U prošlu subotu, negde oko podneva, javljeno mi je da sam na Informeru. Tamo se na svakih nekoliko minuta ponavljala moja tvrdnja: da je On, a zna se ko, produkt zmijskog gnezda. Ta skraćena izjava uzeta je iz emisije Vladalac, autora Slaviše Lekića iz 2020. godine. A u njoj sam imao čast da učestvujem.
Tako je valjalo dokazati da je Ana Brnabić bila u pravu, kad je u debati na N1 tvrdila da je iz te kuće prema javnosti potekla jeretička misao koja dehumanizuje njenog predsednika i prijatelja. Voditeljka je tvrdila da to nije tačno, to jest da se iz njene kuće takvo nešto nikada nije čulo. Ko bi, uopšte mogao da dovede u vezu reptilski log i omiljenog vladaoca?
Sve dok nisu pronašli autora ovog teksta kako izgovara to o gnezdu zmija i trijumfalno ga pokazali svojoj publici. Ta publika, naravno, nije bila očarana što me vidi, iako sam tada bio šest godina mlađi. A ipak su čuli ono što sam i njima želeo da kažem a pokazalo se da nikada nije dockan.
Moja je namera da ovde obrazložim neke veze između politike i životinja, pri čemu su one redovno oštećene paralelama koje iz toga nastaju. U lošem poimanju metafora i još nekih stilskih figura, dolazi se do urnebesnih stranputica u razumevanju odljuđenih stvorova u odnosu sa faunom.
Kod Orvela, svinje su, kao kognitivno superiorne u svom svetu, postale vođe pobune protiv ljudi i surovi diktatori na farmi, uz zavođenje strahovlade. Dresirani psi su bili oružje svinja na vlasti za održavanje reda, kažnjavanje neposlušnih i egzekucije neprilagođenih. Neka verzija tupih lojalista u životinjskoj državi. Reći nekome da je pametan kao svinja, čak i ako svinja vrši vlast, može se tumačiti kao uvreda. Ako nekoga proglasite liscem, to je onda uzdizanje među sebi sličnima. Lukavost u toj pohvali ima prednost nad kokošarenjem kome su lisice izrazito sklone.
Ako neko zaudara kao tvor ili hijena, pa mu se to nagovesti, to je već teška uvreda koja se teže podnosi nego smrad. Posebno nije zgodno pripisivati nekome osobine zeca ili miša u određivanju ličnog junaštva.
Ima nebrojeno mnogo poređenja između nekih ljudi i nekih životinja. Tu su, uz ostale pile, slon i lav: zbog nežnosti, težine ili hrabrosti, bandoglavosti ili lojalnosti. Veran kao kuče, tvrdoglav kao mazga. Ova se poređenja mogu čitati kao pseće ulizištvo ili samopoštovanje mazge koja uporno drži do svog stava. Pitanje je tačke gledišta kako će ko od ljudi videti sebe u paralelama koje su inače svakodnevne i neizbežne.
Pre nekoliko godina vođa sekte je počeo sebe da doživljava kao kurjaka. Tako se i slikao za mreže, pokazujući zverske očnjake. Odmah potom, čitav je čopor krenuo za njim. Odjednom su svi bili vukovi. Lovci na ljudsku slobodu i na glave ako zatreba, do smrti odani vrhovnom kurjaku, životinjski odredi nastali od izabranih naprednjaka. Svi oni su na sebe navukli vučje kože i pokazivali vučju narav. Trudili su se da izgledaju ozbiljno i preteće u toj idiotskoj zamisli vođe čopora. Ubrzo su zaboravili šta su želeli da postanu i šta su bili pre toga, pa se vratili svom izvornom obliku.
A onda je u avgustu ove godine, vladar sasvim iznenada rekao pred kamerama kako se divi sebi, jer ima osobine dva psa. Jedan je miran i temeljan a drugi predator koji kad uhvati ne pušta, nego kida do kraja.
Izjava iz „Vladaoca“ izvučena je iz konteksta, kako kažu oni koji bi da se odreknu onoga što su rekli. Ja se svoje izjave nipošto ne odričem, moja naopaka basna u kojoj su neke puzajuće životinje dale svoje osobine nekadašnjim ljudima, svakako opstaje.
Početak tvrdnje da je „On produkt zmijskog gnezda“, nastao je na pripovedanju o poreklu gnezda. Taj reptilski brlog je, kao svoj početni kapital u fašizaciji Srbije, osnovao Vojislav Šešelj. Tamo se, u atmosferi zla i mržnje, koji su nastajali pod okriljem nacional-šovinizma i pod rukom nastranog vojvode, formirao zametak iz simboličkog zmijskog jajeta.
Kako i kojim ukrštanjem je ono nastalo nije sasvim jasno, ali smo videli šta se iz njega izleglo i koji su njegovi učinci. To bi bila suština izjave.
Ana Brnabić je branila svog predsednika i prijatelja od metafora, optužujući onoga koji je primetio gnezdo reptila i pažljivo pratio prinove u njemu za „dehumanizaciju“. Odnosno onečovečenje ili odljuđenje, tako nekako.
Nemam moći da dehumanizujem bilo koga, osim ako se to što sam video, ne ubraja u inventar odvratnog i zlog. Rekao bih da je praktična dehumanizacija nastala znatno pre zapažanja o njoj. Da je uhvatila zamah, vremenom postala bezobzirna, besprizorna i rušilačka. Ni uz najveće napore, tu niko ništa ne bi mogao dodatno da pokvari: zlo je postalo savršeno.
Na ispraćaju gazde iz dvora, posluga je pevala, ne krijući radost što ga se otresla. Pevao je i on sa njima: A sad adio, i ko zna kad i ko zna gde…
Možda nikad, možda nigde.
Peščanik.net, 30.09.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- O zmijskom gnezdu - 30/09/2026
- Čulo ukusa - 25/09/2026
- Markova jednačina - 23/09/2026
