„Najbizarniji deo ove bizarne priče jeste činjenica da Dragan J. Vučićević na odbranu profesionalnih principa poziva one koji su bili direktne žrtve njegove profesionalne neprincipijelnosti. Teoretski, u njegovu bi odbranu sada trebalo da ustanu oni o kojima je pisao da su ’miševi’, ’bolesnici’, ’ludaci’, da piju ’lekiće’, da su ’lažni moralisti’, ’nezavisni licemeri’, oni koje je preko Tvitera pozivao da mu se provozaju na polnom organu, oni koje je optuživao da su narkomani, špijuni, egzibicionisti, perverznjaci, da zarađuju milione na izdaji svoje države. Jer, osim prema opozicionim političarima, Vučićević je najoštriji upravo prema novinarima nerežimskih medija i novinarskim udruženjima (pre svega prema NUNS).“
Tamara Skrozza, Vreme, 31. oktobar 2018.
Dragan J. Vučićević, urednik i novinar „tabloida“ (čitaj: krimoida), koji je već tri decenije u aktivnoj (para)državnoj službi kao „večiti vojnik svake vlasti“, nakon decenija targetiranja i medijskog diskreditovanja kritičara vlasti, političara i novinara, započinje igrokaz borbe za medijske slobode tek kada se na njega počinju primenjivati novinarski kodeks i medijski zakoni, koje pritom, po sopstvenom iskazu, ne priznaje. Skrozza sarkastično primećuje kako njegov poziv odzvanja kao: „Žrtve pomozite!“ Ova perjanica (para)državnog glumišta odigrala je nekoliko većih igrokaza teatra apsurda pod nazivom „Zlostavljač zove žrtve u pomoć: Medijske slobode DJV-a“.
Kad zlostavljač poziva žrtve u pomoć
Setimo se 2014–2015. godine, kada je Dragan J Vučićević preko Informera i Pinka lansirao medijski spin o državnom udaru i zaveri za ubistvo Aleksandra Vučića, targetirajući brojne javne ličnosti i političare kao zaverenike. Grupa targetiranih novinara, umetnika i aktivista podnela je 2016. krivičnu prijavu protiv odgovornih urednika i predstavnika Informera, TV Pinka, portala Pravda i organizacije Zavetnici. Među podnosiocima prijave bili su Borka Pavićević, Antonela Riha, Vukašin Obradović, Ilir Gaši, Tamara Skrozza i Branislav i Sergej Trifunović. Tužilaštvo je prijavu odbacilo, a nakon odbijanja prigovora i ustavne žalbe iscrpljena su pravna sredstva pred domaćim institucijama. O ovom postupku u Informeru nije bilo ni reči. A Skrozza se pita: „Zašto ovo jeste, a ono nije bio pritisak na medije?“
To je posebno vidljivo u martu 2016, kada je Informer pokrenuo kampanju protiv KRIK-a i njegovog urednika Stevana Dojčinovića, neposredno nakon što je KRIK počeo da istražuje imovinu Aleksandra Vučića i članova njegove porodice. Dragan J. Vučićević je preko Informera iTV Pinka krenuo u kampanju protiv Dojčinovića, optužujući ga da radi za mafiju i strane obaveštajne službe. Informer je na naslovnim stranama objavljivao Dojčinovićevu fotografiju, nazivajući ga „zapadnim špijunom“, „saradnikom mafije“, „sadomazohistom“ i „medijskim teroristom“, uz tvrdnje da priprema napad na porodicu Vučić. Objavljivani su detalji o istraživanju koje KRIK još nije publikovao, zbog čega je redakcija posumnjala da je bila pod nadzorom BIA, koja je pak informacije dostavljala Informeru. Dojčinović je podneo tužbu protiv Vučićevića i Informera, a Informer je priznao na sudu da mu je informacije dostavljala BIA. Ministarstvo kulture i informisanja saopštilo je da je njegova komisija, razmatrajući sporne tekstove, zaključila da nije prekršen Zakon o javnom informisanju i medijima. Vučićević je i tada tužbu opisao kao pritisak na medije i pokušaj ograničavanja slobode novinarstva. Ponovo se nameće pitanje: „Zašto ono što on radi uz pomoć (para)državne mašinerije nije pritisak na novinare, a primena novinarskog kodeksa i zakona jeste?“ A da, to je teatar apsurda, takva pitanja se ne postavljaju.
