Nemačke reči u naslovu – iz našeg skromnog znanja tog jezika – nisu slučajne jer ih je obesmrtio S. Milošević – a promena nema u Srbiji. Sada se – što se promena tiče – govori malo morgen a jasno je da je to malo prekosutra – ili nikada. Potezi nove Vlade to potvrđuju. A nas su zbunili ne tek političari već istoričari i sociolozi. U svetu se zna šta je šta a ovde ne. Te ovo je restauracija, te vraćamo se u devedesete godine minuloga veka. Ni jedno ni drugo nije tačno. Restauracija je obično kratkotrajna – vratio se bio nakon 1789. Luj XVIII i vladao je od 1814-1824 i ništa promenio nije. Zemlja je raskinula sa feudalnim sistemom i republikanska načela su se pokazala trajnim. To je obeležilo istoriju Evrope i zna se šta je restitucija-restauracija. Na Balkanu je to drugačiji proces, nigde nije obnovljena monarhija, čak ni u Rusiji šanse za to nema. U pitanju je nešto retko u istoriji – retrogradni proces odnosno večito vraćanje unazad, jer mi smo se ovde kretali unazad i to punih trideset godina. Ozbiljni ruski istoričari se slažu i govore o kretanju „punom parom u srednji vek”. Tom kretanju kao da nema kraja. U Kremlju V. Putin i patrijarh Kiril iz Danilovskog manastira vladaju kao nekada carevi. Crkva je postala institucija vlasti. Ni sa onom drugom sintagmom u opticaju – recimo vraćamo se u devedesete godine – stvari ne stoje tako. Ne, mi se vraćamo u sredinu osamdesetih godina, jer ovi sada na vlasti ne ratuju, ratovali bi oni ali ne mogu, nema JNA, ni prilike na međunarodnoj sceni nisu iste. Još kako bi oni ratovali, ti dačići, nikolići sa Dodikom, ali ne može se. To su izučili istoričari u Evropi, ali naši malo kasne – sada su neke promene zaista u znaku slogana malo prekosutra. No, ni to nije sigurno. Nema promena s novom vladom, jer su u njoj stari iz Miloševićevog doba, sve isti ministri ili vojvoda do vojvode do samoga vrha Republike. Do poslednje palanke u Srbiji ili neke varošice u Vojvodini. Ustav je papir koji nikome ne znači ništa – uglavnom za jednokratnu upotrebu – a izbori tek ne znače ništa. Nema recimo ni NBS kao nezavisne institucije, to je sada neka partijska Jorgobanka. I tako redom. Aktivni su samo „naši” partijski kadrovi.

Ako objašnjenja fenomena koji smo pomenuli nema kod istoričara, ono postoji kod mitologa – večito vraćanje istog, ali ne u smislu kako Niče definiše taj problem, negde tamo na „šest hiljada metara iznad mora i isto toliko iznad svake ljudske pomisli”. Pustimo nesrećnog F. Ničea i bavljenje njegovo u Engadinskim vinogradima tamo u Alpima. Ovde promena – nekog napretka – nema. Kakvi izbori, kakvi bakrači, otvoreno kaže jagodinski gradonačelnik – onaj sa žirafom – D. Marković, jedno je što smo govorili u kampanji, a ovo sada zna se kako ide – malo prekosutra ćete videti neke promene. Patrijarh učestvuje u formiranju vlade i to javno i kaže kako biti ima. Ni njega ne zanima Ustav SPC ni Ustav državni. I nakon izbora se pokazalo da je Vojvodina moguća samo na određeno vreme. Ponovo se čuje ista pesma:

Oj Srbijo, iz dva dela –
ponovo ćeš biti cela.

Ono “iz tri dela” je nestalo iz pesme jer niko živ više ne zna šta da u ovim prilikama kaže o Kosovu. Sve izjave zvaničnika se ne uklapaju u normu srpskog jezika, to jest ono što izjavljuju srpski jezik ne trpi – one jednostavno ništa ne znače. Zbunjeni ljudi daju i zbunjene izjave. “Nas je u stvari izdao B. Tadić jer je mimo Ustava i zakona digao ruke od svega”. Kako razumeti ovakve izjave nikom nije jasno, ali tu nečega kao da ima. Zabuna je prava reč za ovo gde smo i kako smo, ili možda zabune i nema. Sve je moguće ako se neko partijski presvuče i to na vreme. Ima kod Domanovića sve o tome, ali je onaj dijalog iz njegovih priča ključ za ovo danas.

– Dosao sam g. ministru da ga molim da me o idućim izborima izabere narod za narodnog poslanika.

– Pa to valjda bira narod?

– Pa, kako da vam kažem – objašnjava ministar strancu – Jest, ono bira narod, tako je po Ustavu, ali obično bude izabran onaj koga policija hoće.

Večan je taj čudak Domanović koji je ne govoreći ni s kim čitao nemačke novine kod „Ilije Kolarca” ali smo večni i mi.

Ta se kafanica u njegovim pričama zove – da podsetimo samo – „Kod mile nam i napaćene otadžbine”. Ćutao je dugo dok su oko njega govorili o divljim Arnautima koji nam mira ne daju, ili organizovali izbore na kojima se znalo ko će pobediti. I greške nije bilo. Koji god da pobede nagodićemo se – ljudi smo i Srblji smo. A tek ovo o odnosima sa susednim državama – u kojima nije mnogo bolje jer je i njih proces promena zaobišao – tu tek niko ne zna šta ćemo i kako ćemo. Ono što ustavni poglavar u izjavama naglašava niko živ ne razume, a nije sigurno da i on sam razume nešto od toga. Nije nam valjao Vuk J. – osim sebi on zaista nikom nije valjao – ali se pokazalo da može i gore. Direktno iz komesarskog šinjela D. Ćosića dolazi čovek da vodi srpsku diplomatiju. Šta će biti tek ćemo videti, ali biće kuku i lele jer ovako ne ide ni sa susedima ni sa onima podalje. Nije ovo restauracija – još uvek smo republika – no ne ide. Nisu ovo devedesete jer ne ratujemo niti možemo. Stoga se prodaje magla u tetrapaku.

Nema naznaka za promene ni malo sutra ni malo prekosutra jer iz dana u dan traje večno vraćanje istog na srpski – ne na ničeovski način. A inače Nemci onom sintagmom barataju na malo drugačiji način – ovo značenje smo im mi prikačili.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 07.08.2012.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)