Spadam u red onih koji su u danima pred izbore bili sigurni da će studentska lista imati više glasova. Međutim, bio sam potpuno ubeđen da ćemo u satima i danima posle izbora imati mnogo ružnih scena na ulicama (diplomatski rečeno), zahvaljujući masovnim kršenjima ljudskih prava od strane (sada već) prethodne vlasti. Skoro 630.000 glasova više zaista nisam očekivao, a još manje priznanje poraza bivšeg Predsednika u trenucima dok neka biračka mesta još uvek nisu bila zatvorena. Različiti događaji posle izbornog dana su takođe dobra vest, jer se mnogo toga pomera u pravom smeru, iako je Srbija poznata po tome što sve ide sporo i što se hitne stvari razvlače. U ovih nekoliko dana ostavke, hapšenja, zahtevi za promenama, istrage i izjave insajdera su toliko brojni da ne stižemo ni sve da ih adekvatno pratimo. Ideja odgovornosti je sveprisutna i to takođe može biti razlog za optimizam.
Ima još dobrih vesti. Uprkos bojazni da će različite grupe imati različite ideje, sada je jasno da su fokus, pritisak i očekivanja usmereni ka tužilaštvima i sudovima, budući da oni ne moraju čekati novu skupštinu niti novu vladu. Zakone imamo i oni su uvek bili dovoljno dobri. Mnogi tek treba da se donesu, neki se moraju dopuniti, ali oni važeći su za trenutnu situaciju i više nego dobri. Jedino nemamo odgovor kako da verujemo istim onim tužiocima koji su okretali glavu kada su trebali hitno da postupaju, a istovremeno pokretali desetine postupaka kada za njih nije bilo razloga. Spisak je u oba slučaja veoma dug.
Pitanje je ko treba da bude sledeći fokus. Potpuno se slažem sa nekoliko autora/eksperata koji govore o bezbednosnom sektoru. Aleksandar Radić je u jednom od novijih tekstova u „Velikim Pričama“ dao čak detaljni pregled svih službi, objasnio „stepen zagađenja“ svake od njih, mogućnost reformisanja i predložio veoma konkretne korake. U medijima su se pojavili i obrisi plana koji uključuju pozivanje nekih penzionisanih kadrova. Svima koji smo pratili (ne)dela ovih službi još od 90-tih godina jasno je da je pravih profesionalaca malo, a da sve neće ići tako lako, upravo zbog iskustva koje smo stekli posle promena 5. oktobra 2000. godine. Tu nije u pitanju uništavanje dokumentacije, već sposobnost različitih kadrova da se pritaje, „preporuče“ i predstave kao neko ko je svo vreme bio profesionalac.
Ono gde se ne slažem sa Radićem i sa par drugih autora je da mediji ne treba da nam budu sada u fokusu. Mislim upravo suprotno – da mediji moraju biti u fokusu baš sada, od samog početka, kao treći fokus/stub promena. Iako nema jasnog i brzog odgovora u vezi RTS (većini članova UO je istekao mandat pa je izbor direktora gotovo nemoguć), REM je ipak počeo da se pomera zahvaljujući svojim odlukama i diskusijama o TV Prva, Informer i TV Kurir. Iako nedovoljno, REM sada ipak pokazuje znake života. Ovakva primena zakona od strane REM-a mora postati svakodnevna čak i pre formiranja parlamenta i izbora devetog člana Saveta REM-a, novog Upravnog Odbora RTS-a i novih generalnih direktora RTV i RTS.
