U utorak, u gradiću Osavatomi u državi Kanzas, predsednik Obama održao je veličanstven i moćan govor, koji svedoči o postojanoj zaostavštini jedne od naših najvećih političkih ličnosti: Teodora Ruzvelta. Predsednik se prisetio ekonomskih principa Doba progresa i primenio ih na današnju ekonomsku realnost. Zauzeo se za dinamičnu državu koja ulaže na osnovu principa jednakosti i jednakih prilika za sve; državu koja podstiče istinski, postojani kapitalizam zasnovan na principima prave konkurencije i tržišnog integriteta. Razlika između predsednikove vizije vlade i vizije njegovih potencijalnih republikanskih protivkandidata je ogromna. Razlika između predsednikovog govora i njegove vladavine u protekle tri godine je, nažalost, jedva nešto manja.

Predsednik je u poslednje vreme isprobavao šinjele nekolicine svojih prethodnika: Trumana, zbog njegovih napada na nesposobni kongres; Ajzenhauera, zbog njegovog umerenog centrizma; Klintona, zbog spremnosti da se pozove na izvršnu vlast kada zakonodavna grana omane. Pa ipak, predsednik bi trebalo da se drži Teodora Ruzvelta, čiji su principi i želja za istinskom reformom danas najrelevantniji.

Obamin govor predstavlja potrebno osveženje, nagoveštaj da bi se moglo krenuti u novom pravcu. Ko je onda zaslužan za to što je predsednik promenio fokus i ton? Okupiraj Volstrit. Nacrt predsednikovog govora – koji se može razumeti kao startni pucanj u predsedničkoj trci – napisao je OWS. Mišljenje sudije Rakofa je pravosudni ekvivalent OWS-a: organski proglas nezadovoljstva; sudska verzija rečenice „e, sad mi je dosta“ – doduše, u blažoj proznoj varijanti.

Ono što je OWS uspeo – uz sve svoje organizacione i ideološke nedostatke – podseća nas na čuvenu misao Margaret Mid: „Nikad ne sumnjajte u to da mala grupa promišljenih, posvećenih građana može promeniti svet. Zapravo, svet se jedino tako i menjao“. Ta mala grupa – i ne treba zaboraviti koliko je malo ljudi zaista učestvovalo u OWS – promenila je američku političku raspravu za samo nekoliko kratkih meseci.

Ali dva ključna pitanja još uvek nemaju odgovor: kako će predsednik pretočiti svoju novootkrivenu posvećenost principima progresivizma u delo i šta će OWS sada učiniti?

Ispit posvećenosti Bele kuće biće hipotekarna kriza. To je još uvek oblast najvećeg interesovanja američkog srednjeg sloja, i još uvek oblast za koju nema kreativnosti u predlozima Bele kuće. Predsednik će morati da stisne petlju i zahteva značajno smanjenje hipoteka ako misli da popravi ekonomiju i pozabavi se pitanjem jednakosti. Ima mnogo zanimljivih ideja kako to može da se izvede, sa svih strana političkog spektra. Pogledajte konzervativnu kolumnu Martina Feldstajna u New York Timesu od 12. oktobra 2011, i nešto liberalnije viđenje Alana Blindera iz Wall Street Journala od 20. oktobra 2011.

OWS takođe mora da povede računa šta će dalje činiti. Evo jednog predloga. Prošle nedelje, građani su filibasterom opet uskraćeni za kandidate – jednog sudskog, jednog za novoformirani biro za zaštitu potrošača – koji su imali više od 50 simpatizera u Senatu i podršku predsednika. Konstantnoj tiraniji četrdesetorice, što je broj senatora koji blokiraju delovanje – i predstavljaju možda jedva 10 posto građana – mora se stati na kraj.

Ako OWS želi državu gde moćna ali malobrojna manjina neće blokirati volju većine, možda bi zahtev liderima Demokratske partije da traže suštinsku reformu filibastera bio pravi prvi korak. Možda bi slogan „ukinite filibaster“ zvučao previše tehnički, ali slogan „spasite našu demokratiju“ ne bi. OWS je uveo brojeve 99 i 1 u američki politički rečnik. Sada treba da učini to isto sa brojevima 40 i 51.

 
Eliot Spicer, Slate, 08.12.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 12.12.2011.