Bušovo nasleđe bezobzirnog rata i loše vođene ekonomije čini 2008-u godinom kao stvorenom za pobedu demokratskog kandidata. Pa ipak, Barak Obama je u trci za predsednika izjednačen sa Džonom Mekejnom, republikanskim kandidatom čija je lista mana duža i od monologa Džoa Bajdena. Obama vodi prvorazrednu kampanju, sakupio je rekordne sume novca i nadahnuo milione svojom elokvencijom i vizijom. Mekejnov tim se stalno osipa, on je nedosledan, nema samodisciplinu, a od harizme nema ni «h». A ipak su kandidati trenutno izjednačeni. Šta nam to govori?

Obamin gubitak prednosti od deset poena može se racionalizovati zlovoljom Klintonovih, presporim reagovanjem na napade sa druge strane, time što je previše zgodan, genijalan ili cool da bi bio izabran. Ali budimo iskreni: Obama je izgubio vođstvo, jer ga ne vole stariji beli glasači. Razlog je vrlo jednostavan: boja njegove kože.

Obama bi mogao da izgubi izbore zbog rasnih predrasuda. To jasno pokazuju istraživanja javnog mnjenja koja su prošlog meseca sproveli CBS i New York Times. Njihova analiza nam pomaže da bolje razumemo kako bela Amerika razume rasnu nepravdu. Po ovom istraživanju, 26 odsto belaca tvrdi da je bilo žrtva diskriminacije. 27 odsto misli da se diže previše galame oko problema sa kojima se suočavaju crnci. 24 odsto smatra da zemlja nije spremna za crnog predsednika. Pet odsto belih glasača priznaje da nikada ne bi glasalo za crnog kandidata.

Tih pet procenata ima dobru procenu američke realnosti. Na preliminarnim izborima u Pensilvaniji, jedan od šest belih glasača je po izlasku sa biračkog mesta izjavio da je za njega ili nju rasa odlučujući faktor. 75 odsto tih ljudi glasalo je za Klintonovu. Izračunajte sami: 20 odsto birača na preliminarnim izborima u Pensilvaniji priznalo je da nije glasalo za Obamu zato što je Afroamerikanac. I to vam otvoreno priznaju demokrate iz države sa istočne obale. Odgovori u Ohaju, pa čak i u Nju Džersiju, bili su deprimirajuće slični.

Na ovakvim predrasudama zasnovane su i izmišljene priče o Obaminom poreklu. Za sve dobrovoljno neobaveštene, on je prerušeni musliman oženjen crnačkom ekstremistkinjom. Ili je – hvala, Geraldine Ferraro – uspeo u životu zbog pozitivne diskriminacije prema crncima. Neki Jevreji, nezadovoljni Obaminom podrškom Izraelu, smatraju da je to odlika svih crnih političara. 14 odsto belih glasača veruje da bi Obama kao predsednik favorizovao crnce. Neki ga smatraju elitistom koji ne razume obične (bele) ljude zato što nije jedan od njih. Ili ga optužuju da igra na rasnu kartu optužujući svoje protivnike za rasizam, iako on sve vreme brižljivo izbegava da čini bilo šta slično tome. Ljudima prosto nije prijatno sa čovekom koji je, znate već, sa Havaja.

Ima i očiglednih svinjarija. U maju je Pat Buchanan, koji je u svojim knjigama zabrinut zbog toga što Evropljani i Amerikanci gube kontrolu nad svojim zemljama, održao bombastičan govor na MSNBC u odbranu belih stanovnika Zapadne Virdžinije, koji su glasali na osnovu rasne solidarnosti. U bestseleru broj jedan u Americi, Obama Nation, Jerome R. Corsi pakosno zapaža da je Obamina bela majka uvek volela da joj “mužjak” bude “obojen”. Džon Mekejn još uvek nije osudio ovu zlonamernu knjigu.

Mnogi su govorili o tome koliko bi Obamina pobeda značila za Ameriku. Konačno bismo, kao u retrovizoru, ugledali nasleđe ropstva, segregacije i rasizma. Naša deca bi dobila šansu za život bez rasnih predrasuda. Ostatak sveta bi prigrlio jednu manje strašnu i otvoreniju Ameriku. Iz toga proizlazi da bi Obamin poraz značio nešto sasvim suprotno. Ako on izgubi, i naša deca će znati da je društvo jednakih mogućnosti za sve samo prijatna laž. Njegov poraz bi značio da smo prokockali savršenu priliku da najmračniji deo svoje prošlosti ostavimo iza sebe. Ostatak sveta bi došao do neizbežnog zaključka: Amerika je imala ogromnu šansu, ali na kraju su sumanute rasne predrasude odnele pobedu nad razumom.

Izbor Mekejna vratio bi nas u prošli vek. On je simbol nacionalizma iz doba hladnog rata. On odbija prelazak sa geopolitike na geoekonomiju, ne shvata ključnu ulogu blage moći (soft power) u multipolarnom svetu i ne vidi koliko se svet promenio zahvaljujući digitalnoj tehnologiji. Kod Mekejna, koji mi je lično drag, to nije samo pitanje stava, već i životnog doba. Ali ako 2008. predsednički kandidat ne zna čemu tačno služi računar, imamo problem. U prelomnom trenutku ljudske istorije, Mekejnov pristup našim najozbiljnijim problemima je pun agresivnog poricanja. Rešenje globalne energetske krize on vidi u novim bušotinama, a dužničke u smanjenju poreza. Na bezbednosne izazove – od Gruzije do Irana – Mekejn odgovara bušovski uvređeno i nasilno.

Možete se slagati ili ne sa Obaminiom politikom, ali ona, sve u svemu, predstavlja ozbiljan pokušaj suočavanja sa našim najvažnijim problemima: propalim zdravstvenim sistemom, energetskom zavisnošću, stagnacijom prihoda i klimatskim promenama. Ovoga puta, ostatak sveta odbacivanje Obame ne bi prihvatio kao još jedan od neobičnih zaokreta Amerike. To bi, sasvim ispravno, bilo shvaćeno kao simptom istorijskog sloma ove nacije.

 
Slate, 23.08.2008.

Prevela Olja Petronić

Peščanik.net, 22.09.2008.