Ponekada nas smrt jedne osobe suoči sa svim istinama vremena u kome živimo. Natera nas da se ozbiljno zapitamo koliko smo ljudskosti sačuvali u vremenima ratova, zločina i neopisivih laži, koje su postale zvaničan govor velikog dela Srbije. I tek onda da shvatimo, koliko malo ljudi na javnoj sceni Srbije su poslednjih dvadeset godina, ostali dosledni sebi i svojim ljudskim načelima onda, kada su ona bila podvrgnuta najtežim proverama.
Biljana Kovačević-Vučo, bila je jedan od malobrojnih beskompromisnih boraca za istinu u Miloševićevoj Srbiji, koja tu istinu nije želela. Ona je svoju veru u princip ljudskosti branila po svaku cenu, čak i onda, kada je bilo više nego očigledno da je u toj borbi prilično usamljena. Sa nepokolebivom strašću, ona je u svim javnim nastupima želela da pokaže, da su ljudska prava važnija od pseudoistorijskih argumenata kojima se ona ograničavaju, a da nacionalisti kriju svoju bezobzirnost prema ljudskom životu, iza velikih političkih fraza bez smisla. Kao odličan pravnik, ona je prihvatala sve prilike da brani ugrožena ljudska prava, na sudu ili van njega, javno ili privatno. Nikada nije odustajala. Bilo joj je potpuno jasno da je poštovanje ljudskih prava, a pre svega osnovnog, prava na život, srž borbe protiv nacionalističke politike.
Nije bilo ozbiljnije kritičke javne rasprave u Srbiji ili na prostoru bivše Jugoslavije o ratu i ratnoj politici Srbije, da je nisu pozivali da učestvuje. Ona bi uvek, sa karakterističnom žestinom, iznosila svoja uverenja, koja će jednom biti osnova nekoj budućoj generaciji pravnika u Srbiji, da je bilo i ozbiljnih pokušaja da se demaskira nacionalistički populizam pravnim argumentima. Njena lična hrabrost bila je egzemplarna. Nikada nije pravila ustupke. U vremenima kada se tako mnogo njenih kolega čudovišno angažovalo da stvori jednu pseudo pravnu nauku, da bi opravdali zločine, ona je branila ne samo pravnu nauku, već i samu mogućnost da se ospori ta pseudo nauka.
Platila je visoku cenu te borbe. Postala je omiljena meta tabloida, za koje je ubica Ulemek Legija bio heroj a laž istina. Neprekidno je napadana, da bi sve što učini ili kaže, bilo unapred diskreditovano. Oni koji su se doslovno obogatili na krvi svoga naroda, napadali su ženu koja ništa nije stekla materijalno. Bila je siromašna u doslovnom smislu te reči i svojim sinovima, ostavila je samo svoj častan život. Ali to nije sprečilo svakog pretencioznog kolumnistu, da je kritikuje kao „ekstremnu“. Nikada nisu ni mogli da slute, da je njena svakodnevna borba za svoja uverenja, iscrpla njene biološke snage.
Umrla je u bolnici, zbog teške infekcije posle operacije. Kada sam je poslednji put video u bolnici, bila je utučena i svesna da joj se smrt približava. Ali još uvek je bilo vatre u njenim očima. Da sam mogao ili želeo tada da razgovaram o politici, siguran sam da bi sa jednakom žestinom kao i ranije, branila sve u šta je verovala. Ona je bila jedan od najvećih boraca koje sam upoznao u životu. Nedostajaće mi njena žestina i istinoljubivost.
Svađala se, ponekada vikala na sve nas, ali nije odstupala. U vremenu smrti i laži, ona je bila princip života. I zato će najviše nedostajati onima na koje su se njene reči i odnosile. Ova visoka, mršava žena, bila je prirodni zaštitnik žrtava rata i obespravljenih. Nije uspela da zaštiti sebe, ali mnoge jeste. I previše za jedan život.
Zbogom žestoka Biljo, najzad si našla spokoj, koji si svojom borbom toliko zaslužila.
Peščanik.net, 20.10.2010.
