Osnovni utisak posle video mosta „Koridor slobodnog govora“ na TV Arte, simultano prenošenog iz Strazbura i Sarajeva 19. decembra 1993, bio je superiorni stav očaja, patnje i razočaranosti Sarajlija u odnosu na Evropljane, pune licemernog saosećanja sa ljudima u opsednutom gradu. Sarajlije su odisale prezirom i ironičnim osećajem slobode; oni nisu tražili naše saosećanje, već su se sažalili nad našom melanholijom. „Do đavola sa Evropom“, rekao je jedan od njih. Zaista, niko nije slobodniji i niko nema veće pravo na prezir, ne prema svom neprijatelju nego prema onima koji svoju savest umiruju takozvanom solidarnošću. Sam bog zna koliko su takvih ljudi morali da istrpe. Poslednja je bila Suzan Sontag, koja je u Sarajevu postavila „Čekajući Godoa“. Zašto se „Buvar i Pekiše“ ne igra u Somaliji ili Avganistanu? Od podizanja morala pomoću kulture još je gora naša arogancija i nesposobnost da shvatimo ko je tu jak, a ko slab. Sarajlije su jake, a mi koji u njima tražimo nešto, bilo šta, što bi nam povratilo snagu i izgubljeni osećaj za realnost, mi smo slabi.
Jer problem i jeste naša realnost koju spasavamo po svaku cenu, jadnim izgovorima kao što je – Nešto moramo da preduzmemo, ne možemo da sedimo skrštenih ruku. Ali činiti bilo šta samo da bi se izbeglo nečinjenje nikada nije dobra podloga za slobodno delovanje. To postaje, u najboljem slučaju, poligon samosažaljenja i iskupljenja za sopstvenu nemoć.
Sarajlije ne muče takva pitanja. Bivajući to što jesu, oni čine to što čine iz apsolutne nužde. Čine to što moraju bez samozavaravanja i samopovlađivanja. To znači biti realan i živeti u realnosti. Njihova realnost nema veze sa „objektivnom realnošću“ njihove nesreće – koja ne bi trebalo da postoji, i koja izaziva naše sažaljenje. Njihova realnost postoji „takva kakva je“, neumitna kao sudbina. Zato su Sarajlije žive, a mi mrtvi. Zato mi pokušavamo da “nesrećnu” realnost rata nametnemo onima koji je podnose, ali u nju odbijaju da poveruju, jer samo tako mogu da prežive.
Suzan Sontag uviđa da Bosanci ne veruju u užas kojim su okruženi. Oni ga smatraju nerealnim, besmislenim i izvan granica ljudskog poimanja. To je nekakav hiper-realni pakao, koji dodatno pogoršavaju mediji koji ih maltretiraju i humanitarne organizacije, koje pojačavaju nerazumevanje sveta prema njima. Tako oni žive u nekoj vrsti fantomskog rata – srećom po njih, jer drugačije ne bi mogli da ga izdrže. I to nije moje tumačenje, već njihovo.
Ali, naravno, Suzan Sontag je iz Njujorka, pa samim tim bolje od njih zna šta je to realnost, a njih je odabrala kao otelotvorenje te relanosti. Možda zato što takva realnost njoj i zapadnom svetu najviše nedostaje. Da bi se proizvela realnost, čovek mora da ode tamo gde se proliva krv. Svi ovi „koridori“ koje smo otvorili za našu hranu i „kulturne“ pošiljke Sarajlijama, samo su katetri kroz koje usisavamo životnu energiju njihovog jada. To je nepoštena razmena. Ovi ljudi, kojima je realnost razbila iluzije, i koji su izgubili veru u politički razum, osnovno načelo evropskog realizma, našli su alternativni izvor hrabrosti, zasnovan na preživljavanju u besmislenoj situaciji. I te ljude Suzan Sontag ubeđuje u „realnost“ njihove patnje kroz kulturnu asimilaciju, da bi ta patnja poslužila kao štaka setu posustalih zapadnih vrednosti (u koje spada i solidarnost).
Međutim, ovde se ne radi o Suzan Sontag. Ona je prosto džet-setovski primer jedne opšte pojave: bezopasni i nemoćni intelektualci razmenjuju svoj jad sa onima koji stvarno pate, a obe strane održavaju jedna drugu u životu putem nekakvog perverznog ugovora. Na isti način političke klase i građanska društva razmenjuju svoje jade: jedna strana daje korupciju i političke skandale, a druga usiljeni gnev i pasivan stav.
Pod okriljem ekumenskog patosa, čitavo naše društvo je prožeto „samilošću“. Kao da smo usred nekakvog velikog pokajanja, koje dele i političari i intelektualci, a koje je u vezi sa panikom od istorije i sumrakom vrednosti. Zato moramo da obnovimo svoje rezerve načela i vrednosti. Preko najmanjih zajedničkih činilaca ukupnog sveta patnje, mi obnavljamo svoje zalihe prolivene krvi (drugih). „Na vestima nema ničeg sem patnje.“ (Dejvid Šnajderman). Naše društvo počiva na kultu žrtve i čini mi se da je preplavljeno kajanjem zbog neshvatljivog nasilja koje samo sebi priređuje.
