Nakon što je 15. decembra 2011. u medijima objavljena krivična prijava majke i sestre Zorana Đinđića protiv Nebojše Čovića i Velimira Ilića, i nakon što je Specijalni tužilac dao izjavu da je prijava odmah uzeta u rad, Ilić i Čović su se prilično panično razleteli da po štampi i televiziji ospore njene navode.

Međutim, način na koji su to radili samo je pojačao sumnje prema njima, s obzirom da su u tim izjavama izrekli neobičnu količinu očiglednih neistina. U tim izjavama oni (a) protivreče jedan drugom, (b) protivreče samima sebi, ili (c) daju izjave potpuno nelogične i suprotne nekim sudski utvrđenim činjenicama.


A. NEPRIJAVLJIVANJE KRIVIČNOG DELA

U svojoj knjizi Povlenske magle i vidici, tadašnji ministar unutrašnjih poslova, Dušan Mihajlović, navodi da je, povodom dobijanja Ulemekovog pisma, Velimir Ilić davao različite i protivrečne izjave o razgovoru koji je vodio sa Nebojšom Čovićem prilikom njihovog susreta u Čačku, februara 2003. Mihajlović piše da je priču o ovom događaju “pokrenuo Velja Ilić, kada je [posle atentata, u vreme Sablje – prim. S.P.], uplašen od posledica neprijavljivanja pisma dobijenog od Legije, sam pozvao poslanika Liberala Srbije, Grbić Ljubodraga, i zamolio ga da mi prenese priču o tome kako je dobio pismo i zašto ga nije odmah prijavio. Razlog je bio to što se “konsultovao“ sa kolegom Čovićem. O tome postoji službena beleška koju je poslanik Grbić napravio i dostavio MUP-u.“ (Dušan Mihajlović, Povlenske magle, 2005, str. 434)

Celu tu epizodu Mihajlović ovako zaključuje: “Zanimljivo je što je Velja po dobijanju Legijinog pisma zvao Čovića i pitao ga za savet. Ovaj mu je rekao da organizuje demonstracije i da je Legija ‘dobar’ momak pod ‘njegovom’ kontrolom. Ali to gosn. Velja nije hteo da napiše, iako je to rekao Grbiću. Posle je rekao “Ne mogu ja protiv Čovića i Batića…“ Ne znam odakle sada Batić?“ (Isto, str. 392)

Ovo je potvrdio i sam Ljubomir Grbić:

“Funkcioner Liberala Srbije Ljubodrag Grbić demantovao je juče tvrdnje lidera Nove Srbije Velimira Ilića, koji je Večernjim novostima rekao da je ministar policije Dušan Mihajlović od njega tražio da svedoči protiv Nebojše Čovića u vezi sa ubistvom Zorana Đinđića.”

Grbić je na pres konferenciji rekao da ga je na početku akcije Sablja Ilić lično telefonom kontaktirao i “vidno uplašen insistirao i molio“ da se vide, jer ima važne informacije za tok akcije, a tiču se veza Milorada Lukovića Legije sa određenim političarima. Grbić je rekao da je Mihajlović tražio da se o tim navodima Ilić izjasni u pismenoj formi, ali da je ovaj to odbio, nakon čega su dalji kontakti prekinuti.

“Velja je pominjao mnoge političare, pa i Čovića, vezano za ubistvo Đinđića, a pominjao je pismo Legije da se ruši vlast“, rekao je Grbić. (Balkan, “Grbić: Velja Ilić sam nudio informacije o Legiji i Čoviću”, 06.11.2003)

Ulemekovo pismo, o kome govore Mihajlović i Grbić je, naravno, predstavljalo podstrekavanje Velimira Ilića na “novi peti oktobar”, “opštenarodni bunt”, to jest krivično delo napada na ustavni poredak. Takvo delo i Ilić i Čović bili su dužni da prijave Tužilaštvu, a propuštanje da to učine predstavlja krivično delo.

Sve ovo je navedeno u krivičnoj prijavi majke i sestre Zorana Đinđića kojom se, između ostalog, Nebojši Ćoviću i Velimiru Iliću stavlja na teret delo neprijavljivanja krivičnog dela stvaranja gupe za napad na ustavni poredak.


Zapetljani u kučine

Evo šta su sve osumnjičeni Čović i Ilić, do sada, izjavljivali o ključnim činjenicama odlučnim za postojanje krivičnog dela neprijavljivanja, to jest o tome:

(1) da li je Ilić Ulemekovo pismo pokazao Čoviću?

(2) da li mu ga je prepričao?

(3) šta je Čović na to rekao?

(4) da li su, i koga, obavestili o tom pismu?

Pođimo redom.

(1) Da li je Ilić Ulemekovo pismo pokazao Čoviću?

