Priznajem da me je poslednjih par meseci do ludila dovodio prizor kritičara i mudraca sa malih ekrana koji izjavljuju da su zbunjeni smislom pokreta Okupiraj Volstrit. Pa stvarno! Zar je umeće čitanja prestalo da bude obavezno za karijeru u novinarstvu? I kako se isprazna prošlonedeljna fraza „Šta oni žele“ pretvara u kukavičku ovonedeljnu frazu „Oni žele vaše stvari“, mislim da je došlo vreme da nešto objasnim: Gospodine TV analitičaru, možda Pokret Okupiraj Volstrit svoje zahteve i nije izložio u formi potpuno uverljivih prosto proširenih rečenica, ali ovaj pokret vrlo jasno zna šta ne želi. Ne želi Vas.

Ono što pokret očigledno ne želi jeste da mora da objašnjava svoje zahteve putem velikih televizijskih stanica. Haleluja, kažem na to ja! Ne možete ućutkati pokret koji ne želi sa vama da razgovara.

Ja ovde govorim samo u svoje ime, iako sam provela ovaj vikend na Okupiraj Volstrit protestu, dok je moj muž tamo proveo veliki deo prošle nedelje. Na protestu sam videla niz ljudi koji prkose bilo kakvoj jednostavnoj demografskoj karakterizaciji, kao i veliki broj transparenata koji – možete zamisliti! – izražavaju više nego jedan stav. Ali ako mogu da se usudim da ponudim svoje mišljenje, onda bi to bilo sledeće: jedna od najbesmislenijih tema izveštavanja mejnstrim medija o OWS jeste njihovo stalno iščuđavanje nad ovim pokretom koji nema poruku. Ovde možete pogledati CNN reporterku Erin Burnet kako na već standardni način omalovažava odbijanje OWS da svoju poruku prilagodi baš njoj. Potrebna je ogromna količina svesne i potpune neinformisanosti, da bi se mogla pogledati gomila ljudi koji drže transparente i onda tvrditi da oni nemaju nikakvu poruku.

Okupiraj Volstrit nije pokret bez poruke. To je pokret koji je mudro odbacio jednosložne, sažvakane, prostodušne poruke kakve traži današnja kablovska televizija. To je pokret koji ne oseća potrebu da bilo šta objašnjava moćnicima koji u svojim rukama drže poluge vlasti, iako na vešt način uspeva da promeni način na koji mi sebe jedni drugima objašnjavamo.

Pomislite, samo na trenutak, na ironiju te situacije. Mi smo nacija koja je, možda najviše na svetu, uronila u kulturu non-stop kablovske televizije, pa ipak, širom zemlje, na Facebooku i na protestima, ljudi drže kartonske transparente, baš kao što su to možda činili demonstranti u drevnoj Sumeriji kada su protestovali protiv povećanja cena smokava. A zašto je to tako? Jer demonstranti, vrlo mudro, više ne veruju televizijskim kamerama i mikrofonima da će poruku preneti na pravi način. Jer mediji formirani na iluziji lažne jednakosti, bučnim analitičarima i isfabrikovanim krizama, nisu u stanju da prenesu ko smo mi i šta su naše vrednosti.

Tokom poslednjih nekoliko godina, dok su mejnstrim mediji revnosno izveštavali o svemu što ima veze sa Kim Kardašijan ili (u novije vreme) o krizi vezanoj za visinu nacionalnog duga, koja je u potpunosti veštački proizvedena, obični ljudi gubili su svoje domove, zdravstveno osiguranje, poslove i ušteđevine. Ovi ljudi su preneli svoj narativ na Facebook i Twitter – baš kao što su se i građani širom Bliskog istoka okrenuli ovoj alternativnoj vrsti medija tokom Arapskog proleća. I da budemo sasvim jasni: oni ne nose transparente na kojima piše: „Ja želim stvari koje pripadaju Bilu O’Rajliju“. Takođe, ne nose ni transparente na kojima piše: „Mene pokreće otrovna količina zavisti i uverenja da mi neke stvari pripadaju same po sebi“. Oni nose transparente koji su savšeno i suštinski jasni: oni traže odgovornost banaka koje su uzele njihov novac, oni traže da se prekine kontrola vlasti od strane velikih kompanija. Oni hoće da im se vrate njihovi poslovi. Oni bi želeli da nahrane svoje decu. Oni traže – ne, čekajte malo, mi tražimo – da nas saslušaju mediji koji su posvetili četiri zaglupljujuće godine prenošenju i tumačenju svake reči koju bi izgovorio neko od članova porodice Sare Pejlin, dok su u isto vreme ignorisali glasove svih drugih.

I evo još nečega. Mejnstrim mediji opstaju na prostim rešenjima. Oni nemaju pojma kako da izveštavaju o nečemu što se ne bavi prostim rešenjima, već frustracijom i strahom namučenih ljudi. Mediji su ponosni na svoju sposobnost da vam objasne kako ćete raščistiti nered u svojoj kući, popraviti oštećenja na kadi, ili iz svog ormana izbaciti sve ono u čemu izgledate debeli – i sve to za 24 minuta ili manje. Zato ih nužno uznemirava sve što ne nudi srećan kraj. Sreća po nas je što OWS izgleda ovo ne zanima.

Kritičarima i mudracima na Fox News televiziji ovo mora biti jako bolno. Što više zahtevaju od OWS da objasni svoje zahteve na jednostavan, Fox-oliki način, to ih demonstranti širom zemlje sve veselije ignorišu. Dok napori da se pokret izvrgne ruglu propadaju, pokušaji da se obnove dobre stare liste neprijatelja posustaju, a napori da se demonstranti demonizuju imaju kontraefekat, ankete nastavljaju da pokazuju da Amerikanci podržavaju demonstrante i njihove ciljeve. Mi ostali brzo smo shvatili činjenicu da su jedini ljudi koji se plaše „nasilne rulje“ na Okupiraj Volstrit protestima, oni isti ljudi koji su plaćeni da demonstrante nazivaju nasilnom ruljom.

Zapamtite šta vam kažem: veliki mediji umrli su onog dana kada su objavili da su suviše sofisticirani da bi shvatili proste izjavne rečenice. Dok mejnstrim mediji izražavaju svoju zbunjenost i strah od ovih nerazumljivih „demonstranata“, sa njihovim neobično dobro sročenim „transparentima“, mi ostali vidimo kako oni odražavaju naše sopstvene probleme, i savršeno dobro ih razumemo. Isključivanje beslovesnog programiranja može biti najbolja stvar koja se ikada desila ovom društvu. Demonstranti, čujte: vi ste nove vesti. Čak i bolje od toga – odbijanjem da sebe objašnjavate, vi zapravo menjate ono što će postati vest. Potreban je, naime, ogroman mentalni napor da neko odbije da vidi da se bogati u Americi i dalje bogate, dok svi mi ostali jedva krpimo kraj sa krajem. Možda su dani objašnjavanja onoga što je sasvim očigledno ljudima koji su evidentno kompromitovani konačno iza nas.

Odbijajući da ovaj šaroliki, složeni pokret bez vođstva shvate ozbiljno, mejnstrim mediji uspeli su samo da osiguraju svoju beznačajnost. Ostatku Amerike ne pada teško da razume da su ovo šarolika, komplikovana vremena bez vođstva. Ovo možda nije materijal za interesantne TV emisije, ali svaki pokret koji prihvata ovu činjenicu zaslužuje ogromno priznanje.

 
Dahlia Lithwick, Slate, 26.10.2011.

Prevela Bojana Obradović

Peščanik.net, 02.11.2011.