Mnogi proroci se već bave raspletom u danu posle izbornog dana. Takva predviđanja, ma kakva bila, uglavnom su nepouzdana jer su ovdašnje drame originalne. Ništa poznato im ne prethodi niti im nepoznato sledi. Dan posle može biti da sadašnji despot sedi na prestolu od mačeva, ili da negde, radi ispiranja svoje infektivne ličnosti koristi onaj sapun na koji je ukazala Ana Brnabić. Pod stražom, recimo.
Neće biti silovanja, ta zavodljiva erotska fantazija A. B. dolazi samo kao upozorenje o tome šta će sve učiniti grupa razbojnika na vlasti da tu vlast ne izgubi. To bi bila poruka koja pouzdanom pokazuje procenu Sofije Mandić: izbori ne mogu da budu regularni, ma ko da ih dobije. Za obe strane to je pitanje opstanka na slobodi.
Ako sve ostane isto, džaba smo verovali u sebe. Poješće nas masovna depresija i osećaj nepodnošljive klaustrofobije. Primerak na čelu naše tragedije je omrznut do granica koje je teško nadmašiti. Njemu tako gadnom nedostupno je saznanje da nije voljen. Duga i tragična je istorija pristajanja na takvo nešto, uz fantastične opite surove prirode i opšte nebudnosti koje su nečastivog dovele do neograničene moći.
Videli smo ko je taj, nikako naše mlake pobune nisu bile u rangu njegove sablasne igre i iživljavanja nad društvom koje je prestalo da brine o sebi. Nemamo odgovor a nećemo ga u skoro vreme ni dobiti, kako je sve to bilo moguće? Buntovni narod je preživeo više uzastopnih negacija sebe i ostao potčinjen sili koja je nastala od ljudskog otpada. Nemamo prava da tvrdimo da je samo 25. oktobar taj dan u kome moramo da se otresemo čudovišta. Bilo je sličnih dana i ranije, pa smo se pokunjeni vraćali kućama: pokazaćemo mi njemu drugi put! A onda je nastajalo surovo seirenje nad nama, teška zlostavljanja batinama i neuračunljivim tiradama. Sve ono što se nije smelo podnositi, a mi smo uvek iznova bili u tome, gledajući ono koje nas uči poslušnosti i preti novim vaspitnim merama.
Ipak 25. dan oktobra nosi nešto ali još ne znamo šta je to. Ne možemo da naslutimo šta će se dogoditi. Možda nas ponovo pokrade, opljačka, ponizi i poništi, dovede bratske Miletove legije, bije više no ikada pre, čak ubija ako misli da mora i sve to proglasi rezultatom svoje pobedničke filozofije i političke nadmoći. I u tom slučaju, nije sasvim isključeno da pristanemo na to i nastavimo da se nečemu nadamo. Na primer, idući put mu to nipošto nećemo dozvoliti. Nikada nećemo pristati da nam radi to što nam radi.
Ne znam da li dobro vidim, mada moj vid a i moja osetila prestaju da budu važni. Mislim da sledeća prilika ne postoji. Nije ova zadnja, ali sledeće nema, to je dijalektika konačnog poraza. To bi bio poslednji poraz za sve nas: za one koji će uskoro konačno otići; za one za koje neće biti mesta da ostanu. I za studente, koji će, kako su sami odlučili, ako ne bude pobede, potražiti sebi drugu državu. I za one koji su tek rođeni i rođenjem naučeni da budu podanici.
Večna vlast na smrt bolesnog tiranina pretvara Srbiju u pustinju. Njegove televizijske orgije i tupe pouke o životu, kiseloj vodi i ljutoj rakiji, kamiončetu i škodi, izvode nas iz takta i poslednjih skloništa u kojima smo mirni. Znamo da se to više ne može podneti, to ne mogu ni oni koji ga vole a takvih nema. Ne podnosi ga ni Ana, koja ne zna da se sapunom mogu oprati i ruke a čuva svog boga od napastvovanja i žali se na opscenost koja je začeta u njenom umu. Jedino u dvoru, okružen pretorijancima, bio bi zaštićen od vrelih zatvoreničkih strasti.
Udarne snage za pobedu i opstanak na slobodi latentne mete bludnih robijaških radnji, biće policijski odredi. Nekadašnji načelnik beogradske policije Marko Nicović, ne sumnja u važnu ulogu policije tokom izborne noći i dana koji slede. Dakle, ili će napasti građane, ili će im se pridružiti. Ili će se hapsiti međusobno. Već je rečeno da ima ko da uhapsi Krička. Svako od njih zna svakoga od njih ko je uživao u teroru nad ljudima. Nicović kaže: Toga dana, te večeri i narednih dana, policija će biti na sudbinskoj raskrsnici. Rekao je da je ukupan broj zaposlenih lica koja imaju pravo da nose oružje u MUP-u oko 35.000.
Broj parapolicajaca, kriminalaca i drugog otpada koji bi mogao da se pridruži policiji je oko 10.000. „Onda je jasno da se sa tim brojem ne može pokoriti čitava Srbija.“ Tako govori Marko.
Ovo je prilično mračna projekcija o upotrebi trupa, ali i ne mora da bude. Policajci koji razumeju prelomnu tačku u svojim životima, mogli bi već da odluče šta će učiniti sa sobom.
Mogli bi da krenu za pijanim lešom, kako bi pokorili Srbiju. Valjalo bi da veruju Marku Nicoviću, čovek zna: Srbija se pendrekom više ne može čuvati od ljudi, niti nosilaca toljaga ima dovoljno. Natrag se pred njima nema gde.
Peščanik.net, 23.09.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Markova jednačina - 23/09/2026
- Uočavanje - 18/09/2026
- Hajka - 16/09/2026