Prema Iliću:

  • Velimir Ilić je sinoć od novinara Kurira saznao za prijavu. On tvrdi da ništa iz optužnice nije istina. “Nemam nikakve veze s tim! MUP je uzeo to pismo čim sam ga dobio.” (Kurir, “Za ubistvo premijera osumnjičeni Čović i Velja?!”, 15.12.2011.)
  • Ilić je dodao da je tačno da je Čoviću pokazao pismo nekoliko dana nakon što ga je dobio. (B92, “Ilić: Nema potrebe za prijavom”, 15.12.2011)

Prema Čoviću:

  • Pink: Izdvojiću iz prijave navod da su oba političara, misli se na Vas i Velimira Ilića, kriva za neprijavljivanje priprema za izvršenje krivičnog dela napada na ustavni poredak.
    Čović: To su formulacije Srđe Popovića. Prvo, ja to pismo nikada nisam video. (Transkript intervjua s Nebojšom Čovićem, Nacionalni dnevnik, TV Pink, 15.12.2011)
  • B92: Dali ste protivrečne izjave u vezi s pismom koje je Ulemek uputio Velimiru Iliću. Prvo ste rekli da niste znali sadržinu tog pisma, a posle ste rekli da to pismo nije relevantno i zbog toga niste obavestili nadležne institucije, jel se slažete da je to protivrečno?
    Čović: Ne, to uopšte nije protvrečna izjava, ja to pismo nikada nisam video. Ja sam pročitao u ovim izjavama po medijima da je ono bilo upućeno na četiri adrese. (TV B92, Transkript intervjua s Nebojšom Čovićem, 15.12.2011)

Dakle, Ilić dvaput ponavlja da je Čoviću pokazao pismo nekoliko dana pošto ga je primio, iako takođe tvrdi da mu je MUP to pismo uzeo čim ga je dobio. Čović, naprotiv, dva puta tvrdi da to pismo nikada nije video.

(2) Da li je Ilić Čoviću prepričao sadržinu pisma?

Prema Iliću:

Prema izjavama Velimira Ilića, od prvog dana, kada se o “aferi Pismo” poverio poslaniku Grbiću, i o pismu razgovarao s policijom, Ilić dosledno tvrdi da je Čovića upoznao sa sadržinom Ulemekovog pisma. To je ujedno i njegova osnovna odbrana od krivičnog dela neprijavljivanja. Naime, on smatra da je, s obzirom na Čovićevu funkciju potpredsednika Vlade, krivično delo prijavio. Iako se, naravno, krivično delo može prijaviti samo Tužilaštvu.

Prema Čoviću:

  • Čović je ponovio da nije bio upoznat s Legijinim pismom protiv Đinđića, koje je poslato na razne adrese, o čemu ga je upoznao Velimir Ilić. (Politika, “Reagovanja na svedočenje Bagzija, Nebojša Čović: Milenković laže”, 24.11.2006)
  • B92, Jugoslav Ćosić: Ja vas pitam, dakle, postoji verzija prema kojoj je gospodin Ilić vas upoznao, molim vas odgovorite mi najkraće što možete, dakle, sa sadržajem pisma Milorada Ulemeka Legije. Još jedanput vas pitam da li vam je Velimir Ilić ikada u tom razgovoru o kom ste pisali ministru, pominjao sadržaj pisma Milorada Ulemeka Legije?
    Čović:
    Ne, nikada (B92, Poligraf, intervju s Nebojšom Čovićem, 23.11.2006)
  • B92, Brankica Stanković: Vama je Ilić rekao u februaru, tako sam Vas razumela, za to pismo. Je li vam rekao tada i sadržaj, ili vam je samo rekao da…
    Čović: On je pomenuo nekakvo pismo koje je dobio od Ulemeka, na šta sam ja rekao da to mene ne interesuje. Niti sam čuo sadržaj pisma, niti sam imao prilike da vidim to pismo nikada. (Izvod iz transkripta emisije B92 “Insajder uživo“, 27.11.2006)
  • B92: Dobro, da li ste vi tada znali za sadržinu tog pisma?
    Čović: Hoćete da vam objasnim – oko tog pisma me je upoznao Velimir Ilić 12. ili 16. februara 2003. godine na skupštini KK Borac u Čačku, u Hotelu Prezident gde mi ga je prepričao, na šta sam mu ja rekao to su gluposti. (B92, Transkript razgovora sa Nebojšom Čovićem, 15.12.2011)
  • Čović: Tako je. Čuo sam za to pismo 16. februara 2003. godine od gospodina Ilića u Čačku na skupštini Košarkaškog kluba Borac i na njegovo prepričavanje tog pisma rekao sam da je to glupost. (Transkript razgovora sa Nebojšom Čovićem, Nacionalni dnevnik, TV Pink, 15.12.2011)

Mala statistika: Nebojša Čović tri puta poriče da je išta znao o sadržini pisma, a tek nakon podnošenja prijave decembra 2011, dva puta priznaje da mu je Ilić ipak pismo prepričao.

(3) Šta je Čović rekao, kada ga je Ilić upoznao sa sadržinom pisma?

Prema Iliću:

  • “Zanimljivo je što je Velja po dobijanju Legijinog pisma zvao Čovića i pitao ga za savet. Ovaj mu je rekao da organizuje demonstracije i da je Legija ‘dobar’ momak pod ‘njegovom’ kontrolom. Ali to gosn. Velja nije hteo da napiše, iako je to rekao Grbiću…. O tome postoji službena beleška koju je poslanik Grbić napravio i dostavio MUP-u.“ (Dušan Mihajlović, Povlenske magle i vidici, knjiga II, str. 392 i 434)
  • Dana 15. aprila 2003, Ilić piše ministru Mihajloviću i tvrdi da je Čović Ulemekovo pismo prokomentarisao samo tako što je “rekao da je to glupost, bez bilo kakvog drugog komentara.“ (faksimil pisma Velimira Ilića ministru Dušanu Mihajloviću, od 15.04.2003)
  • Kad sam za to [pismo] rekao Čoviću, on se samo nasmejao” – rekao nam je kasno sinoć lider NS Velimir Ilić. (Kurir, “Za ubistvo premijera osumnjičeni Čović i Velja?!”, 15.12.2011)
  • “Neposredno pre toga [atentata], kod mene je dolazio Nebojša Čović u Čačak. Ja sam mu objasnio da sam dobio pismo od Legije. Čović je odgovorio ’Nemoj, bre, zaboravi to, nema problema, Legija je moj dečko, ako imaš nekih problema samo me okreni i sve ćemo rešiti’.“ (Izvod iz transkripta B92, Insajder “Državna tajna“ od 22.03.2011)

Prema Čoviću:

  • “Čuo sam za to pismo 16. februara 2003. godine, od gospodina Ilića, u Čačku na skupštini Košarkaškog kluba Borac, i na njegovo prepričavanje tog pisma rekao sam da je to glupost.” (Transkript intervjua s Nebojšom Čovićem, Nacionalni dnevnik, TV Pink, 15.12.2011)
  • “Ono što je tačno jeste da sam ja držao skupštinu košarkaškog kluba Borac u Čačku. Tada je došao Velja Ilić u trenerci, unezveren i uplašen, i rekao da hoće da ga hapse. Ja sam rekao: “Nemoj da brineš, smiri se. Ja ću to reći i izneću, pričaćemo o tome i u samoj Vladi”, što sam i uradio.” (Svedok, štampano izdanje, 20.12.2011, intervju s Nebojšom Čovićem)
  • B92, Brankica Stanković: Vama je Ilić rekao u februaru, tako sam Vas razumela, za to pismo. Je li vam rekao tada i sadržaj, ili vam je samo rekao da…
    Čović: On je pomenuo nekakvo pismo koje je dobio od Ulemeka, na šta sam ja rekao da to mene ne interesuje. Niti sam čuo sadržaj pisma, niti sam imao prilike da vidim to pismo nikada, evo, večeras sam ga video prvi put. Vi mi sad kažete da je deljeno u aprilu 2003. na brifingu u Vladi. Verujem da jeste, ali mene to nije interesovalo. (Izvod iz transkripta emisije B92 “Insajder uživo“, 27.11.2006)

Ovde imamo ukupno SEDAM (7) različitih izjava, u kojima Čović i Ilić ne samo da protivreče jedan drugom, nego i samima sebi.

(4) Da li su, i koga, obavestili o tom pismu?

Prema Čoviću:

Kako smo videli gore, u citiranom intervjuu listu Svedok, decembra 2011, Čović tvrdi da je Ilića uveravao kako će slučaj Ulemekovog pisma izneti na sednici Vlade Srbije, što je, navodno, i učinio. Međutim, u emisiji B92 “Insajder uživo“ iz 2006. godine, Čović dozvoljava mogućnost da je, možda, ovo pismo deljeno na brifingu u Vladi Srbije nakon atentata, ali da to njega nije interesovalo.

Dakle, vrlo je neubedljivo da je Čović slučaj Ulemekovog pisma izneo na Vladi, kada i sam kaže da se uopšte ne seća da se na brifinzima Vlade, u vreme Sablje, o tom pismu govorilo, a i ako se govorilo njega to nije interesovalo.

Prema Iliću:

Iz svega navedenog vidimo da je u odnosu na krivično delo neprijavljivanja od strane osumnjičenih Ilića i Čovića izneta impresivna količina neistina. Međutim, šnjur definitivno nosi Velimir Ilić, sa svojom najnovijom, ali do sada već čuvenom, pričom kako je o Ulemekovom pismu lično obavestio samog premijera Đinđića, koji mu je tom prilikom ponudio i mesto ministra policije.

