O nabavkama naoružanja za potrebe Vojske Srbije mnogo se govori, a malo zna. Zabrinjava to što državni vrh ove nabavke tretira kao neku vrstu „poklona iznenađenja“, ne samo za građane koji ih finansiraju, već i za samu vojsku koja bi trebalo da ih planira.
Nedavna vežba „Vek pobednika“ bila je prilika za pohvalu operativnih sposobnosti Vojske Srbije i hvalisanje sa očekivanim isporukama naoružanja. U obraćanju medijima sa jednog od poligona, predsednik Vučić izjavio je da Srbija kupuje tri jurišna helikoptera Mi-35, dva transportna helikoptera Mi-17, kao i naoružane bespilotne letelice kineske proizvodnje. Samo po sebi nije problematično to što predsednik želi da se pohvali ulaganjem u odbrambene sposobnosti zemlje. Sporno je, međutim, sve drugo. Ministarstvo odbrane ne objavljuje pisane informacije o tome kada se sprovode nabavke naoružanja na koje se Zakon o javnim nabavkama ne primenjuje, pa su građanima jedini zvanični podaci – prigodne izjave za medije predsednika ili ministra odbrane. One se prepliću sa ekskluzivnim objavama u tabloidima po principu „kako nezvanično saznajemo iz vrha Ministarstva odbrane“. Prosto je nemoguće utvrditi šta su tu lepe želje, a šta je već plaćeno, u kom broju i po kojoj ceni i kada bi trebalo da bude isporučeno. Pravi je detektivski posao doći do informacija od javnog značaja.
Ovo ilustruje i slučaj najnovije nabavke helikoptera iz Rusije. Početkom decembra prošle godine, nakon redovnog sastanka sa Generalštabom, predsednik je obznanio da je planirana kupovina šest transportnih helikoptera Mi-17 i da su pregovori sa ruskim državnim izvoznikom naoružanja „Rosoboroneskportom“ o tome već u toku. S obzirom na to da je ovo objavljeno nekoliko dana pre nego što je predlog zakona o budžetu za 2018. stigao u Skupštinu, bilo je očekivano da je ta nabavka ušla u godišnje planove Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, uključujući i onaj finansijski. U međuvremenu, u februaru ove godine pojedini mediji ekskluzivno najavljuju da će Ministarstvo zapravo kupiti jurišne helikoptere Mi-35. Razlika nije beznačajna – drugačije su namene a i cene (Mi-35 je skuplji). Naredni obrt sledi u aprilu, kada mediji prenose da je ministar Vulin započeo pregovore s ruskim kolegom Šojguom o nabavci četiri helikoptera Mi-17 i četiri Mi-35. U avgustu, tokom medijskog događaja povodom probnog leta dva aviona Mig-29 iz ruske donacije, predsednik Vučić je uzgred objavio da „smo platili i dobićemo“ četiri Mi-35 i tri Mi-17. Najzad, prilikom poslednje vojne vežbe, Vučić je izjavio da Srbija „kupuje“ (dakle, nije još kupila?) tri helikoptera Mi-35 i dva helikoptera Mi-17. Čitaoce koji su se do sada izgubili u brojkama treba da teši činjenica da ni sami novinari nisu uspeli da se snađu. Kako je preneo specijalizovani portal Tangosix, sam Vučić je tokom istog obraćanja dao dva različita podatka o brojevima naručenih helikoptera. I nije samo taj broj neizvestan. Cela nabavka je za sada misterija: ne postoji nikakva zvanična potvrda da je ugovor uopšte sklopljen, nema informacije sa kime je sklopljen (možda sa Rosoboroneskportom?), a ni predsednik ni zvaničnici Ministarstva odbrane nisu javnosti saopštili ni vrednost ovog ugovora.
Prilikom nabavki naoružanja neki podaci se opravdano označavaju kao tajni, kako grupe koje se smatraju pretnjom za bezbednost zemlje ne bi dobile neželjenu prednost. Međutim, čak su i tajne nabavke predvidive: zna se zašto se nešto nabavlja, šta se tačno nabavlja, kada se nabavlja i oni koji o njima odlučuju mogu biti i politički, a i krivično odgovorni ako se njihove odluke pokažu kao štetne. Problem sa nabavkama naoružanja u Srbiji je to što one nisu samo tajne, već i potpuno tajanstvene i za građane i za sistem odbrane. Ova tajanstvenost je najbolje sažeta u predsednikovoj izjavi iz avgusta ove godine: „Mi sa našim prijateljima iz Ruske Federacije imamo [još] jedan aranžman o kome ne govorimo, ne volimo da govorimo, želimo da iznenadimo i naš narod, naše građane, a pomalo i naše vojnike.“
Postoji nekoliko okolnosti koje dozvoljavaju ovakvu tajanstvenost. Prvo, za razliku od mnogih zemalja, čak i u regionu, u Srbiji su dugoročni i srednjoročni planovi razvoja sistema odbrane – u kojima je definisano šta vojska želi u određenom periodu da nabavi i koje sposobnosti da izgradi – u potpunosti tajni, pa je nemoguće uporediti planirano sa nabavljenim. Dalje, iako vojska ima razrađen (iako netransparentan) sistem analize svojih potreba i određivanja ekonomski najsvrsishodnije opcije da se one zadovolje, u praksi se poslednjih godina često dešavalo da se ulaganja u odbranu, umesto na analizama, zasnivaju na oportunističkim, ad hoc odlukama. Loša praksa u međuvremenu je i pravno zaštićena, budući da novi pravilnik o opremanju vojske iz 2016. uvodi kategoriju „urgentnih programa“, koja obesmišljava ceo sistem planiranja vojnih potreba.
Poseban problem je netransparentnost finansiranja nabavki naoružanja. Ključne nabavke ne prikazuju se posebno u budžetu Ministarstva odbrane, već postoji relativno opšta stavka Budžetski fond za naoružanje i vojnu opremu. Ovaj fond se ne puni iz budžeta, već iz sopstvenih prihoda Ministarstva odbrane – od prodaje imovine i pružanja usluga na tržištu (na primer usluge VMA, remontnih centara Vojske i slično). Od početka ove godine taj fond je smanjen sa oko 2 milijarde dinara (oko 19 miliona američkih dolara) na oko 400 miliona, od čega je potrošeno blizu 225 miliona (blizu 2,2 miliona dolara). Kako tvrde upućeni, jedan novi helikopter Mi-35M košta oko 20 miliona dolara. Ako su naručeni helikopteri u celosti plaćeni, jasno je da nisu plaćeni iz ovog fonda. Možda je isplaćen samo avans, ali onda je to trebalo tako i reći.
Ako nabavke naoružanja treba da služe javnom interesu, tajanstvenost nije potrebna. Vojnici ne treba da budu iznenađeni, već naprotiv pitani šta im je potrebno i kako je najsvrsishodnije to obezbediti. Građanima nisu potrebni pokloni iznenađenja plaćeni njihovim novcem, već pravovremene informacije i polaganje računa o tome kako se taj novac troši i šta za njega dobijaju.
Autorka je istraživačica u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku.
Peščanik.net, 21.11.2018.