Ako bismo morali da sastavimo najsažetiju moguću definiciju neoliberalne globalizacije na osnovu toga kako su je doživljavale zapadne elite u periodu od oko četrdeset godina, od ranih 80-ih prošlog veka do 20-ih godina ovog veka, mogli bismo reći da su je pokretale dve ideje: kosmopolitizam i konkurencija.
Kosmopolitizam je neoliberalna ideja iz vremena Kolokvijuma Waltera Lippmanna 30-ih godina u Parizu i rane faze društva Mont Pelerin, kao što je lepo opisano u knjizi Quinna Slobodiana Globalisti: kraj imperije i rađanje neoliberalizma. Kosmopolitizam podrazumeva da je analitički posmatrano svaki pojedinac na zemaljskoj kugli jednako važan i jednako sposoban za ekonomsko napredovanje, ako mu se osiguraju optimalni ekonomski uslovi, kao što su nepovredivost privatne imovine, sloboda trgovanja, niski porezi i „prihvatljivo sprovođenje zakona“. Besmrtnim rečima Adama Smitha, nije potrebno gotovo ništa više da se u ljudima probudi svima nama svojstvena želja da „poboljšamo sopstveni život“ i da svet dostigne nezapamćene nivoe prosperiteta. Kosmopolitizam i internacionalizam su političke ideje na kojima je izgrađen neoliberalni svet u kom se od nacionalnih vlada očekuje da se povuku na marginu i daju pojedincima slobodu da slede lične interese. To je, u idealnom slučaju, svet male ili gotovo nevidljive državne uprave. Neoliberalnim jezikom rečeno, „imperijum“, to jest, zastave, himne, jezike i ostale oznake nacionalne pripadnosti treba prepustiti političarima (i biračima, ako žele da glasaju), da bi stvarni svet „dominijuma“ opstao kao svet slobodnog kretanja robe, kapitala, tehnologija, pa čak i ljudi.
Da bi kosmopolitizam proizveo globalno bogatstvo i prosperitet potrebna je konkurencija. Ne samo da se ljudima mora dopustiti da se nadmeću jedni s drugima (ili jedni protiv drugih), bez obaziranja na nacionalne granice, nego ih treba stimulisati da se takmiče i tako što će pokazivati sva ona dobra koja bi mogla biti njihova, uz društveno odobravanje koje sledi ako u tom takmičenju pobede.
Konkurencija je osigurala globalni rast: od 1980. do 2020-21. prosečan svetski BDP po glavi stanovnika više se nego udvostručio, sa 7.700 dolara (u međunarodnim ili PPP dolarima 2005) u trenutku pada Berlinskog zida na gotovo 17.000 dolara na početku pandemije kovida. To je prosečna svetska godišnja stopa rasta od 2,1% po glavi stanovnika. (To se dogodilo uprkos rastu svetske populacije sa 4,4 milijarde 1980. na 8 milijardi danas.) Više nego udvostručen dohodak po glavi stanovnika u kombinaciji s gotovo udvostručenom svetskom populacijom znači da se u eri neoliberalne globalizacije ukupna količina dobara i usluga proizvedenih u svetu učetvorostručila.
Ali ta „anonimizovana“ stopa rasta, dostignuta uglavnom zahvaljujući visokim stopama rasta azijskih zemalja, a posebno Kine, nije bila od koristi neoliberalima u bogatim zemljama na terenu unutrašnje politike. Pokazalo se da je na domaćem terenu globalna stopa rasta od 2,5 odsto manje važna od podatka da je u Sjedinjenim Državama i većini bogatih zapadnih zemalja za većinu stanovništva realna stopa rasta (prilagođena za inflaciju) bila oko 1 odsto godišnje, dok su prihodi bogatih rasli dva do tri puta brže. Štaviše, kao što pokazuje slika u nastavku, neoliberalni period (koji počinje mandatom predsednika Ronalda Reagana) bio je veoma naklonjen bogatima, ne samo utoliko što su njihovi prihodi rasli brže od prihoda srednje klase i siromašnih, nego i zato što je doveo do opšteg usporavanja rasta u odnosu na prethodni period. Zapravo, u svakoj tački raspodele dohotka u Sjedinjenim Državama, osim na samom vrhu, rast u neoliberalnoj eri je bio slabiji nego tokom prethodne decenije i po.
Svet je bar neko vreme izgledao kao da je postao jedno, podeljen ne granicama nacionalnih država, rase ili pola, već razlikama u sposobnostima, veštinama i radu. Nikada ostvareni ideal neoliberalne globalizacije je svet bez granica, ispunjen pojedincima predanim nadmetanju, čije su ambicije dodatno stimulisane mogućnošću da komuniciraju s bilo kojim delom sveta i otkriju šta potencijalni konkurenti spremaju i kako to da preduprede.
Te dve odlike – kosmopolitizam i konkurencija – atraktivne po sebi, dovele su do sloma neoliberalne globalizacije.