Ali to nije sve. Iliću se navodno nedavno javio i direktor Apatinske pivare Milivoje Vujović (poznatiji kao menadžer prodaje piva na festivalu u Guči), i ponudio mu da posvedoči kako se i on sam slučajno zatekao u poseti (?) kod Đinđića u trenutku kada je Velimir Ilić premijeru pokazivao pismo, i kojom prilikom mu je premijer ponudio mesto ministra unutrašnjih poslova. I sam Velimir Ilić je, izgleda, ovaj minorni detalj, od 2003. pa sve do decembra 2011, bio zaboravio, te ga zato nikada nije ni spomenuo u svojim brojnim ranijim izjavama.

Inače, o Ilićevom velikom prijateljstvu sa Zoranom Điđićem može da posvedoči i “jedan Ilićev kafedžija“, koji je njemu i Đinđiću “više puta spremao večeru do četiri ujutru, kada zasednu kod njega u Čačku i pričaju.“ (o čemu?!)

Zvuči neverovatno. Ali da pustimo da o svemu tome govori sam Velimir Ilić:

  • “Samo sam ja obelodanio Legijino pismo, a mnogi su ga dobili: Slobodan Vuksanović, Akademija nauka i umetnosti (sic!) i drugi. Zoran se smejao kada sam mu ga pokazao.
    Užasno je to što su mi, ni krivom ni dužnom, uradili. Kakve veze ja imam s tim?! Pa, ja sam sa Zoranom bio mnogo dobar prijatelj, iako se nismo politički slagali. Jedan moj kafedžija može da posvedoči da nam je više puta spremao večeru do četiri ujutru kad zasednemo kod mene u Čačku i pričamo – kaže Ilić.

Osim toga, Ilić kaže da mu se u međuvremenu javio svedok pred kojim je sporno Legijino pismo, zbog kojeg je i pokrenuta krivična prijava protiv njega, pokazao pokojnom premijeru Đinđiću. On za naš list otkriva da je reč o izvesnom Milivoju Vujoviću, tadašnjem direktoru Apatinske pivare: “Taj čovek me je iznenadio, javio mi se pre dva dana i podsetio me da smo zajedno bili kod Zorana kad sam mu pokazao to pismo. On je bio njegov odličan prijatelj i tad mu je došao u posetu. Čovek me je pozvao i rekao mi da će posvedočiti da sam Zoranu zaista pokazao pismo i da je on tada rekao da je to glupost i da ga to ne zanima. [zar potpuno istim rečima kao Nebojša Čović?!] (Kurir, 21.12.2011, “Velimir Ilić: Možda tužim Milu Đinđić”)

  • Ilić je naglasio da ga je potom pozvao i sam Đinđić, sa kojim je razgovarao dva sata u njegovom kabinetu u Vladi, a bio je prisutan i tadašnji ministar pravde, danas pokojni Vladan Batić.
    “Pokojni Zoran se smejao, govorio “Ništa, oni to nešto pokušavaju, dozvaćemo ih pameti“ – rekao je Ilić i dodao da mu je Đinđić tada ponudio mesto ministra unutrašnjih poslova, što je on odbio. (Štampano izdanje Večernjih novosti, 16.12.2011)

I uopšte, Velimir Ilić se setio da su on i Đinđić bili veliki prijatelji:

  • “Meni jako smeta kad neko priča o Zoranu, ja sam bio prijatelj Zorana Đinđića godinama – mi smo se politički razmimoilazili ali smo bili veliki prijatelji, izuzetno se privatno družili i proputovali čitav svet zajedno. Ja sam bio Zoranov saborac od prvog dana!“ (TV Avala, emisija “Pogled s Avale”, 28.05.2007, Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije)

A evo kako je izgledalo to druženje i šta je o svom velikom prijatelju Zoranu Đinđiću govorio Velimir Ilić, pre, i na sam dan, atentata:

  • “Pa zar smo se za to borili?… Smatrali smo da nam pripada bar jedno mesto u Vladi… Slušam neke komentare da Srbiji nije potreban predsednik Republike, da nije potreban ni gradonačelnik Beograda jer je premijer sve. Milošević je bio sve i sada hoćemo da napravimo drugog Slobu, a sve će da funkcioniše samo od sebe?” (Glas javnosti, 19.04.2002)
  • “Mislim da je premijer Srbije Zoran Đinđić zloupotrebio poverenje građana, pogotovo nas iz DOS-a, preuzeo vlast, i zatim doveo mafiju na vlast”. (Večernje novosti, 26.09.2002)
  • “Zna se ko stoji iza ove hajke na Novu Srbiju i mene. Zna se ko drži najveću moć u zemlji. To je Demokratska stranka, koja želi da vlada pod firmom DOS, zato što ju je sramota da vlada kao DS. Jer, zamislite samo da vam neko uzme poslanike, a vi im ne možete ništa, ni da im priđete od policije. Šta da radite drugo nego da ujedate. Ako neki naš član ili simpatizer pita tu trojicu poslanika: “Kako te nije sramota što si to uradio“, policija ga odmah uhapsi i strpa u zatvor 30 dana. Stranka nema pravo ni da ih pita zašto su to uradili. Čuva ih policija od sopstvenog naroda koji ih je i izabrao za poslanike. Pa gde to ima? Ali, ničija nije gorela do zore. Međutim, nije me iznenadilo ponašanje DS, više me brinu nesrećnici iz DOS, koji samo čine dekor toj stranci i Đinđiću.” (Blic, 25.12.2002, “Velimir Ilić: Nadam se da me neće ubiti”)
  • Pokušaj atentata na Zorana Đinđića kod hale Limes, Velimir Ilić u listu Nacional ovako komentariše: “To se dogodilo u blizini Surčina, na Đinđićevom terenu… Atentat na Đinđića je običan porodični obračun. To je sve jedna ekipa. Sada su se posvađali pa jedni drugima prave probleme” (Nacional, 25.02.2003, “Velja Ilić: Atentat na Đinđića je običan porodični obračun”)
  • Na sam dan ubistva premijera Đinđića: “Lider Nove Srbije Velimir Ilić ocenio je da je atentat na Đinđića “dokaz da ne postoje institucije u državi” i založio se za formiranje Vlade nacionalnog spasa. [ili Koštuničinim rečima – koncentracionu Vladu, prim. S.P.] “Jedan čovek je želeo da drži sve pod kontrolom, što je nemoguće i što se kobno završilo. Premijeru nije vredelo govoriti da se vlast mora podeliti i da nijedna ličnost ne može sama da vlada”, rekao je Velimir Ilić u telefonskoj izjavi agenciji BETA. (B92, 12. mart 2003. “Reakcije na atentat na Đinđića”)

Može li se uopšte i zamisliti da je nakon ovako teških uvreda i blaćenja, kako njega lično tako i njegove Vlade, Zoran Đinđić osumnjičenom Iliću ponudio mesto ministra unutrašnjih poslova? Ovde se Velimir Ilić, verovatno i po sopstvenim merilima – prilično zaneo u izmišljanju.


B. PODSTREKAVANJE NA UBISTVO PREMIJERA

Osnovna teza odbrane osumnjičenog Čovića u javnosti, u odnosu na delo podstrekavanja na ubistvo, sastoji se:

– u paušalnoj tvrdnji da mu je ovo delo montirano (kako se branio i sam Ulemek na suđenju za atentat); i

– u optužbama da su Đinđića ubili Čedomir Jovanović i Vladimir Beba Popović.

Pokušavajući da objasni saglasne optužbe na svoj račun Dejana Milenkovića i Miloša Simovića, da je on (Čović) podstrekavao Ulemeka i Spasojevića na ubistvo premijera, Čović kaže:

  • Pink: Advokat Srđa Popović pominje pismo Milorada Ulemeka Legije, ali prijavu bazira na izjavama svedoka saradnika Dejana Milenkovića i Miloša Simovića u kojima oni tvrde da ste vi podržavali atentat i da ste tvrdili da ćete posle toga postati premijer. Optužbe su prilično ozbiljne.
    Čović: Gospodin Popović je trebalo da objasni gde je bio Bagzi dok nije postao zaštićeni svedok? Gde je bio Simović dok nije postao zaštićeni svedok? Ko je s njima radio? Da li je neko nešto s njima radio i pripremao i pravio ovakve konstrukcije? Na kraju, državni organi su dužni da u ovakvim slučajevima rade po pravilima državnih organa. Ovakav slučaj se vodi službeno, ne vodi se privatno.
    Pink: Specijalni tužilac Miljko Radisavljević je rekao da državni organi postupaju odmah po prijavi.
    Čović: Odlično. (TV Pink, Nacionalni dnevnik, 15.12.2011)
  • B92: U krivičnoj prijavi se navodi da je svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi rekao da mu je Dušan Spasojević u prisustvu braće Simović, pripadnika zemunskog klana, tvrdio kako je Ulemek napravio dogovor sa Nebojšom Čovićem. Nedavno Miloš Simović ponavlja istu stvar, a nisu mogli da se dogovore jer je Simović bio u bekstvu. Kako komentarišete to da se iskazi svedoka saradnika i optuženog Simovića toliko poklapaju?
    Čović: Znate šta, ja na to vaše pitanje mogu da odgovorim isto pitanjima – a gde su oni bili, a šta su oni radili do 2008. godine, Bagzi i ovaj sad, do skoro neke godine? I da li mi baziramo naše pravosuđe i našu istinu na nekakvim zaštićenim svedocima, zemunskom klanu?
    B92: Mi samo postavljamo pitanje kako objašnjavate da se njihovi iskazi poklapaju?
    Čović: Ne znam kako objašnjavam, možda nekakvom pripremom.
    B92: A na koji način su to oni mogli da urade, nisu imali priliku da se usaglase?
    Čović: Pa ja ne znam gde su oni bili do sada tj. do kad ih nisu uhvatili.
    B92: Mislite da ih je neko pripremao da tako svedoče?
    Čović: Mislim.
    B92: Imate li predstavu ko ih je pripremao?
    Čović: Nemam, ali mislim da su skoro pripremljeni.
    B92: Ispada da vam neko radi o glavi?
    Čović: Apsolutno mislim da neko to pokušava. (TV B92, 15.12.2011, “Čović: Mene nema u ovom slučaju”)

Dakle, prema Nebojši Čoviću, sve je montirano. Milenković i Simović su instruirani da njega optužuju, reč je o političkom progonu, njemu neko radi o glavi. Pritom nije u stanju da objasni ni ko je mogao da instruira Milenkovića u Atini i Simovića u Hrvatskoj, niti zašto bi to neko činio, i ko može imati političkog interesa da Čovića progoni. Takvim paušalnim izjavama branio se i sam Milorad Ulemek na sudu.

Zato Nebojša Čović prelazi u napad. Što je i inače njegov prvi refleks.


Evo ja kažem da su ga oni ubili

  • “Ja sam se nekoliko puta sastajao s Legijom, o tome je javnost obaveštena više puta, i tvoj je list pisao u više navrata, ali kud se dedoše oni što su šurovali u Šilerovoj, išli na večere u Tabor, skrivali “svedoke saradnike”, neke od mafijaša posećivali u zatvoru i vadili iz zatvora?! Ili oni koji su dobijali ‘roleks satove’? Kako su neki, pola sata po ubistvu, znali tačno ko je ubio Zorana, imali i njihove slike, dostavili ih RTS-u, a sve to nisu znali pola sata pre ubistva?!” (Svedok, 20.12.2011. “Možda mi pakuju što smo Mile Isakov i ja sprečili da se uhapse Vojislav Koštunica i Aleksandar Tijanić”)
  • “Evo, ja vam kažem da su ga oni ubili! Pa ćemo onda shodno toj teoriji verovati jednom žanru izjave zaštićenih svedoka, ali nećemo uzimati u obzir drugi žanr izjave zaštićenih svedoka koji upućuju na prijateljstva Đinđićeve okoline i mafijaškog centra u Zemunu“, ističe Čović. (Večernje novosti, 17.12.2011, “Ne dam nikom da me blati”)
  • Naš sagovornik ističe da danas, kada razmišlja, postoji samo jedna prava misterija: “Kako je moguće da Beba Popović od dve hiljade mogućih kriminalaca zna imena sedamnaest učesnika u atentatu i ima njihove slike? Kako je moguće da to zna nekoliko sati posle atentata, a nije moguće da to nije znao nekoliko sati, dana, meseci, pre atentata?“ (Večernje novosti, 17.12.2011, “Ne dam nikom da me blati”)

Ovde osumnjičeni Čović poseže za čuvenim arsenalom lažnih i odavno osporenih tvrdnji odbrane Milorada Ulemeka i samog Vojislava Koštunice: (1) da su “prave ubice” ljudi iz okruženja Zorana Đinđića; (2) da je tu Čoviću posebno sumnjiv Čedomir Jovanović, koji je, tobož, “posećivao mafijaše u zatvoru i vadio ih iz zatvora”; (3) sumnjiv je i Vladimir Beba Popović, koji je odmah nakon atentata “znao imena sedamnaest učesnika u atentatu i imao njihove slike”.

U odnosu na prvu tvrdnju, ovu teoriju je prvi, u Koštuničinoj predsedničkoj kampanji, lansirao funkcioner DSS-a Dejan Mihajlov. Ispitan kasnije kao svedok na suđenju za ubistvo premijera, morao je da prizna da za ovu tvrdnju nije imao nikakvog osnova i da je ona jednostavno “izrečena u žaru političke borbe”.

I drugu tvrdnju, o posećivanju Spasojevića u zatvoru, Čović je preuzeo od Vojislava Koštunice. Ova izmišljotina oslanjala se na izjavu čuvara Centralnog zatvora Slavomira Banđura, i njegovog kolege Novaka Terzića, koji su tvrdili da je Jovanović 15-ak puta tajno posetio Spasojevića u zatvoru.

Naravno da i Koštunica i Čović odlično znaju da su odbori Skupštine za bezbednost i pravosuđe, nakon višečasovne rasprave u kojoj je učestvovao i Dejan Mihajlov iz DSS-a, utvrdili kako Jovanović nije posećivao Dušana Spasojevića u zatvoru.

U postupku pred V Osnovnim sudom u Beogradu, koji se vodio protiv Čedomira Jovanovića zbog zloupotrebe službenog položaja, a u vezi sa navodnim tajnim posetama Spasojeviću u zatvoru, utvrđeno je da je zatvorski čuvar, koji je iznosio ove podatke, dao lažni iskaz (rešenje istražnog sudije V Opštinskog suda, Ki 1049/05 od 23.02.2006.). Iako im je to savršeno dobro poznato, jer su svi mediji u zemlji to preneli, i Koštunica i Čović i danas istrajavaju u širenju ove laži.

Tvrdnju da je Čedomir Jovanović uticao na ondašnjeg okružnog tužioca Beograda, Radeta Terzića, da “pusti” Spasojevića iz zatvora, Nebojša Čović takođe preuzima od Vojislava Koštunice, koji je bezbroj puta, braneći se od sumnji da je učestvovao u zaveri za ubistvo premijera, iznosio ovu tobožnju kontraoptužbu protiv Jovanovića i Terzića. (Vreme 648 od 05.06.2003; Blic od 02.04.2011; Blic od 09.04.2003; Politika od 11.04.2003; sajt DSS-a od 12.03.2011)

Na kraju, Koštunica je izvršio pritisak na ondašnjeg Specijalnog tužioca Slobodana Radovanovića, da za ovo navodno delo i formalno optuži Radeta Terzića. Tokom suđenja, Terzićeva odbrana je tražila saslužanje tužioca Radovanovića na okolnost da je ceo proces montiran. Sud je Radovanovića triput pozivao, ali se on na pozive Suda nikada nije odazvao. A onda je, 29. decembra 2011, u predmetu K-995/2010, Sud doneo oslobađajuću presudu, čime je Radeta Terzića, nakon četiri mučne godine suđenja, oslobodio optužbe.

O tobožnjoj misteriji kako je to Vladimir Popović mogao znati imena i imati fotografije ubica Zorana Đinđića već nekoliko sati posle atentata, prvi je govorio branilac Milorada Ulemeka, sugerišući da je u tom slučaju Popović morao biti deo zavere, pošto o tim svojim saznanjima nije blagovremeno obavestio nadležne organe.

Ovu istu tezu zatim je preuzeo Aleksandar Tijanić, u svom sramnom TV filmu “Medijska pozadina atentata” autora Filipa Švarma, koji je emitovan na godišnjicu atentata 2008, na javnom servisu RTS. (Vreme br. 898, 899 i 900, “Profesionalni debakl g. Švarma“)

Naravno da nikakve misterije nije bilo. Nju su veštački stvorili Aleksandar Tijanić i Filip Švarm, tako što su u filmu pitali nedužne novinare: da li su se začudili otkud Vladimiru Popoviću fotografije osumnjičenih već 12. marta 2003. uveče. Pritom su prećutali ono što se te, 2008. godine, već uveliko znalo. Međutim, pošto sami novinari to nisu znali, oni naravno odgovaraju kako su – zapanjeni. I pritom se pitaju zašto Vladimir Popović to nije nikome na vreme prijavio.

A to što se u filmu prećutkuje jesu jednostavne činjenice, otkrivene tokom četiri godine suđenja atentatorima, koje se završilo 2007. godine: (1) da je UBPOK već trećeg dana nakon pokušaja atentata na Đinđića kod hale Limes znao da se iza pokušaja krije zemunski klan; (2) da je Vladimir Popović imena i fotografije atentatora dobio upravo od UBPOK-a; (3) da je UBPOK od pokušaja atentata do samog 12. marta bezuspešno tražio ova lica, i (4) da su organi gonjenja dobili ključni dokaz protiv tih lica tek na sam dan atentata, kada je svedok saradnik Ljubiša Buha potpisao svoju izjavu.

O tome je na suđenju pripadnicima zemunskog klana govorio i Slobodan Pažin, bivši zamenik načelnika Odeljenja za krvne i seksualne delikte:

“Slobodan Pažin je ispričao istražnom sudiji da mu je novembra 2002. Spasojević rekao kako je dobio podatak da će Ljubiša Buha Čume svedočiti protiv njega, a kasnije i protiv Legije u Hagu. Pažin je dodao da je tri dana posle pokušaja atentata na Đinđića kod hale Limes rekao pretpostavljenima da iza toga stoji tzv. zemunski klan. Sa time su bili upoznati i ministar policije, i pokojni premijer. Nakon pokušaja atentata na Zorana Đinđića kod hale Limes, po Pažinovim rečima, formiran je štab u GSUP koji je koordinirao rad UBPOK i drugih. U štabu su bili Boro Banjac, Mile Novaković, Milutin Mitrović Gera, Jadranko Petković i Branko Možgon. Štab je dva dana, po Pažinovim tvrdnjama, bio ubeđen da je ovo slučajnost, ali da i dalje treba obaviti neke provere. Trećeg dana uključen je i sam Pažin, koji je dobio podatke listinga baznih stanica kontakata mobilnim telefonima za lokacije BIP i Limes. Iz tih podataka shvatio je da je na tom potezu funkcionisalo šest mobilnih telefona, i to samo između 8 i 10 sati pre podne, pa je zaključio da je posredi bio pokušaj atentata. Na isti način je utvrđeno da je Đinđić prethodno bio praćen i prilikom odlaska, boravka i povratka sa Kopaonika.” (Večernje Novosti, 09.02.2004, “EKSKLUZIVNO: Šiptar mi bio doušnik”)

