Opremanje Vojske Srbije naoružanjem u poslednje tri godine izazivalo je veliku pažnju javnosti, omogućilo državnim zvaničnicima prilike za fotografisanje i raspaljivalo maštu tabloida koji su objavljivali da smo „najjači u regionu“. U senci toga ostali su ljudi. Pripadnici Vojske suočavaju se sa lošim materijalnim stanjem, lošim uslovima rada i osećanjem beznađa, zbog čega sve češće napuštaju sistem odbrane.
Koliko tačno ljudi odlazi iz sistema odbrane, Beogradski centar za bezbednosnu politiku nije uspeo da sazna. U svom nedavnom istraživanju o odlivu kadrova iz Vojske, postavili smo to pitanje Ministarstvu odbrane, koje je odgovorilo da su praktično svi podaci o ljudskim resursima 2016. godine proglašeni tajnima. Ipak, pregledom rešenja koja se objavljuju u Službenom vojnom listu ustanovili smo da se u poslednjih pet godina povećao udeo mlađih oficira (potporučnika, poručnika, kapetana) u ukupnom broju oficira kojima prestaje služba. Kako niko ne dočekuje penziju u nekom od ovih činova, jasno je da sve više oficira odlučuje da ode iz Vojske i pronađe drugi posao. Oficiri nisu jedini: iz Vojske odlaze i podoficiri, profesionalni vojnici, ali i civili.
Loš materijalni položaj nije ključni razlog za odlazak, iako svakako opterećuje zaposlene u sistemu odbrane. Kada smo intervjuisali ljude koji su se u skorijem periodu, kako se to kaže u Vojsci, „skinuli“, oni su pre svega govorili o osećanju beznađa, depresije, nedostatka smisla, potpunog razočarenja. Razočarani su jer primećuju nepotizam i negativnu selekciju u napredovanju, bilo da je reč o oficirima ili profesionalnim vojnicima koji žele da se dalje obučavaju za podoficire. Ogorčeni su zato što „dođu da brane svoju zemlju, a dobiju metlu da čiste krug“. U Vojsci krug čiste svi: vojnici, podoficiri, oficiri, pa i garnizonski lekari. Usled nedostatka kadrova i lošeg upravljanja, pripadnici Vojske su preopterećeni, redovno rade prekovremeno i vikendom, ne stižu da provode vreme sa svojim porodicama. Prekovremeni rad često se ne beleži, zbog čega ne ostvaruju pravo ni na kakvu nadoknadu. Osim toga, uslovi rada su loši, a zaposleni često moraju da iz svog džepa nabavljaju sredstva za rad, bilo da je reč o uniformama, delovima potrebnim za popravku nekog uređaja ili kancelarijskim stolicama.
Svi ovi uslovi stvaraju začarani krug: što više ljudi odlazi oni koji ostaju su više opterećeni raznim zadacima. Rotacije u Kopnenoj zoni bezbednosti, koje bi trebalo da traju tri nedelje, produžuju se na preko mesec dana jer nema dovoljno vojnika. Kasni održavanje vazduhoplova jer nema dovoljno tehničara. U nedostatku oficira i podoficira, starešine će teže dati saglasnost zaposlenima da napreduju ili traže premeštaj u veće gradove, jer se opravdano plaše da posle neće moći da ih zamene. To onda podstiče pripadnike Vojske da „jure veze“, drugim rečima, to podstiče nepotizam. Oni koji to ne žele da prihvate razočaraju se i odu – dakle, sistem svojevrsnom „prirodnom selekcijom“ odstranjuje najpoštenije ljude.
Posebno je obeshrabrujuće to što je neke od problema koji opterećuju zaposlene zapravo relativno lako rešiti. Na primer, Ministarstvo odbrane bi moglo da sprovede javnu nabavku za uslugu održavanja vojnih objekata, kako bi pripadnici Vojske manje vremena provodili čisteći, a više vremena u obuci. Kratkoročno, naravno da je jeftinije dati pripadnicima Vojske metlu nego dodatno plaćati za uslugu čišćenja. Dugoročno, to može skupo da nas košta, jer povećava odliv kadrova, a ipak je isplativije nabaviti uslugu čišćenja nego obučiti nove vojnike, podoficire, oficire… Naravno, pod uslovom da se takva nabavka svrsishodno planira i sprovede, jer su loši uslovi rada i nedostatak sredstava upravo povezani i sa lošim planiranjem i neefikasnim sprovođenjem javnih nabavki.
Simbolične mere i ustupci zaposlenima koje su Vlada i Ministarstvo odbrane do sada preduzimali, kao što su linearno povećanje plata (tako da oni sa najmanjim zaradama to najmanje i osete), bonovi za ishranu i izgradnja jeftinih kvadrata koji u praksi ispadnu mnogo skuplji, raznim odlučiocima mogu doneti političke poene u široj javnosti. Takve mere, međutim, neće suštinski izmeniti stanje beznađa u Vojsci. Poražavajuće je to što u planu rada Vlade mere za poboljšanje položaja zaposlenih u Vojsci pre svega obuhvataju poboljšanje vizuelnog identiteta i jačanje „kulturološke svesti“, šta god to značilo. Ako govorimo o „kulturološkoj svesti“, onda su upravo Ministarstvo odbrane i vojni vrh oni kojima je potrebna promena svesti. Oni bi trebalo konačno da shvate da su u 2020. godini poslodavac kao i svi drugi i da je iluzorno očekivati da će ljudi zbog patriotizma trpeti loše i nepravične uslove rada. Mlađe generacije su naročito dobro informisane o svojim pravima i mogućnostima koje imaju u civilstvu – ovo nije problem samo Vojske Srbije, već i oružanih snaga mnogih zapadnoevropskih zemalja. Samo za razliku od, na primer, Holandije gde je ulaganje u ljude prvi cilj strategije odbrane, u Strategiji odbrane Srbije ljudi se uopšte ne pominju. To dovoljno govori o tome koliko su ljudi sa vrha posvećeni zadržavanju kadrova u Vojsci. Zato ne treba da nas iznenadi ako dođemo u situaciju da se propisno naoružamo, a da tim naoružanjem nema ko da upravlja.
Autorka je istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Peščanik.net, 10.03.2020.