Sa druge strane, ogroman broj različitih medija koji su širili govor mržnje pre 25. oktobra, sada koriste metodologiju koja im je bila korisna da prežive posle 5. oktobra 2000. godine, a zatim i ponovo počnu sa medijskim nedelima. Govor mržnje je preko noći gotovo nestao, ali je narativ opstao. Na naslovnim stranama su stidljivo dodali vesti koje se tiču studentske liste, ali narativ koji se tiče tumačenja stvarnosti ostaje isti. I dalje se ogroman (nekritički) prostor izjavama predstavnika prethodne vlasti („Lider opozicije Aleksandar Vučić: U Srbiji caruje teror, mafija reketira biznismene“), za vesti o Rusiji uvek ima prostora na naslovnoj strani („Pokrenuta antiruska kampanja u Srbiji“), a plašenje građana je još uvek prisutno. Jedan od prvih naslova je bio „Šta će biti sa platama i penzijama?“ (kao da ih neće biti), a Hrvatska ostaje opsesija („Hrvati bi da vode Srbiju“) uz slike navodnog skrnavljenja spomen ploče Milici Rakić (fotografija za koju eksperti tvrde da nije autentična). Naslovi povodom nadstrešnice su u ovim medijima veoma sterilni („Dve godine od tragedije, suđenje još nije počelo“, „Dve godine od pada nadstrešnice“, dok se npr. Politika nije ni odlučila da ovo bude jedna od važnijih vesti na naslovnoj strani). U ovom ključnom slučaju, oni ne pokrivaju ono što je ključno – odgovornost (naročito ne odgovornost najviših predstavnika bivše vlasti).
Pored „Informera“ u kome većina naslova u štampanom izdanju (a naravno i priloga na TV Informer) predstavlja razlog za oštru reakciju, mnogo je onih koji očigledno čekaju svoj trenutak. Srpski Telegraf na naslovnoj strani (29. oktobar 2026) donosi spisak mogućih kandidata koji će voditi Srbiju. Zanimljiv je opis ispod fotografije Slobodana Milenkovića Sente: „Otkrio Jovanjicu, srušio laži o umešanosti braće Vučić.“ Kasnije se fokus ovog dnevnika pomera na bivšeg ministra Stefanovića (koji „napušta Srbiju“), a zatim i na Vulina („šuruje sa ruskim službama“). U svakom slučaju, nema reči o odgovornosti bivšeg Predsednika, niti detalja o ogromnom broju afera.
Očigledna je ideja većine ovih medija da (kao posle 5. oktobra 2000. godine) nađu novog Gospodara (ubrzo posle formiranja vlade) i uskoro nastave propagandne aktivnosti za neku novu grupu. Normalan medijski rad im svakako nije svojstven, a bez oglasa javnih preduzeća i institucija, kao i bez nameštenih medijskih konkursa – teško da bi mogli da opstanu. To nisu mediji koji su bliži jednoj ili drugoj stranci, ideologiji ili nečem trećem. Problem je što su svi oni manje ili više prelazili granice govora mržnje (koje jasno definiše Zakon o zabrani diskriminacije). Neki su to radili krajnje grubo u sklopu neprekidnih kampanja, a drugi bi to upakovali u pakovanje različitih „intelektualnih promišljanja“. Ukoliko ponovo dopustimo da se umesto jasnog i nedvosmislenog saopštavanja činjenica ponovo zaustavimo na tome da se ne može ništa uraditi kada se objavljuju neistine i govor mržnje, onda je samo pitanje vremena kada ćemo ponovo stići do neke nove partije koja će ponovo uzurpirati institucije i društvo. U svemu tome ključnu ulogu imaće upravo ovakvi mediji koji već sada čekaju takvog „Gospodara“. Nekog ko će im pokazati ko su mete, dati zaštitu i – novac.
Naravno da je REM prvi deo slagalice i svi očekujemo da će uskoro u potpunosti funkcionisati, a da ćemo posle toga dobiti i pravi javni servis. TV Informer će verovatno prestati da postoji, ali to nije dovoljno. Previše često se dešavalo da se neki medij ugasi, a da onda dobijemo još gori pod novim imenom. Imali smo „Press“ koji je stalno kršio kodeks, ali smo na kraju dobili „Informer“ koji je otišao nekoliko koraka dalje. Savet za štampu je važan, ali ni on ni novinarska udruženja ne mogu puno toga uraditi sami. Ne možemo imati medije čiji su sadržaji gotovo u potpunosti populističke neistine, a da oni nisu ničiji problem i da nemamo mehanizme u slučajevima kada se koristi govor mržnje.
Zbog svega ovoga mediji i njihovo ozdravljenje moraju biti stub tranzicije Srbije, kako se pre ili kasnije ne bismo ponovo vratili na početak. Broj novinara koji dobro i profesionalno rade svoj posao je i dalje dovoljan i za njih mora biti prostora i podrške.
Peščanik.net, 07.11.2026.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA
