Studentski park, Beograd

Studentski park, Beograd

Krajem prošle godine ruski mediji objavili su vest koja bi svuda drugde izazvala šok: predsednik Dume je raskrinkan kao plagijator. Sergej Nariškin, nekadašnji šef kabineta u Putinovoj administraciji i istaknuti član stranke Jedinstvena Rusija, optužen je da je stekao doktorsku titulu na osnovu disertacije u kojoj više od polovine stranica sadrži građu „pozajmljenu“ iz drugih izvora.

Posebna pikanterija je to što je jedan od neimenovanih gostiju u Nariškinovoj tezi („Strana ulaganja u Rusiju kao činilac ekonomskog razvoja“, 196. strana) liberalni ekonomista Vladislav Inozemcev. „Vrlo je zabavno što je istaknuti član Jedinstvene Rusije odlučio da ukaže toliku pažnju mom tekstu“, izjavio je Inozemcev. Naravno, niko nije poverovao da je Nariškin zaista pročitao tekst Inozemceva ili da ga je lično prepisao. Nariškin je bio osumnjičen da je nekome platio da napiše tezu i zatim podmitio univerzitetsku upravu da je odobri. On verovatno nije ni pročitao disertaciju koja mu je donela zvanje doktora.

U SAD bi raskrinkavanje visokog činovnika vlade kao plagijatora verovatno izazvalo veliki skandal. (Zamislite da je Pol Rajan napisao ekonomski tekst u kome je naveliko „pozajmljivao“ od Pola Krugmana, i da je u tome uhvaćen). Nariškinova sudbina nije bila tako teška. Posle mlake odbrane – „Rekli su mi da je neki vebsajt objavio neku informaciju. Ali ja verujem samo sudu istinskih naučnika“ – nastavio je da radi svoj posao kao da se ništa nije dogodilo.

Istini za volju – i nije. Nariškin je sigurno svestan da je samo jedan od preko 1.000 uspešnih, imućnih ruskih građana koji su u novije vreme otkriveni kao plagijatori velikih delova svojih disertacija. Mnogi od ovih krivotvoritelja su političari. Neki su sudije. Drugi su tužioci, visoki policijski činovnici i rukovodioci univerziteta; jedan je bio činovnik zadužen za nadgledanje ruskih cirkusa. Tokom nekoliko proteklih godina pojavile su se kredibilne informacije o doktorskim plagijatima tri istaknuta ruska političara: ministra kulture, gradonačelnika Sankt Peterburga i šefa najvišeg istražnog organa u zemlji. Samo tokom poslednjih meseci, nedozvoljeno prepisivanje otkriveno je u disertacijama zamenika ministra finansija ruske republike Mordovije i vladinog savetnika za pravosuđe, nominalnog autora teze u kojoj se porede pravni sistemi Rusije i zapada.

U svim tim slučajevima, navodnu prevaru su otkrili članovi volonterske organizacije Dissernet – to je veb stranica koju je sa nipodaštavanjem pomenuo Nariškin. Grupu je 2013. godine osnovala šačica naučnika i novinara sa ciljem da otkrivaju i javno sramote vladine funkcionere, visokoškolsku upravu i članove takozvane ruske elite koji su nezakonitim putem stekli visoka naučna zvanja. Koristeći softver koji traga za delovima teksta sličnim nekom prethodno objavljenom radu, Dissernet je do danas otkrio približno 5.600 sumnjivih radova i objavio nalaze za oko 1.300 među njima. U ekspozeu objavljenom ove godine, Dissernet je pokazao da je jedan od devet članova Dume – parlamentarnog tela kojim predsedava Nariškin – dobio diplomu na osnovu disertacije koja je sadržala veliki deo tuđeg rada i koja je verovatno bila kupljena.

Andrej Rostovcev, fizičar, jedan od osnivača Disserneta i autor softvera za otkrivanje plagijata, objasnio mi je kako grupa radi: „Mašina izdvaja sumnjive slučajeve. U nacionalnoj biblioteci smo utvrdili da je tokom poslednjih 15 godina odbranjeno oko 100.000 doktorskih teza. Mašina odabere rad iz te digitalne banke, analizira podudarnosti i ako ih ima previše, daje nam znak za uzbunu. Onda ga naši volonteri čitaju. Taj proces se odvija 24 sata na dan, sedam dana u nedelji.“

Dissernet se može opisati kao difuzna mreža anonimnih aktivista; jedan od vođa grupe je nedavno napisao da je sajt motivisan strahom da je ruska nauka „postala rasadnik niskih i sramnih ljudskih poroka – taštine, hipokrizije i želje da se profesionalni uspeh postigne nečasnim sredstvima“. Rostovcev procenjuje da još nekoliko desetina ljudi širom sveta redovno doprinose nastojanjima sajta, dok su on i nekolicina članova jezgra njegovo javno lice.

Neformalna struktura organizacije – koja nema fizičko sedište ni račun u banci – ključna je za njen opstanak. Sergej Parkomenko, istaknuti liberalni novinar koji se pridružio Dissernetu nakon što je opširno pisao o njegovim ranim poduhvatima, nedavno je rekao: „Bez glave nema šta da se odrubi“. Ipak, lideri grupe suočavali su se sa povremenim izlivima neprijateljstva od strane svojih moćnih meta. Jedan od osnivača bio je ove godine optužen za utaju poreza, a Parkomenka su istražitelji ministarstva unutrašnjih poslova nedavno pozvali na informativni razgovor.

Neke od intelektualnih krađa koje je otkrio Dissernet smešno su bestidne i besmislene. Prema njegovim navodima, poslanik Dume Igor Ikošin je stekao doktorat iz ekonomije tako što je tuđ rad o ruskoj industriji čokolade pretvorio u tezu o proizvodnji mesa: u njegovoj disertaciji je „čokolada“ svaki put zamenjena „govedinom“, „crna čokolada“ je zamenjena „tradicionalno uzgajanom govedinom“, a „bela čokolada“ – „uvoznom govedinom“. Brojevi, grafikoni i analize ostali su u izvornom obliku, sa čokoladom. U novije vreme Dissernet je otkrio da je onkolog Jurij Carapkin prijavio rad o raku dojke koji je, zajedno sa podacima i ostalim, preuzet iz nečijeg teksta o raku želuca. A pokazalo se da je taj drugi tekst plagijat trećeg izvora: studije o raku kod pasa i pacova.

Mada postoje svuda, akademske prevare u Rusiji su neuporedive po svom obimu i toleranciji na koju nailaze. Kao što ističe istoričar MIT-a Loren Grejem, posle istraživanja koje je obavila organizacija Brookings Institution 2005, čak i Vladimir Putin je optužen da je delimično pribegavao plagijatu u svojoj doktorskoj tezi iz ekonomije. To nije imalo mnogo uticaja na karijeru ruskog predsednika. „Zar vam činjenica da to nije imalo odjeka ne pokazuje šta se događa?“, pita Grejem, koji radi specijalizaciju iz istorije ruske nauke. „Ako Putin prolazi, za druge je to znak da mogu da čine isto.“

Teško je izmeriti obim ove pojave u Rusiji. Sudeći po do sada prikupljenim podacima, Dissernet procenjuje da se neprihvatljivo „pozajmljivanje“ pojavljuje u približno četiri odsto teza. Time nisu obuhvaćeni neplagirani radovi koje je za doktorskog kandidata napisao neko drugi: po mišljenju Ararata Osipijana, koji je doktorirao s tezom o akademskoj korupciji na univerzitetu i sada istražuje tu temu u Ukrajini, od raspada Sovjetskog Saveza do danas, između 20 i 30 odsto svih disertacija na ruskim univerzitetima kupljeno je na crnom tržištu.

To tržište se napaja jakom željom ruske elite za obeležjima akademskog statusa. Kao što kaže Parkomenko, ruski činovnici, političari, lekari i poslovni ljudi smatraju da su visoka akademska zvanja deo istog „paketa uspeha“ kao skup nakit, pomodna kola i velika kuća. „Ako je neko to postigao – ako je obezbedio zvanje – to znači da je sposoban da nešto uradi u životu“, kaže Parkomenko. „To znači da zaslužuje poštovanje“. Andrej Zajakin, još jedan od osnivača Disserneta, sažeo je to ovako: „Ruski Donald Tramp svakako bi imao doktorat – možda čak i dva-tri.“

Cilj Disserneta nije samo da diskredituje pojedince. Njegovi lideri smatraju da je važnija misija sajta da obnovi sam pojam „ugleda“ u ruskom društvu. „Želimo da pokažemo da je ugled važan – da nešto znači“, kaže Parkomenko. „Lažne disertacije su samo deo onoga što zovemo katastrofom srozavanja ugleda u Rusiji – antimeritokratije u kojoj najuspešniji i najuticajnici ljudi nisu oni koji to zaslužuju, već oni koji se lažno predstavljaju.“

***

Na učestalost akademske prevare u Rusiji delimično utiče struktura visokoobrazovnog sistema u zemlji. Za razliku od svojih američkih kolega, doktorski kandidati u Rusiji mogu da dobiju zvanje doktora bez ozbiljnijeg postdiplomskog studiranja ako ubede doktorsku komisiju da odobri njihovu disertaciju. Komisije postoje pri univerzitetima, u njihovom sastavu su članovi univerziteta, a ima ih nekoliko hiljada. „Veliki univerzitet može imati deset takvih komisija, po jednu za svako akademsko polje – jednu za evropsku istoriju, jednu za rusku istoriju, jednu za filologiju, jednu za francuski jezik, jednu za filozofiju i tako dalje“, kaže Parkomenko.

Po rečima Osipijana, bliskog Dissernetu, tokom prethodnih 25 godina mnoge od tih komisija su postale korumpirane; fakultetski nastavnici i akademski savetnici primali su mito da bi udarili pečat na očigledno bezvredan ili plagiran rad. „Svako želi svoj komad kolača“, kaže on. „Naručio si i platio disertaciju, lepo, ali moraš da platiš i članovima komisije da je odobre. Svima koji rade na univerzitetima potreban je novac jer svi mnogo rade za veoma male plate.“

Po Zajakinovom mišljenju, korumpirane komisije su „jezgro“ lanca akademske prevare, a neke od njih su „postale radionice za proizvodnju lažnih zvanja“. Ali mehanizam sistema pokreću firme za pisanje disertacija, koje se često predstavljaju kao akademski konsultanti, a zapravo sklapaju dogovore za kupce. Te firme uglavnom otvoreno rade svoj posao i lako će ih naći svako ko na Googleu ili ruskom pretraživaču Yandexu ukuca „disertacija po porudžbini“. Jedan user-friendly sajt koji na prvoj strani prikazuje čoveka visokog čela sa naočarima na nosu nudi disertacije po niskoj ceni od 100.000 rubalja (oko 1.500 dolara). Isporuka se može očekivati već za 30 dana. Komentari mušterija obećavaju odličan ishod: „Oleg“ nas obaveštava da je disertacija koju je dobio od ove kompanije „savršeno urađena“ i da se o njoj povoljno izjasnio svaki stručnjak koji ju je pregledao. „Sam ne bih mogao tako dobro da je uradim“, priznaje on.

Ko stvarno proizvodi tekstove koje te kompanije isporučuju donekle je tajna, kaže Zajakin, mada to verovatno varira od slučaja do slučaja: „Nemamo pristup unutrašnjoj strukturi tih mlinova, pa ne znamo ko fabrikuje radove. Da li to radi mlađe fakultetsko osoblje u komisiji? Ili nastavno osoblje univerziteta na kome se komisija nalazi? Ili možda zaposleni u firmi?“ Izvesno je da se firme koje pružaju te usluge ponašaju agresivno, preduzetnički i da traže potencijalne mušterije u onim sektorima ekonomije gde su viša zvanja uobičajena. „Ta privredna delatnost je organizovana kao i sve druge – njeni poslenici ne čekaju mušterije već ih traže“, kaže Parkomenko. „U kancelariju vlasnika veće prodavnice odeće ili lanca prodavnica u nekom trenutku ušeta pristojan gospodin i kaže: ‘Vreme je da postanete doktor ekonomije. To će biti dobro za vaš biznis’. I onda započinje prezentaciju – pokazuje reklamni materijal, nabraja opcije, različite cene, popuste. On se ne razlikuje od prodavca osiguranja.“

Kompanije obično nude niz usluga, kaže Osipijan. Srednja cena za rad po porudžbini iznosi oko 3.000 dolara, dok složeniji paketi – koji ponekad obuhvataju monografiju dužine knjige i izradu bibliografije koja sadrži lažne članke u časopisima – mogu koštati 25.000 dolara i više. „Ako kupujete vrhunsku uslugu, firma će se nagoditi i sa odgovarajućom doktorskom komisijom“, kaže Parkomenko. „U idealnom slučaju, platite i ne morate više na to da mislite; diploma će vam biti isporučena na kućnu adresu.“

***

Nekada nije bilo tako. Mada je i u sovjetskoj eri bilo partijskih funkcionera sa sumnjivim titulama, do devedesetih godina prošlog veka akademske prevare nisu bile tako bezočne niti ih je bilo tako mnogo. Osipijan kaže da je broj odbranjenih disertacija u Rusiji porastao sa 15.000 u 1993. na 30.000 u 2005. godini.

Glavni razlog tražnje za visokim akademskim titulama u Rusiji je to što one mogu da donesu opipljivu – novčanu – korist svojim nosiocima. U nekim sektorima ekonomije samo doktori mogu biti postavljeni na najviše položaje; u drugim oblastima, između ostalog u medicini, visoko zvanje omogućuje nosiocu da naplati višu cenu za svoje usluge. U politici su podsticaji posebno perverzni: doktorat ne samo što omogućuje činovnicima koji više nisu na vlasti da dobiju izvrsno plaćene poslove kao direktori univerziteta („položaj na koji mogu da ateriraju zlosrećni, neuspešni ili glupi“, kaže Zajakin) već im olakšava sticanje profita od drugih oblika korupcije. „Nastava je jedna od malobrojnih legalnih sfera u kojoj je aktivnim političarima dopušteno da rade“, kaže Parkomenko. „Političaru nije dopušteno da se bavi biznisom. Ali može da bude profesor i da piše knjige. To je sjajan način pranja novca. Odakle vam taj novac? Držao sam predavanja. Bavio sam se konsaltingom. Ja sam ugledan čovek; ostvario sam prihod nastavnim radom u nauci.“

Ali vrednost koju ruske elite pridaju akademskom statusu nije samo ekonomska. Osipijan tvrdi da ključ razumevanja današnje tražnje za doktoratima treba tražiti u prošlosti zemlje i tradiciji akademske izvrsnosti koja je uspostavljena u sovjetskoj eri. „U Sovjetskom Savezu matematika i nauka – fizika, hemija, biohemija, biologija – uživale su veliki ugled jer se obavljao stvarni istraživački rad i jer su ljudi koji su se njim bavili bili časni i vredni poštovanja“, kaže on. Taj ugled je preživeo do danas iako je pod Putinom finansiranje akademskog rada znatno opalo, pa su mnogi naučnici napustili zemlju. Za one koji sebi mogu da ga pribave, visoko akademsko zvanje i dalje je način napredovanja u društvu.

Po mišlljenju Gregorija Simonsa, stručnjaka za ruske i evroazijske studije na Upsali, u Švedskoj, i koautora nedavno objavljenog članka o korupciji u ruskom visokom obrazovanju, eksplozija akademske prevare u Rusiji nastala je zato što su profesori i naučnici slabo plaćeni i što profesionalci sa društvenim ambicijama imaju veliki dohodak koji mogu da troše na statusne simbole. „Taj biznis je procvetao zato što je sistem veoma birokratizovan… i zato što su društveni status i plate univerzitetskih profesora znatno opali“, rekao mi je Simons u elektronskoj poruci. „Udružili su se podsticajni i obeshrabrujući činioci, posebno kada su se nove klase – advokati, političari i biznismeni – našle među pobednicima u novoj Rusiji i za rekordno vreme akumulirale ogromno bogatstvo, ali su istovremeno imale potrebu za nekakvom percepcijom legitimnosti.“

Nije neobično što su novopečeni bogataši posegnuli za staromodnim obeležjem uspeha. Ali ako svi koji mogu da kupe doktorsko zvanje znaju kako se do njega dolazi, zašto titule i dalje imaju vrednost? Kao što kaže Loren Grejem: „S jedne strane, tim ljudima nije važno što je doktorat falsifikovan, a s druge strane oni iskreno veruju da akademsko zvanje donosi ugled. To izgleda protivrečno, ali bojim se da je baš tako.“

***

Ruska vlada i njene obrazovne institucije nisu potpuno ravnodušne prema poplavi akademskih prevara. Godine 2012, kada je otkriveno da je Andrej Andrijanov, koji se nalazio na čelu ugledne matematičke akademije u Moskvi, falsifikovao mnoge publikacije – i kasnije štampao primerke nepostojećih akademskih časopisa da bi dokazao svoju nevinost – ruski ministar prosvete i nauke osnovao je komisiju za istraživanje tog problema. Na kraju je vlada raspustila komisiju na moskovskom Državnom pedagoškom univerzitetu koja je omogućila Andrijanovu da doktorira, zatvorila ili „zamrznula“ još oko 800 drugih komisija širom zemlje i donela reforme za borbu protiv korupcije u okviru centralne vladine agencije zadužene za potvrdu disertacija.

Te reforme su donekle otežale kupovinu zvanja. Po Igoru Fedjukinu, istoričaru koji je bio na čelu komisije, država zaslužuje priznanje za te napore. Ali šira javnost je postala svesna akademskih prevara zahvaljujući Dissernetu, koji ruska štampa redovno prati objavljujući svakog dana dosije o jednom ili dvojici plagijatora. „Postoji razlika između javne tajne i obelodanjene tajne“, kaže biolog Mihail Gelfand, jedan od osnivača Disserneta. „Jedno je reći da svi znaju da taj i taj vara ženu. Drugo je to dokumentovati fotografijom.“

Mada su nalazi Disserneta izazvali malo ostavki ili otkaza, osnivači te organizacije veruju da to što rade ima uticaja. Ako ništa drugo, ambiciozni pseudonaučnici Rusije sada znaju da će disertacija koja im je ponuđena na crnom tržištu verovatno biti plagijat i da kupovina zvanja nosi izvestan rizik. Možda se zato, kaže Zajakin, godišnji broj odbranjenih disertacija vratio na onaj iz ranih devedesetih: s približno 30.000 u 2012. godini opao je na 16.500 u 2014.

Smanjiti korumpiranost ruske elite zastrašivanjem nesumnjivo je uspeh. Ali, kao što priznaje Parkomenko, to nije isto što i učiniti da poštenim ljudima smeta akademska prevara ili ih ubediti da to nije normalan deo života. A krajnji cilj Disserneta je, kaže on, „da ljudi počnu da brinu zbog toga“. „Mnogi su ‘raskrinkani’“, kaže Parkomenko i dodaje da je Sergej Nariškin mirno zadržao svoj položaj u Dumi i u partiji. „Ruska javnost kaže, ‘Pa šta? Ukrao je. Svi kradu. Na kraju, zašto bi neko bio na vlasti ako ne da bi krao?’ Ugled ne znači ništa. Pretnja da će nečiji ugled biti uništen, da će svi saznati za krađu nema nikakav efekat.“

Ako je to tačno – ako je fatalizam ruskih građana u vezi sa korupcijom zaista tako dubok – kako će Dissernet ikada postići svoj cilj „obnavljanja vrednosti ugleda“? „Postepeno“, kaže Parkomenko. „Ponekad dobijemo reakciju – nekad baš glasnu. Ponekad uspemo da prikačimo ljudima tu etiketu. Svi, na primer, znaju da je ministar kulture u Rusiji osoba sa dve ukradene disertacije. To piše i na Wikipediji. To izlazi kao prvi rezultat na Googleu. Vrlo je važno prikačiti nekom etiketu koja će se kasnije vući za njim. Pre ili kasnije, ona će nešto značiti.“

Leon Neyfakh, Slate, 22.05.2016.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 01.07.2016.

TEMA – PLAGIJATI