Umorni pisac ovih zapisa nije se bavio političkom sudbinom B. Tadića jer bolje poznaje delo oca njegovog i mentora mu D. Ćosića.
Ovi drugi su pregaoci ustvari nacionalne sudbine i s pravom su zaslužili šire bavljenje. Prema D. Ćosiću smo se odnosili savesno i dobro poznajemo književno delo njegovo, iako se nije primakao Nobelu ni za dlaku, što je bila želja Srbalja svih i svuda. No i ljudi i knjige imaju svoju sudbinu – habent sua fata libelli. Kako je pak Otac Tadić napustio i sasvim zanemario svoju intuiciju – negde na tragu R. Luksemburg – i priklonio se Miloševićevom srpstvu, o tome smo kao i o svim disidentskim poslenicima napisali knjige. Svak je imao svoj prelazak preko pustinje – da se poslužimo biblijskom metaforom – i nije nikom lako bilo, pa ni nama naravno. Završio se jedan ciklus nacionalne istorije i sada smo tu gde smo i kako smo. Ako se budemo upodobili ruskim prilikama biće nam verovatno bolje, a u to nas uveravaju ovi na vlasti, pa i sami Rusi koji obećavaju neku Srbiju kao srećnu Arkadiju no – to ćemo tek videti. Mnogo je veća muka sve ovo što se događa u DS nakon izbornog potopa odnosno poraza. Hoće li Tadić otići ili neće, i ko će doći ili neće to prepuštamo boljim komentatorima. A njih ima legion. Ima prvak DS problema i kod svojih ali ima problema i sa I. Dačićem čija je zvezda u usponu jer ili on ili A. Vučić je prvi čovek Srbije – neko mora biti jer nije bilo i biti neće da bude jedna zemlja a dva gospodara. To je nezaobilazna srpska tradicija.
Bilo kako bilo, onaj – a to je Đavo lično – ne propušta priliku da dođe po svoje. Sada smo tu negde na njegovoj večnoj klackalici koja se tiče ne samo ljudi nego i Srbije. Što je bilo bilo je, i nema tog boga kojem je u moći da učini da ono što je bilo bude kao da nije bilo. Nas godinama time muči onaj čudni paradoksalista P. Damijani negde iz 12. veka. A on je bio ozbiljan filozof i još ozbiljniji teolog. Veći i ozbiljniji i od poštovanog Lj. Tadića pa i od samog D. Ćosića. No o tome ovde nećemo. Zanima nas ipak B. Tadić koji je – to svi znamo – baš sadio tikve sa Đavolom. Mislimo na onaj savez sa I. Dačićem kada su razmenili istorijske bolove – jedan za Đinđićem a drugi za Miloševićem. Znalo se ko u prošlosti oličava „zločinački režim“ i ko mu je bio spiker politički u groznim godinama ratova. Nesrećni Milošević je umro u tamnici, a spiker se uortačio s Tadićem, ili Tadić s njim. Izbori su „oduvali“ Tadića, a kraja priči još nema. Nema kraja ni u DS, a nema ga ni na širem planu jer se Dačić udružio sa Tomom vojvodom, odnosno sa radikalima koji su se presvukli. I sada, to je ono sađenje tikava sa Đavolom, a to će se obiti o glavu jednom od učesnika – ili Tadiću ili pak Dačiću.
Što se Dačića tiče, on je bio bolji agronom i na vlasti je kao prvi ministar u Vladi i dobro stoji – barem za sada – a s Tadićem traje ovo o čemu novine iz dana u dan pišu. Pisali smo o tome, ali kako se čini nije bilo vajde od toga. I nama to nije bitno, jer nas zanimaju problemi o kojima svi sve znaju i svi ćute nekako zagonetno. Nije u pitanju sudbina neke političke ličnosti – političara će se uvek naći, već se uistinu radi o onom čemu su život i delo posvetili i napred pomenuti filozof i pisac. Za mnogošta je kasno, ali nije za sve i ne bi trebalo biti. Nagađaju novine šta će biti ako na nekom GO ili Plenumu „padne“ neka glava, a možda i Tadićeva i znamo da to i nije najvažnije. Živela je Srbija i bez Karađorđa i bez tolikih, pa će i dalje živeti i nekako opstati. Ceh se mora plaćati i nevolja je naša što se to nije činilo, ili su ga plaćali građani umesto političara i moćnika iz takozvane elite. Ono s Rusima više nije nejasno – nije Srbija ruska gubernija, ali je gubernija moćnika i mafije koja pljačka. Ovo što rade u Vojvodini samo je senka onoga što imaju na umu – da sve upodobe i nas sve prepodobe. Jer samo su prepodobni podobni, a takvih ima najviše u zemlji. Ono o tikvama su svi smetnuli s uma, a priča traje još od vremena sv. Save. Garniture se nekako i menjaju, ali ideološki obrazac malo. Skoro nikako. Koja je ovo sednica GO DS po redu i nije li Osma i to u ovom momentu nije važno – važno je da se zna ko s kim i kada treba da sadi tikve, jer one se obavezno nekom obiju o glavu. To je taj večni ugovor s Đavolom, a taj ugovor ovde vekovima neko s nekim obnavlja.
Niko da jednom raščisti šta je „zločinački režim“ i kako se valja ponašati u tom slučaju, mada u svetu to uglavnom znaju. A mi smo izgleda mimo sveta, osim što komarci direktno iz Egipta ovde čuda čine.
Zapisi iz palanke
Peščanik.net, 08.09.2012.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
- Na godišnjicu smrti Mirka Đorđevića - 17/04/2021
- Biblioteka Mirko Đorđević - 18/05/2017