Vučićević je ovaj igrokaz ponovio pozivajući novinare i novinarke na solidarnost kada je, usred kampanje za predsedničke izbore 2017. godine, Nataša Jeremić, supruga Vuka Jeremića, održala konferenciju za novinare povodom naprednjačkih optužbi da je šefica narko-kartela. Na tu pres-konferenciju nisu bili pušteni novinari Informera, Srpskog telegrafa i Studija B, a Vučićević je zavapio do neba, pozivajući se na novinarski kodeks (kojeg se, da se podsetimo, javno odrekao) i pravo novinara da izveštavaju u javnom interesu. Informer se danima bavio ovim „incidentom“.
Jedna od najbrutalnijih bila je kampanja „tabloidne“ diskreditacije Dragana Đilasa, koja počinje 2012. godine, nakon dolaska SNS-a na vlast, otkada ga „tabloidi“ narednu deceniju, pre svega Kurir, kontinuirano predstavljaju kao tajkuna koji se obogatio zloupotrebom političkih funkcija. Nakon njegove kandidature za gradonačelnika Beograda 2018. godine, kampanja se proširuje na Informer, Srpski telegraf, Alo i druge medije. U januaru 2018, Đilas je najavio podnošenje 29 tužbi protiv medija i pojedinaca zbog objavljivanja neistinitih i uvredljivih sadržaja, od čega se šest odnosilo na Informer. Sud je u više postupaka utvrdio da je Informer objavljivao neistinite informacije o Đilasu i dosuđena je naknada štete zbog povrede časti i ugleda. Tada je isto Vučićević u sve trube trubio kako se to „danas to dešava Informeru, a sutra se može desiti i nekom drugom mediju“, te da bi udruženja trebalo da „prekinu sramotnu ćutnju o strašnom progonu jednih novina i svojih kolega“, kao i da je „prvi put u demokratskoj istoriji Srbije da jedan političar traži zatvor za novinare i urednike koji ne misle kao on“. Skrozza pak primećuje da su u tom trenutku ti isti mediji od kojih Vučićević traži pomoć „finansijski devastirani, politički pritisnuti i potisnuti, pravno ugroženi, pod stalnim nadzorom bilo inspekcija, bilo različitih službi; državni funkcioneri ih ignorišu, državni mediji maltretiraju i diskredituju, na sudovima po pravilu gube i ostavljeni su ili da se bore do zadnjeg daha i izvan granica iscrpljenosti, ili da trunu bedni u nekom ćošku.“ Za takvo stanje medija jedan od najodgovornijih je upravo DJV – onaj koji targetira, vređa, ponižava, proganja i zlostavlja, a po političkom i kriminalnom nalogu.
Nakon pobede Studentske liste, REM je konačno počeo da postupa po tužbama građana i građanki koji su bili mete Informerovih progona, te da proverava postupa li Informer po kodeksu i zakonu. Usledio je niz zabrana, a pokrenuta i je incijativa za njegovo ukidanje. Vapaj o zaštiti medijskih sloboda postaje celodnevni program TV Informera. Uključite i pogledajte, slobodno – doduše ne možete ga više naći na broju 11, nego morate dugo da skrolujete sve do broja 409. Ipak, kakav je životni i profesionalni kredo ovog čoveka u ulozi novinara?
Životni i profesionalni kredo glumca (para)medijskog teatra apsurda
U anketi magazina Status, pod nazivom „Sedma sila o sebi“, koja je organizovana od 2001. do 2012. godine, kao tradicionalno godišnje istraživanje među novinarima i novinarkama Srbije, u kategoriji „Bruka za profesiju“ Dragan J. Vučićević se više puta našao na samom vrhu liste, s najnegativnijim ocenama. Novinari i novinarke Srbije ga opisuju kao osobu koja ostavlja svuda „svoj prljavi novinarski trag“, zatim da je „sinonim za sve najgore u medijima“, „nepismen, netalentovan, neduhovit, na jednoj; bahat, prljav, beskrupulozan, na drugoj strani. BREkonja koji je zalutao u medije“, onaj koji „preteruje sa vulgarnostima“, ističu kako je „mučno čitati njegove kolumne; toliko prostakluka na jednom mestu može biti pogubno“, te je za jednog kolegu i „među onima zbog kojih me je stid da kažem da sam – novinar“. Skrozza za njega kaže kako se „zlatnim slovima upisao u istoriju medijskog besramlja i do potpunog apsurda doveo i onako apsurdnu situaciju u medijima. Jer sve to bilo bi urnebesno smešno da nije potpuno tragično“. Ali kako je tekao životni put i koja načela sledi ovaj čovek?
Dragan J. Vučićević je završio Prvu ekonomsku školu u Beogradu. Kao srednjoškolac je učestvovao na prvim velikim opozicionim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, održanim 13. juna 1990. u Beogradu, čiji je povod bio nezadovoljstvo monopolom vlasti nad medijima i neravnopravnim uslovima za političko delovanje opozicije. Tada je, kako navodi, dobio prve batine na protestu ispred RTS-a. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka, kao odličan student, a s njim u grupi je, kako sam navodi, bila još jedna heroina našeg doba – Olivera Zekić, portparolka zloglasnog REM-a. Tema diplomskog rada mu je bila tabloidno novinarstvo.
Urednički posao počeo je kao student FPN-a, bukvalno kopanjem po kantama i đubretarskim skandalom. Naime, pokrenuo je i uređivao studentski list Izlaz, 1997. godine, koji su podržali Fond za otvoreno društvo i dve američke neprofitne organizacije. Finansiranje Izlaza je prestalo kada je na naslovnoj strani objavio inventar kante za đubre bračnog para Drašković, a među istaknute naslove stavio: „Prljavo: Danica Drašković koristi ultra plus sa krilcima“, uz opis „zgužvan, neupotrebljen, komada 1“. Vučićević svoju smećofiliju objašnjava time da je „u to vreme bilo popularno u britanskom Sanu to brljanje po kontejnerima, i onda sam predložio i onda su se svi složili i oduševili, stvarno smo gore, tad su Vuk i Dana (Drašković) živeli, možda i sad žive, na Košutnjaku, i bogami smo skoro sedam dana, i dana i noći, bili podalje od njih i čekali da neko iznese smeće. I onda smo i slikali to i našli tamo šta smo našli. To vam je onaj princip gde vi na osnovu nečijeg smeća zaključujete o njihovom životu.“
Najpre se zaposlio u Blicu, 1994, radio je za Politiku, Glas javnosti i Demokratiju. Kao novinar Demokratije, Vučićević se 1997. godine našao u ulozi protivkandidata Slobodanu Miloševiću za funkciju predsednika SR Jugoslavije. Kandidaturu je inicirala grupa novinara ovog lista, a nakon prikupljanja potpisa odbijena je iz formalno-administrativnih razloga. Prema Vučićevićevom kasnijem svedočenju, cilj ove novinarske akcije bio je da mu se omogući obraćanje Saveznoj skupštini i javna kritika Miloševića. Pisao je protiv Slobodana Miloševića, njegovih saradnika i članova porodice, zbog čega je imao sukob s Markom Miloševićem. Aktivno je učestvovao u protestima protiv Miloševića, uključujući 5. oktobar 2000. godine, noseći majicu „Otpor“. U vreme rada u Demokratiji opet je iskazivao svoju smećofiliju: „Ja sam bio jedan, kako da kažem, ekstremni novinar, ja sam radio te ekstremne stvari. Recimo, živeo sam sa đubretarima sedam dana.“
Nakon demokratskih promena, postaje predvodnik „tabloidizacije“ medija u Srbiji, koja podrazumeva blisko povezivanje medija sa interesnim krugovima političara, poslovnog sveta i kriminala. Svi listovi u čijem osnivanju je Vučićević učestvovao mogu biti kategorisani kao „tabloidi“. Bio je jedan od osnivača Nacionala, Kurira i Pressa, a vrhunac svoje nečasne karijere dostigao je kao većinski vlasnik, osnivač i glavni urednik Informera, za vreme vladavine Aleksandra Vučića i SNS-a.