Kosmopolitizam se razbio o nacionalne političke granice. Višak konkurencije stvorio je svet pohlepe, amoralnosti i komercijalizacije svih čovekovih aktivnosti, čak i onih koje su nekada smatrane za najprivatnije. U osnovi je zapretio da će porodicu učiniti suvišnom.
Pobednici neoliberalne globalizacije u bogatim zemljama, inspirisani kosmopolitizmom koji su smatrali vrlinom (što ih je oslobodilo otrovnog nacionalizma), brzo su zaključili ne samo da blagostanje njihovih manje uspešnih sunarodnika nema ništa veći značaj od blagostanja bilo kog stranca, nego i da njihova neuspešnost u tom otvorenom nadmetanju ukazuje na neki ljudski ili moralni nedostatak. Biti ekonomski uspešan znači biti čestit čovek ili, kao što je rekao Deng Sjaoping, čiji se uspon na vlast gotovo savršeno poklapa sa usponom Margaret Thatcher i Ronalda Reagana, „veličanstveno je biti bogat“.
Međutim, politički sistem je organizovan i funkcioniše u granicama nacionalnih država. Manje uspešni sunarodnici su se osećali zanemareno i odbačeno. Nije im se dopadalo kako ih tretiraju. Spremnost i želju bogatih da ulažu u daleke zemlje doživeli su kao okrutnost prema domaćim radnicima. Obećanja otvaranja novih radnih mesta koja će zameniti ona ugašena jeftinijim uvozom ili onlajn radom u inostranstvu teško su se ostvarivala. Nastalo nezadovoljstvo izazvalo je političke turbulencije u najbogatijim demokratijama. Globalna (ili tačnije zapadna) finansijska kriza 2007-08. učinila je da sve ono što se pre toga samo naslućivalo ili se nije činilo politički relevantnim postane više nego očigledno i jasno. Bogati nimalo ne mare za one koji su ostali u prašini, a kada je račun za krizu stigao na naplatu, pobrinuli su se da ga plati neko drugi.
Nezadovoljnici koji su u prošlosti mogli da biraju između ekstremne levice i ekstremne desnice, kao u doba Velike depresije 30-ih godina, danas imaju mnogo skromniji izbor. Levičarske partije su uglavnom već diskreditovane neuspehom „stvarno postojećeg socijalizma“ ili zato što su zbog politika trećeg puta viđene kao saučesnici stranaka desnog centra u promovisanju neoliberalne globalizacije koja je razočarala radničku i srednju klasu na zapadu. I zaista, vrhunac neoliberalne globalizacije poklapa se s vladavinom formalno levičarskih vlada Billa Clintona u Sjedinjenim Državama, Tonya Blaira u Velikoj Britaniji i Françoisa Mitterranda u Francuskoj. Razočarane mase su se okrenule desničarskim strankama koje su ponudile nacionalnu solidarnost, ukidanje jednakog tretmana domaćeg stanovništva i doseljenika, zaustavljanje migracije, pa u trenucima najvećeg poleta čak i povratak radnih mesta na krilima nove industrijalizacije. Zato je neoliberalnu globalizaciju u međunarodnim odnosima sve više potiskivao neo-merkantilizam koji pribegava ekonomskoj prinudi, konfiskovanju strane imovine, zabranama uvoza i neuobičajenim carinskim politikama, ne bi li tako smanjio ili bar kontrolisao slobodan priliv roba i usluga. Najlakše je bilo zaustaviti slobodan protok radne snage jer je popularnost takve politike bila neznatna čak i na vrhuncu neoliberalne globalizacije.
Konkurencija koja ne poznaje granice i vremenske zone – kao drugi deo neoliberalne jednačine – uspela je da zahvaljujući tehničkim inovacijama stvori svet u kom su naši domovi, automobili i kućni poslovi, od kuvanja do brige o starima ili čuvanja beba i kućnih ljubimaca, „prepušteni“ upravo onim ljudima koji ostali bez stalnog zaposlenja i tako postali deo klase nezadovoljnika. Želja za „veličinom“, to jest bogatstvom, izbrisala je moralne norme koje su društva i porodice držale na okupu. Ta percipirana amoralnost doprinela je daljem snaženju antisistemskih desničarskih stranaka. One su ojačale ne samo obećavanjem povratka izgubljenih radnih mesta, već i obećanjima povratka samopoštovanja, povratka tradicionalnim vrednostima – onima koje su verovatno bile više tradicionalne nego stvarne čak i na svom vrhuncu.
Kao u grčkoj tragediji, one odlike koje je neoliberalna globalizacija slavila i koje su joj donele višedecenijski uspeh donele su i njen neizbežni pad usled unutrašnjih političkih turbulencija, odustajanja od kosmopolitizma i podizanja zaštitnih barijera za uvoz roba i ljudi. Najkraće rečeno, neoliberalizam je zamenjen merkantilizmom i zasad neuspešnim pokušajima povratka u neki tradicionalniji svet.
Global inequality and more 3.0, 29.04.2026.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 16.05.2026.