U javnosti je o toj akciji Svedok govorio i Mile Novaković, tadašnji načelnik UBPOK:

“Na osnovu svega sakupljenog sklapali smo mozaik i pripremali se za akciju. Ideja nam je bila da preko “mera“ pokušamo da nađemo “zemunce“ i da odaberemo dan D za njihovo hapšenje. Lako je sada pitati – a što ih niste ranije uhapsili nego ste dozvolili da ubiju premijera. Pa, zato što nismo mogli da ih nađemo! Nema ih! Niko nije znao gde su! Dva meseca ih nema nigde! A oni su saznali za naš plan i ubrzano pripremali ubistvo premijera.” (Feljton Blica, 03.01.2008, “Oni su jači od nas – Đinđićeva podrška u ratu protiv mafije”)

Sve je ovo poznato i Tijaniću i Čoviću i Koštunici, ali mistifikacija oko imena i fotografija atentatora traje i danas, kad god se pomene pitanje eventualne odgovornosti Koštunice ili Čovića. Drugim rečima, “Nismo mi, krivi su Čeda i Beba.”

Sve ovo je još bizarnije kada znamo, iz iskaza Dejana Milenkovića (a) da je prvobitni plan Spasojevića i Ulemeka bio da se ubiju upravo Čedomir Jovanović i Vladimir Popović, a da se od te ideje odustalo nakon zaključka “da bi to samo razbesnelo premijera” i da zbog toga “zmiju treba seći od glave” i (b) da se iz istog Milenkovićevog iskaza vidi da su upravo Ulemekov advokat, Milivojević, a preko Milenkovićevih branilaca, Biljane Kajganić i Slobodana Gavrilovića, nagovarali Milenkovića da za ubistvo premijera optuži Čedu Jovanovića i Vladimira Popovića Bebu.

Iz transkripta sa svedočenja Dejana Milenkovića na glavnom pretresu 23.11.2006, u predmetu K.p.5/03:

Milenković: Sad ću da vam kažem, cilj je bio njihov da ja u ubistvo pokojnog premijera uvučem Čedomira Jovanovića i Bebu Popovića.
Sudija: Šta je trebalo da pričate? Jesu li vam rekli šta konkretno, sadržinu?
Milenković: Ne, samo je rekla Biljana Kajganić da će ona da dođe kod mene, da me snima na kasetu, i da se dogovorimo šta ću ja tačno da pričam za Čedomira Jovanovića i Bebu Popovića.
Sudija: A jesu li vam rekli šta treba da pričate?
Milenković: Rekla mi je Biljana Kajganić, da, onako, znači ne direktno u tom stilu, nego kad budem dolazio kod tih ljudi koji će da me preuzmu ovde u Beogradu mimo policije, da pričam za Čedu i Bebu, da pričam da su oni umešani u ubistvo pokojnog premijera… Znači, ne mogu da vam kažem da nije, da sam ja, da mi je samo doneo napisano Nikola Gavrilović, nego ću vam reći istinu: Ja kažem četiri-pet reči, onda Nikola Gavrilović kaže dve-tri reči, pa ćemo ovako, Dejane, e, ovo nemoj da kažeš, Dejane, znači pa je onda to odneo Bobanu Milivojeviću [braniocu Milorada Ulemeka], pa je Boban Milivojević ubacivao, izbacivao, znači sva trojica smo to zajedno pisali.”

Postavlja se pitanje ko konstruiše i usklađuje ovakvu odbranu Ulemeka, Koštunice i Čovića: da je Čedomir Jovanović posećivao Spasojevića u zatvoru, da je izvršio pritisak na tužioca Terzića da Spasojević bude pušten iz zatvora, da je Vladimir Popović bio deo zavere za atentat na premijera, da su Đinđića “ubili njegovi”? U svakom slučaju, osumnjičenog Čovića jako kompromituje to što ponavlja ove besmislice, iako je u navedenim sudskim postupcima nedvosmisleno utvrđeno da se radi o lažnim optužbama, i da su Jovanović i Popović i sami bili mete zemunskog klana.

Ovakva Čovićeva odbrana je u stvari samo ponavljanje propalih pokušaja Ulemekovih branilaca da “u ubistvo umešaju Čedu i Bebu”, nategnutih teorija Vojislava Koštunice, i samog osumnjičenog za podršku oružanoj pobuni, i malicioznih i glupih konstrukcija Aleksandra Tijanića, Koštuničinog savetnika i Miloševićevog ministra informisanja. Inače poznatog po izjavi “Ako Đinđić preživi, Srbija neće“.

U lošem se društvu našao Nebojša Čović.

Peščanik.net, 17.01.2012.

Srodni link: Srđa Popović – Krivična prijava protiv Nebojše Čovića i Velimira Ilića

TEMA – ATENTAT

The following two tabs change content below.
Srđa Popović

Srđa Popović

Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.
Srđa Popović

Latest posts by Srđa Popović (see all)