Novi intelektualni poredak sledi puteve novog svetskog poretka. Nesreća, beda i patnja drugih postali su sirovina jednog primitivnog okruženja. Žrtveni status ljudskih prava prerasta u neku vrstu grobne ideologije. Oni koji je ne izrabljuju neposredno i u svoje vlastito ime, čine to preko drugih – u prolazu ubirući novčani ili simbolički višak vrednosti. Deficit i nesreća, poput međunarodnog duga, nude se i prodaju na spekulativnom tržištu. To je savremeni ekvivalent vojno-industrijskom kompleksu iz starih vremena podeljenog sveta.
Logika patnje nalaže sažaljenje. Čak i ako želimo da se izborimo sa njom, samo pominjanje patnje je objektivno uvećava. Svakome ko želi da se protiv nje zaista bori, polazna tačka mora biti zlo na kojem ta patnja počiva.
Na pozorišnoj sceni Sarajeva zlo je očigledno. Ono je potisnuta maligna ćelija koja izjeda sve, virus čiji je najočigledniji simptom paraliza Evrope pred tim zlom. Lažna Evropa, neotkrivena Evropa, Evropa protraćena licemernim dogovorima, propala je u Sarajevu. Srbi postaju instrument te demistifikacije, divlji analitičari te fantomske Evrope nastale iz tehno-demokratske politke, koja je na rečima jaka onoliko koliko je slaba na delu. Svedoci smo urušavanja Evrope u onoj meri u kojoj cveta govor o evropskim vrednostima (što se više govori o ljudskim pravima, njihovo stanje se sve više pogoršava). Poenta priče je u ovome: kao izvršioci etničkog čišćenja Srbi su udarna pesnica Evrope, njena avangarda. Jer “prava” Evropa u nastajanju je bela Evropa, izbeljena Evropa, moralno, ekonomski i etnički ujedinjena i očišćena Evropa. Ona upravo nastaje u Sarajevu. Ono što se tamo odigrava nije nesrećni slučaj do kojeg je došlo u moralnoj i demokratskoj Evropi, nego logična posledica Novog evropskog poretka, čije su globalne odlike belački fundamentalizam, protekcionizam, diskriminacija i kontrola.
Neki kažu da ćemo, ako dopustimo da se etničko čišćenje desi u Sarajevu, snositi teške posledice. One su već nastupile, jer se u svim evropskim državama odvija etničko čišćenje. To je prava Evropa, koja se polako formira u senci narodnih skupština, predvođena Srbijom. Besmisleno je pozivati se na neki nedefinisani osećaj pasivnosti ili nesposobnosti da se reaguje, jer se ovde sprovodi jedan sasvim logičan program, pri čemu je Bosna samo novi teren.
Šta mislite, zašto je Le Pen praktično nestao sa političke scene? Nestao je, jer se suština njegovih ideja u svakom smislu infiltrirala u političku klasu kao „francuska posebnost“, kao odraz evro-nacionalističkog refleksa i protekcionizma. Le Pen više nije potreban, jer njegova pobeda nije politička, već suštinska – on je pobedio u ljudima. Zašto problem svoditi na Sarajevo kada se isto dešava svuda? Solidarnost je uzaludna. Kraj istrebljenja različitih nastupiće tek kada se povuku granice „bele“ Evrope. Evropski narodi su iznajmili plaćene ubice, Srbe, koji su postali izvršioci prljavih evropskih poslova – na isti način je zapad protiv Irana angažovao Sadama Huseina. Problem je u tome što, ako se ubica zanese, i on mora biti eliminisan. Operacije u Iraku i Somaliji su bile relativno neuspešne, ali bosanska operacija odlično napreduje.
Bosanci to znaju. Znaju da ih je osudio međunarodni “demokratski” poredak, a ne neki ostatak tumora zvanog fašizam. Znaju da im sledi uništenje, proterivanje ili isključenje, kao i svim heterogenim i buntovnim elementima širom sveta. Ne bih da uznemiravam licemernu i već nemirnu savest zapadnih demokrata i humanitaraca, ali ovaj proces se ne može preokrenuti, jer on prati utabanu stazu progresa. Savremena Evropa će, očigledno, nastati iz istrebljenja muslimana i Arapa – ukoliko ne prežive kao emigrantski robovi. Najsnažniji argument protiv ofanzive koju predvode nečiste savesti je taj da ona potvrđuje predstavu o navodnoj slabosti evropske politike i predstavu o evropskoj savesti navodno uzburkanoj zbog te nemoći. Dovodeći u sumnju realnost zataškava se ono što se zaista dešava.
Naravno da su Sarajlije na televiziji Arte delovale razočarano i očajno, ali oni nisu izgledali kao žrtve. Ti ljudi su pokazali objektivnu patnju, dok je na drugoj strani bila lažna patnja samozvanih apostola i dobrovoljnih žrtava. A zapisano je – dobrovoljna žrtva ne vredi mnogo na strašnom sudu.
Liberation, 07.01.1993.
Preveo sa engleskog Ivica Pavlović
Peščanik.net, 12.04.2010.
Srodni link: European Graduate School: Jean Baudrillard – Cultural Identity
SARAJEVO
