Nije potrebno mnogo originalnosti ili pronicljivosti da se uoče razlike između sveta 90-ih i sveta u kom danas živimo. Ti svetovi se dramatično razlikuju u pogledu distribucije ekonomske moći između država i nejednakosti unutar država. Takođe se razlikuju po preovlađujućem duhu, bar na zapadu.
Možda je najbolje poći od Tocquevilleovog opisa sličnog perioda u Francuskoj 30-ih godina 19. veka:
„Osobeni duh srednje klase postao je preovlađujući duh državne uprave, dominantan u spoljnoj politici kao i unutrašnjim poslovima: to je delatni duh, duh marljivosti, često neiskren, načelno uređen, odvažan iz sujete i egoizma, po temperamentu plašljiv, odmeren u svemu osim u apetitu za udobnost i osrednjost; duh koji u spoju s duhom naroda ili aristokratije može činiti čuda, a prepušten sam sebi ne može izgraditi ništa više od aparata uprave lišenog ambicija vrline i veličine.“ (Tocqueville, Souvenirs [1848], moj prevod)
Duh „odvažan iz sujete i egoizma“ prožimao je društva 90-ih godina prošlog veka iznutra i oblikovao međunarodnu politiku. Rođen iz poraza komunizma, bio je to optimistični duh revitalizovanog kapitalizma koji su najavili Margaret Thatcher, Ronald Reagan i Deng Sjaoping, mada ga ovaj poslednji nije nazivao tim imenom. Do polovine 80-ih godina i vremena Gorbačovljeve vlasti u SSSR-u, ideološki uspon kapitalizma kao načina organizovanja privrede i liberalizma kao načina organizovanja društva dostigao je vrhunac. Raspadom Varšavskog pakta i nestankom Sovjetskog Saveza, ideološki i geopolitički aspekti su se poklopili. Bio je to trijumf ideologije, ali i trijumf zapadnih zemalja. To su dve različite pobede, mada je u umovima onih koji su od tog ishoda imali koristi to bio jedan isti trijumf: zapad je pobedio zato što je prihvatio superiornu ideologiju.
U načelu, ništa nije sprečavalo ostatak sveta da bude jednako uspešan ako prihvati ista pravila. Štaviše, objavljeno je da očekivani tehnološki i ekonomski razvoj manje razvijenih zemalja i njihovo sustizanje razvijenog dela sveta neće biti povod za ozlojeđenost tada dominantnih sila, jer je taj novonastali svet – što je važan element nove ideologije – „osuđen“ da živi u miru i slozi. Razmena između naroda i pojedinaca uskladiće njihove interese i stvoriti globalno tržište za čiji procvat je neophodan mir. Takođe, „zadovoljne“ demokratije (da upotrebimo Rawlsovu terminologiju) neće imati razloga da zavide jedne drugima, da žude za teritorijama i resursima, pa neće biti potrebe ni da se ratuje.
Da li su propovednici novog učenja zaista verovali u duh devedesetih? Jesu li se nekada zapitali da li ga prihvataju zato što pored toga što je moralno udoban donosi i materijalnu korist? Nisam uspeo da pronađem odgovor na to pitanje. Ali s lakoćom mogu opisati i locirati taj duh, pre svega zato što sam ga doživeo u okruženju u kom je bio izražen verovatno više nego na bilo kom drugom mestu na planeti: u Vašingtonu, gde sam radio za jednu međunarodnu instituciju, a zatim za jedan američki institut. Nalazio sam se u kovačnici duha koji je izvorno proizvela američka vladajuća klasa, da bi ga već početkom 90-ih godina usvojili ljudi od značaja širom sveta. Svaka važna ličnosti (svako ko je imao politički i ekonomski uticaj) – a to su upravo ljudi koje sam sretao u Vašingtonu i okolini, iz svih krajeva sveta – verovali su u novo učenje. Ili se bar činilo da veruju.
To je duh koji je nasilje proglasio zastarelim, u veri da se svaki problem može rešiti tehnološkim napretkom ili ekonomskim merama. Komercijalizacija svih ljudskih aktivnosti proglašena je poželjnom po sebi, kao važno sredstvo ostvarivanja prosperiteta u novom i mirnijem svetu. Ako neki problem ipak opstaje, to je zato što još nije pronađeno tehničko rešenje ili napravljeno tržište na kom će se ponuditi na prodaju. To je ograničeni duh srednje klase koji je opisao Tocqueville, lišen ambicije veličine, za koju niti zna niti mari. On nije ratoboran. Miroljubiv je i pun vere u mogućnost poboljšanja čoveka i društva. To je teleološki duh. Istoriju ne vidi kao cikličnu, već kao pravu uzlaznu liniju.
Mnogi od njegovih zagovornika nisu primećivali da taj duh istovremeno odgovara njihovim materijalnim interesima. Na taj deo nisu obraćali pažnju, ili nisu bili spremni da to priznaju, čak ni sebi. Taj momenat, zapravo, nije bio očigledan dokle god su njihovi interesi bili u skladu s duhom vremena. Ono što je stvorilo probleme i donelo pad bilo je shvatanje mnogih pojedinaca i nekih država da je duh devedesetih počeo da zanemaruje njihove materijalne i geopolitičke interese.
S materijalne strane, uspon Kine i Azije oslabio je ekonomske pozicije zapadne srednje klase i učinio radna mesta nekih njenih pripadnika suvišnim ili nesigurnim, dok je uspon Kine na geopolitičkoj sceni doveo u pitanje dominantnu poziciju Sjedinjenih Država. Ta dvojna promena (na nivou pojedinca i države) ukazala je na izražene nedoslednosti u duhu devedesetih. Tvrdilo se da je to duh „deljenja“ i kosmopolitizma; i zaista je bilo tako, dok relativno napredovanje zemalja Trećeg sveta nije nekim zemljama i narodima donelo preveliku moć ili previše važnu ulogu na međunarodnoj sceni. Čim je napredak prešao određenu granicu (kao u slučaju Kine), napredovanje je postalo problematično. Otuda sledi zaključak: uvećanje blagostanja siromašnih bilo je poželjno dok to nije imalo značajnijeg uticaja na relativnu moć i položaj bogatih. Ali kada se prihvati taj zaključak, od pacifističkog i kosmopolitskog duha devedesetih ne ostaje ništa osim ideološke maske u službi odbrane interesa bogatih.
Ako pođemo dalje i ispitamo konkretne manifestacije navodne širine i kosmopolitizma devedesetih, pronalazimo još veće nedoslednosti: to je duh koji različito tretira različite aktere u zavisnosti od toga koliko im je naklonjen. Rečima Marka Carneya: „Znali smo da priča o međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima nema čvrsto utemeljenje i da će najjači izuzeti sebe od tih pravila kad god im to odgovara. Znali smo da se trgovinska pravila sprovode asimetrično. Znali smo da doslednost primene međunarodnog prava varira u zavisnosti od toga ko je tuženi, a ko žrtva“. Pravo na političko samoopredeljenje je dobrodošlo u nekim slučajevima, dok se u nekim drugim poriče; liberalna načela multikulturalizma i mešanja nekad se hvale, a nekad odbacuju; demokratija se slavi ako na vlasti završe poželjne stranke i ignoriše kada donese „pogrešan rezultat“.
Kako je preraspodela ekonomske i političke moći napredovala, kontradikcije duha devedesetih bile su sve uočljivije. Pravila su primenjivana sa sve manje doslednosti, jer je ideološka nedoslednost bila jedini način da se zaštiti materijalna prednost. Tako je duh devedesetih počeo da se ruši, prvo polako, a onda sve brže, da bi se najzad pokazalo da se zapravo ne razlikuje mnogo od duha nekih prošlih vekova: kao ideologija koju usvajaju i promovišu klase koje imaju najviše koristi od tako uvedenih pravila, zbog čega imaju najviše interesa da je održe. Kada je to postalo očigledno, komplikovana ideološka skela sagrađena da bi se sistem prikazao kao pravičan i koristan za uvećanje globalnog blagostanja takođe se srušila. Vratili smo se u tradicionalni režim u kom pokušaji prikrivanja partikularnih interesa iza oblande opšte koristi više nisu uverljivi. Vratili smo se u brutalnije, ali na mnogo načina poštenije vreme otvorenog sukobljavanja, motivisanog isključivo posebnim interesima.
PS. Empirijski podaci za neke od teza u tekstu mogu se pronaći u mojoj novoj knjizi Velika globalna transformacija.
Global inequality and more 3.0, 19.08.2026.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 15.09.2026.
