Sarajevo 1994.
Sarajevo 1994.

Po cenu nadljudskog napora i trogodišnjeg pokolja, a naročito posle poniženja nanetog snagama međunarodne zajednice – evo najzad nečega što se može podneti – izgleda da je zapadno javno mnenje konačno priznalo, iako nekako protiv svoje volje i uz sve moguće ograde, da su agresori Srbi. Sa ovim se priznanjem izgleda otišlo do krajnjih granica čvrstine i lucidnosti i najzad se stiglo do samog početka rata. Čak i oni koji su već odavno, uprkos zvaničnoj doktrini “zaraćenih strana”, za agresiju optuživali Srbe, slave ovu promenu kao pobedu, naivno se nadajući da zapadne sile posle ovoga neće imati drugog izlaza nego da zaustave agresiju. Ničega od svega toga, naravno, neće biti, jer potpuno platonsko prepoznavanje dželata kao dželata ne predstavlja ni u kom slučaju i priznavanje žrtava žrtvama. Da bi se po tom pitanju prevarili u tolikoj meri, potreban je sav anđeoski idealizam onih koji smatraju da se stiglo “do dna rugla i besčašća” i koji pozivaju na buđenje međunarodne snage i “samoubilačku” Evropu, ne sumnjajući ni jednog trenutka u jalovost svojih napora, koja nije ništa bolja od beskrajne hipokrizije političara. Jer optužba za zločin razvija se paralelno sa zločinom, tako da i jedno i drugo zajedno narastaju u tom beskrajnom orkestriranju događaja. Imajući na umu da zapadnjačka savest pripisuje sebi ucveljenost zbog situacije, da monopolizuje u isto vreme i hipokriziju i dobra osećanja, zašto onda i ubica, sa svoje strane, ne bi sačuvao monopol na aroganciju i zločin?

U stvari, ni groteskna gestikulacija međunarodnih sila, ni zgroženo jadikovanje pobornika pravedne stvari ne može imati stvarnog učinka, jer nije učinjen odlučujući korak, poslednji u analizi nastale situacije, a na taj korak niko se ne usuđuje. On bi se sastojao od priznanja, ne samo da su Srbi agresori, što je kucanje na otključana vrata, nego i da su oni naši saveznici u poslu čišćenja buduće Evrope, lišene svih nepoželjnih manjina, budućeg svetskog poretka oslobođenog svakog radikalnog preispitivanja njegovih sopstvenih vrednosti – demokratske diktature, čovekovih prava i slobodnog tržišta.

U svemu tome reč je o stavu prema zlu. Optužujući Srbe da su “opasne psihopate”, mi uobražavamo da smo lokalizovali zlo i ne sumnjajući u čistotu naših demokratskih pobuda. Mi smatramo da smo obavili posao time što smo Srbe obeležili kao zle, ali ne i kao neprijatelje. I to sa razlogom, jer na svetskom poprištu, mi zapadnjaci, Evropejci, borimo se protiv istog neprijatelja kao i oni: protiv islama, protiv muslimana. Svuda, u Čečeniji sa Rusima (ista sramotna tolerancija Istrebljivanja); u Alžiru optužujemo vojnu vlast dok je logistički podržavamo (kao slučajno, dobre duše koje u Bosni napadaju zvaničnu doktrinu “zaraćenih strana” ovde koriste isti jezik: državni terorizam protiv fundamentalističkog terorizma – ekvivalent zla, dok smo mi nemoćni posmatrači tog divljaštva). Kao da državni terorizam nije naš terorizam, koji i mi upražnjavamo kod kuće u homeopatskim dozama. Jednom rečju, može se granatirati poneki srpski položaj dimnim granatama, ali nikada nećemo stvarno intervenisati protiv njih, jer oni u biti obavljaju isti posao kao i mi. Radije bismo odvalili bubrege žrtvama, ukoliko bi i to bilo potrebno, da najzad smirimo sukob. Žrtve, kada pokušavaju da se brane, mnogo više smetaju od dželata, i videćete da će snage brze intervencije uskoro biti prinudene da likvidiraju i neutrališu bosanske muslimane, samo ako dođe do značajnije muslimanske ofanzive; tek tada će međunarodne snage postati zaista efikasne.

Eto pravog razloga zašto je taj rat beskonačan. Razmislimo dobro: bez tog dubokog saučestvovanja, uprkos prividu (ali i privid, svojom dvoličnošću, govori sam za sebe), bez tog objektivnog savezništva (čak i ako ono nije svesno i namerno) nema nikakvog razloga da taj rat već odavno nije okončan. Tu se odvija isti film kao sa Sadamom Huseinom: koliko god smo se borili protiv njega svim medijskim i tehnološkim sredstvima, on je bio i on ostaje naš objektivni saveznik.

Kuđen, optuživan, prozivan u ime prava čoveka, svejedno je on naš saveznik protiv Irana, protiv Kurda, protiv šiita. To je, uostalom, jedan od razloga zašto tog rata (golfskog) zaista nikada nije ni bilo: Sadam nikada nije bio naš stvarni neprijatelj. Tako je i sa Srbima, koje u neku ruku štitimo izbacujući ih iz čovečanstva, dok ih i dalje puštamo da obavljaju svoj posao.

Ceo problem se sastoji u tome da ubedimo Bošnjake da su sami krivi za sopstvenu nesreću. Ako se u tome ne uspe diplomatskim putem, što se pokušava već dve godine, moraće se pribeći sili. Ipak treba pokušati da se vidi šta se dešava iza ogromnog Potemkinovog sela, iza humanitarnog, vojnog i diplomatskog fraziranja. U svakom sukobu treba razlikovati ono protiv čega se bori – to je čisto politički nivo rata – i onoga što je žrtvovano; šta je likvidirano i počinjeno, a šta je istinska suština konačnog cilja, mada cesto nepriznata, koja prevazilazi pitanje ko su protivnici. Tako smo se mi u alžirskom ratu borili protiv alžirske armije, ali je u sukobu zaista žrtvovana alžirska revolucija; a to smo obavili upravo sa alžirskom armijom (i nastavljamo to da činimo). U Bosni se borimo protiv Srba (bez preterivanja) u ime multikulturne Evrope, ali tom prilikom žrtvujemo upravo drugu kulturu, onu koja suprotstavlja svoje vrednosti ravnodušnom svetskom poretku bez vrednosti. A to činimo zajedno sa Srbima.

Imperijalizam je promenio lik. Zapad hoće da nametne celom svetu, pod firmom univerzalnosti, ne svoje sopstvene vrednosti izbačene iz opticaja, nego upravo odsustvo vrednosti. Mi širokogrudo propovedamo pravo na različitost, ali u potaji neumitno radimo na stvaranju beskrvnog i jednoličnog sveta.

Ovaj terorizam nije fundamentalistički: to je terorizam kulture bez fundamenta.To je integrizam praznine. Ovaj cilj prevazilazi političke forme i peripetije. To više nije front, to nije odnos snaga, to je pukotina koja prevazilazi politiku, linija koja prolazi u prvom redu kroz islam – ali takođe kroz samo srce svih zemalja koje se smatraju civilizovanim i demokratskim, a najverovatnije i kroz srce svakoga od nas.

Libération, July 3, 1995.

Preveli Svetlana i Franjo Termačić

Peščanik.net, 01.04.2010.

SARAJEVO