ona je resurs, poprište sukoba, ulazni i izlazni element tehnologije i društvenog poretka“. Da bismo praktikovali takvu vrstu imaginacije, tvrdi ona, nije dovoljno samo kritikovati postojeće tehnologije; neophodno je preispitati šire društvene narative (efikasnost, profit, društvena kontrola) zbog kojih pojedine inovacije uopšte deluju i neizbežno i poželjno.
Upravo je jedan od glavnih ciljeva manifesta Done Haravej bio da se preispita status quo. Tehnologija koju je ona, u krajnjoj liniji, želela da prekodira bila je politička imaginacija – takođe jedna vrsta mašine koja je, u svom najboljem izdanju, nelinearna i podatna za oblikovanje, sposobna da proizvode umetnost i narative koji zamišljaju budućnost bez očiglednog kontinuiteta sa prošlošću. Kreativno generisanje novih priča u direktnoj je koliziji sa samom pretpostavkom mašinskog učenja, koje se hrani istorijskim podacima, i re-generiše i prilagođava narative iz prošlosti. Zapravo, teško je oteti se utisku da je savremena veštačka inteligencija strateški pokušaj suzbijanja i kontrole opsega političkih mogućnosti, dok nam se prodaju „saradnici za razmenu ideja“ koji korisnike usmeravaju ka poznatim rešenjima, i alati za pisanje koji komunikaciju svode na niz gotovih šablona, destilovanih iz statističkog proseka preovlađujućih shvatanja. „Borba protiv savršene komunikacije“ moguća je samo kroz odbacivanje tesnih okvira tih alata i ponovno osvajanje prava na pripovedanje o budućnosti, na priče koje su nestalne, sa višestrukim epilogom i nisu u službi jednog praktičnog cilja.
I sam „Manifest kiborga“ jedna je od takvih priča. Ako je taj tekst i 2026. u stanju da inspiriše svoje čitaoce, to nije zato što nudi nekakav vodič za praktikovanje feminizma u digitalnom prostoru, već zato što njegov živ i okrepljujući jezik ima moć da razmrda pokret iznemogao od silnog moralisanja, rigidnih pravila i sigurnosti „totalizujućih“ narativa. U doba sveopšteg političkog očaja, kad su izvori presahli a korporativne tehnologije se preporučuju kao poslednja nada za našu vrstu, politika kiborga Done Haravej ostaje uzoran model kako feminizam može da izgleda kada se prepusti smelim spekulacijama i kada se usudi da zamisli mogućnost radikalnih alternativa.
Meghan O’Gieblyn, The Yale Review, 08.08.2026.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 05.09.2026.
FEMINIZAMNOVE TEHNOLOGIJE
________________
- Eng. shitposting, objavljivanje namerno besmislenog ili provokativnog sadržaja na mrežama; prim.prev.
- Ili „Kiborški manifest“. Prvi prevod dela Manifesta objavljen je u beogradskom časopisu „Ženske studije“ 1995. (prevod Branke Arsić). Zagrebački Multimedijalni institut objavio je integralni tekst 2023. (prevod Marko Maras); prim.prev.
- Muzičarka i bivša partnerka Ilona Maska; prim.prev.
- Deepfake (kovanica od deep learning i fake) ili zvanično „sintetički medijski sadržaj“, digitalno generisan video ili audio uz pomoć veštačke inteligencije, koji uverljivo prikazuje stvarnu osobu kako radi ili govori nešto što se u stvarnosti nije desilo. Najmasovnije se zloupotrebljava u seksualizaciji devojčica i žena radi javnog sramoćenja ili ucene, ali je pojava rasprostranjena i u političkoj manipulaciji; prim.prev.