Svoj moralni kredo objašnjava pozivajući se na Aleksandra Tijanića: „Zajebi Novi zavet priču – ’ko tebe kamenom ti njega hlebom’. To možda važi u crkvi’. Citiram Tijanića. ’Nego, kad tebi neko udari šamar, ti mu izvadi oba oka’.“ Naglašava da ne priznaje novinarski kodeks: „A nemojte da pričamo o kodeksu i pravilima zato što su to gluposti. Šta znače kodeksi i pravila? … Ja Savet za štampu ne prihvatam, ne priznajem … Zašto? Zato što je Savet za štampu parapolitička, hejterska organizacija.“ Isto izjavljuje: „Nema udruženja novinara! UNS i NUNS su parapolitička udruženja, koja vode svoju politiku, koja se bave samo svojim poslovnim prostorom“ (Informer, 22. jun 2025). Međunarodni uzori su mu Bild, Sun, Daily mirror, USA Today – sa novinarskim kredom „tiraž i gledanost je jedini Bog“, kako sam kaže – „Ja volim novinarstvo zato što je novinarstvo merljiva kategorija. Kol’ko si ti, majstore, prodao novina? Koliko je tebe gledalaca gledalo? Kakav ti je šer, rejting? Koliko imaš junik vizitora na portalu? Koliko imaš pregleda na društvenim mrežama?“
Smatra da je uspešan u poslu koji radi jer „sam ja od tog teškog, što bi se danas reklo, luzera, ipak uspeo u životu nešto da napravim“. A kao čovek smatra da nikom nije zlo učinio („To moraš da budeš psihopata da bi bio zao. Kako možeš da budeš zao prema detetu, prema nekom nedužnom čoveku? Ja ne mogu da shvatim to ni kad si u ratu zao prema nekome“), dok, s druge strane ističe da se „svako bori za sebe“.
Njegov politički kredo, ili bolje izostanak istog, dobro opisuje Skrozza: „Zalagao se za različite političke opcije – praktično sve koje postoje u Srbiji … ostajući dosledan jedino psovkama, bahatim kolumnističkim nastupima i tezi da su etički kodeksi novinarstva demodirana stvar.“ Kao takav, u nelustriranoj Srbiji bio je „najvažniji trofej svakog političara“, s kojim je „uspeh bio zagarantovan, a svi ostali urednici i vlasnici bili su samo utešna nagrada“. Kajanje zbog nekadašnjih političkih stavova u vezi s Miloševićem usledilo je u periodu Informera. Prema njegovim rečima: „Grešio sam, jesam. Išao sam, sa decom, na grob Miloševića da mu se izvinim. Zato što mi je grešna duša prema njemu.“
Razvojni put Dragana J. Vučićevića , od studentskih dana i „Otpora“ vodi ka Nacionalu, listu koji je bio upleten u spremanje atentata na Zorana Đinđića. O tome priča sledi.
Peščanik.net, 14.11.2026.
Srodni link: Marija Mandić – Razvojni put Dragana J. Vučićevića (1): „Tabloidizacija“ medija u Srbiji
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA
